Димитрије Боаров НАПРЕДНИ КУРС СЛУГЕРАЊСТВА

шта би то у политици једне велике светске силе могло бити „принципијелно“, осим употребе „дугачког штапа“ према свакоме ко се нађе на путу неког њеног јачег интереса

што ми смета код А. Ђиласа то је његов потпуно отворени, кристално јасни став да Србија треба да „јача“ државу и војску …Неколико пута сам се враћао на овај став А. Ђиласа изречен новинама, не верујући својим очима. Јер, оно што се ту каже не може се схватити никако другачије него као процена да се морамо поново спремати за рат против САД

у Србији „држава“ никад није марила за сувереност парламента, за независност судства, а никад није бранила ни слободне медије, па ни права и слободе грађана.

спомињем овде и његову проблематичну тезу да само „јака држава“ може реиндустријализовати Србију и ојачати њену економију

најгоре што би могло да му се деси је да га прогласе за приправника за новог оца нације, пошто је наводно „либерализовао“ урушени еспап оног старог.

 ИЗВИЊАВАМ СЕ ЧЕСТИТИМ сРБИМа И сРПКИЊАМА и осталим грађанима

                         (грађанки нема у уставу) Србије ЗБОГ ИЛУСТРАЦИЈЕ

 текста нелустрираног

Видим да је појава нове књиге социолога Алексе Ђиласа ‘Рушевине и зидови’ пала у тренутку када се у српској интелектуалној чаршији управо тражи нови приступ евроинтеграцијама Србије, а да се истовремено за будућност’ спасе нешто од класичног српског национализма.

Алекса Ђилас је откривен, чини ми се, у оквиру потребе да се темељно не оспорава придруживање Србије Европској унији, макар да њу сада воде „прагматични политичари“, а не „визионари“ (како Вечерњим новостима од 30. јуна каже сам А. Ђилас), али да се сачува неки, наводно преко потребан, отпор Западу (који нас је бомбардовао), то јест да се тај отпор преусмери ка Америци и њеној „непринципијелној политици“ која је косовске Албанце, ваљда из антиевропских разлога, частила државом.

Одмах сам се упитао шта би то у политици једне велике светске силе могло бити „принципијелно“, осим употребе „дугачког штапа“ према свакоме ко се нађе на путу неког њеног јачег интереса, тренутног или дугорочног, свеједно. Бар тако је, кад су у питању „светске силе“, било протеклих две хиљаде година (и нешто јаче), откако се у историји и појавио појам „света“.

Но, Ђиласово промишљање света и светске политике данас сувише је сложено и рафинирано да би се могло редуковати на неколико несрећно формулисаних синтетичких синтагми и потом одбацити као сентиментални дрангуљаријум старих овдашњих геополитичких заблуда, код нас омиљених у свим слојевима народа, „од пашњака до научењака“.

Дакле, одустајем у овом кратком напису да било шта друго кажем о томе како ми се чини да Алекса Ђилас добро разуме ароганцију и бездушност Запада, а недовољно добро испразност и потрошеност идеја наших овдашњих вечитих антиглобалиста, фолклорних славенофила и православних комуниста.

Но, оно што ипак хоћу да приметим и што ми смета код А. Ђиласа то је његов потпуно отворени, кристално јасни став да Србија треба да „јача“ државу и војску?

Он је тај став у споменутом интервјуу Вечерњим новостима недвосмислено изнео: „Истакао бих значај јачања државе. Више иницијативе, већа моћ и утицај. У времену непринципијелне и на претњама засноване политике САД, а и других западних сила, глобализације и моћног капитала, управо држава мора да штити сувереност парламента, независност судства, слободне медије, права и слободе грађанина. А ту је и потреба за јачањем војске“.

Неколико пута сам се враћао на овај став А. Ђиласа изречен новинама, не верујући својим очима. Јер, оно што се ту каже не може се схватити никако другачије него као процена да се морамо поново спремати за рат против САД, против Запада, против глобализације, против светског капитала – уз помоћ ојачане војске.

Невероватно, али Алекса Ђилас као да не зна да у Србији „држава“ никад није марила за сувереност парламента, за независност судства, а никад није бранила ни слободне медије, па ни права и слободе грађана.

Треба ли једном лондонском дипломцу и „харвардском сараднику“ објашњавати да се све то што је он набројао не може бранити војском, ни од занесених вођа, ни од занесеног народа, па чак ни од спољних великих сила, те да би без „јачања“ друштва и друштвених институција та „мистична држава“ („мета-дух државе“, то јест нација) не бранила, него „појела“ и парламент, и судове, и новине, и грађанске слободе. Што је у Србији и чинила протеклих двеста и кусур година.

Покушавајући да и даље верујем да је Алекса Ђилас у цитираном интервјуу имао „муку с речима“ (или је можда чак реч о „измишљеном интервјуу“), спомињем овде и његову проблематичну тезу да само „јака држава“ може реиндустријализовати Србију и ојачати њену економију.

Напокон, шта је то уопште „јака српска држава“ која тежи да уђе у Европску унију, а која, наводно, једина може „реиндустријализовати“ Србију? Да ли високом царинском заштитом домаћег тржишта унутар (сутра) једне царинске уније; да ли редистрибуцијом приватне акумулације у земљи без привредне акумулације; да ли централизованим, планираним системом инвестиција, који није могућ без „командне државе“ и драстичне политичке опресије, итд.?

Па ваљда смо у ЕУ и кренули због тога што српска држава, која и данас директно контролише половину укупног капитала у Србији – није земљу реиндустријализовала него пауперизовала уз помоћ доскора прејаке војске. Да се овде не враћам дубље у историју, до „Црне руке“, на пример.

Алекси Ђиласу, због оваквих идеја, у тренутку наводног „српског историјског прелома ка Европи, за Видовдан 2013. године“, прете многи нови хвалоспеви из десничарских кругова Србије, а најгоре што би могло да му се деси је да га прогласе за приправника за новог оца нације, пошто је наводно „либерализовао“ урушени еспап оног старог.:

извор: Нови магазин