Драган Томић: Шумадијски блуз

Ова прича почиње подно Букуље, давно угашеног вулкана у Србији. У њеном подножју , налази се град Арађеловац са својих 24 хиљаде становника. Када се погледа презентација града, прво што пада у очи јесте “Књаз Милош” минерална вода и бањско лечилиште. Потом следи друга ствар по чему је Аранђеловац познат а то је планина Венчац и рудник мермера. Но у новиједемократорско време, а нарочито за период везан за еру би-жут-ерије, Аранђеловац је познат по аква парку.

Међутим, прича о Аранђеловцу за мене има једно много дубље значење, лично и емотивно, јер Аранђеловац је град у коме сам провео добар део своје ране младости. У тим данима, летњи распуст а и зимски, проводио сам код, сад покојних, бабе и деде.

 Улица у којој су живели, налазила се изнад парка, у дворишту препуном зеленила и цвећа. Заправо, цела улица је била једна велика башта и сада када се сетим, дворишта тих кућа била су реплика парка, препуна прелепих цветних леја, обликованих жбунова шимишира и воћки, крушки карамнки, трешњи и вишњи. Те мале оазе склада и лепоте, у себи су чувале прелепе породичне куће, изграђене у стилу касног 19. и раног 20-ог века. Улица која је водила до наше куће, била је калдрмисана и непогрешиво је одавала долазак родитеља, када би дошли да нас воде назад у предркану бетонску џунглу звану дгра– тј престоницу Београд.

 За време свог боравка у Аранђеловцу, обавезе које сам имао, укључивале су дневни пут до парка и назад, овај пут са крчагом свеже минералне воде. Сам парк у Аранђеловцу, је био грандиозан и прелеп. Стазе у њему, биле су посуте ситним белим мермером које су пролазиле кроз алеје цвећа. Са стране сваке стазе, налазиле су се скулпутре у камену и опет – мермеру. Трава око њих била је уредно одржавана, није било ђубрета и сијалице које су осветљавала радове вајара ноћу, радиле су беспрекорно. У централном делу парка, налазили су се рибњаци, пуни јапанских шарана, у народу познатих као “златне рибице” док су се око њих шетали и шепурили пауни. Из свода високог дрвећа, допирао је пој косова док су се по травнатим површинама играле веверице. У Аранђеловачком парку, налази се “ Старо Здање”, друга највећа и најлепша грађевина икада изграђена у Србији, претворена у хотел (наравно) после другог светског рата.
На самом крају парка, налази се хотел “Извор”.

 Као детету, није ми било тешко да теглим 10 литара воде сваки дан, 2 километра низ и уз брдо, јер су призори које сам сретао током пута, били толико лепи да су ту обавезу богато награђивали. А онда су дошле 90-е.

 Старо здање је претворено у избеглички центар и у њега су се слили протерани Срби. Како је време пролазило, Аранђеловац је дремао али се није распао као “дгра”. Барем не одмах.

Ствари постају веома интересантне оног момента када се приватизује “Књаз Милош”. Као прво, вођени хедонистичком цртом Дабога (моја теорија да су Срби превасходно хедонистичко-ентропна скупина, пред хришћанског типа, паганизована и у сталном љубавном односу са природом путем пантеистичке и панатеистичке црте, другим речима нека мешавина хобита и штрумфова) одмах су кренули да праве “планове” како да ништа не раде до краја живота и за то да буду дебело плаћени. Прво је дозвољено да хотел “Извор” пропадне и то само зато да би се паре од приватизације уложиле у приватни смештај по граду. Другим речима, уместо да имате централно место које већ постоји, које  постоји са сврхом (јер сврха хотела јесте да буде хотел тј. да угошћава људе), које је препознато као такво, које се налази баш тамо где треба јер је сазидано са промисли, све то је одбачено и идеја туристичког процвата Аранђеловца саздана је од приватног смештаја у приватним кућама.
Дакле, мењамо хотел који већ постоји али треба да се поправи, хотел за који сви знају за приватне куће које не постоје и за које нико не зна.

Да би ова сулуда и бесмислена идеја заживела, потребно је много рада. Стога, прво су никле Корбизијеовске менталне мастурбације у виду “блокова”, то јест смањених верзија кошнице за акумулацију сиромаштва саграђену од новца добијеног продајом кућа са окућницом. Власници акција Књаза Милоша, они добро стојећи, готово одмах су запалили пут “престонице” и заменили своје куће са двориштем са надркани армирано бетонски кавез где се сад чваре на плус 45 степени и уз рачун од 300 е за климу али има се – може се. Они чије акције су мање вределе, предузели су акцију да претворе своје куће у приватни смештај. Једно за другим, дворишта са алејама цвећа су нестајала и на њихово место ницале су умањене верзије модернистичких коцки сазиданих по рецепту великог мастурбатора  леКорбизијеа. Зелене површине оковао је бетон а калдрма је замењена асфалтом. Нормално, како би се цена одржавања асфалтних путева свела на минимум, улично дрвеће је морало бити посечено јер његово корење издиже земљу и чини да асфалт буде нераван. Међутим, нико надлежнима у Аранђеловцу није објаснио тектонику и геолошко устројство краја где живе. Букуља јесте угашени вулкан али то не значи да је земљиште “стабилно”. Тако, када су успешно асфалитрали путиће, после пар година они су поново почели да пропадају, просто зато јер је геологија подручја таква. Управо из тог разлога, улице Аранђеловца имају калдрму, јер је тло испод њих нестабилно. Како се тло издиже и спушта, тако се и асфалт издиже и спушта и када се на то дода саобраћај, пуца. Стога цена одржавања овог сулудог пројекта је отишла небу под облаке. На овај начин, главна Аранђеловачка улица је постала стално градилиште и црна рупа за градски буџет.

Но да ствари буду још више прогресив, у Аранђеловац су се сјатиле и банке у намери да добро зараде. Аранђеловац је град чија главна улица има више банака него Волстрит, а урбани крајолик изгледа од прилике овако : Банка, пекара, Банка, кафић, Банка, Лили, Банка, Апотека, Банка, кладионица, Банка , продавница, Банка.
Аранђеловац има око пет супер маркета од којих је један протеран (U-деја). Ту су и теленори, випови и остале зајебанције.

Као резултат овог “подухвата” температура у главној улици је за пет степени већа од околних док је бука, услед сече стабала, стакло-плоча-месинг Кор-бизијеовштине барем три пута већа.

Сам парк, претворен је жбуњиште. Готово да су сви рибњаци нестали а они који још увек нису затрпани, постали су легло жаба и комараца. На зеленим површинама нема више паунова који шире своје перје, нема ни веверица али зато има скупих паса и остатака њихових активности. Ту се у жбуну, поред ижваканог мачијег леша сунча говно кучета које ју је и убило. Фестивал “ Мермер и звуци” који је доводио трупе из целог света, замењен је чудном мешавином турбо фолка, дискаћа и хеви метала те увече парк заправо постаје џунгла пуна рике и дреке.

Међутим, епопеја Аранђеловца ипак није дуго трајала али је крунисана на велелепан начин. На неки чудан начин, хотел извор је обновљен и сада је престижно место са аква парком. Кроз пет километара флуоресцентних цеви, урличу деца док се “забављају” клизећи кроз цевке. Ограђен је фавеларно, што значи висока ограда са шиљцима да би спречила сиромахе да се праћну. Модерно,урбано,прогресивно…Сутра мало.
Случај Аранђеловца је више дименизионалан.

Прва димензија овог случаја, везана је за историјски контекст а како је сам контекст продукт ума, ја ћу прву димензију назвати разумско-историјском.
Дакле у разумско-историјском контексту, имамо насеобину која се налази на историјском месту. У близини Аранђеловца су Орашац, Опленац и Топола. Орашац је место где је започео Први Српски Устанак, у Тополи је Карађорђе изабран за вођу и на Опленцу је сахрањен. Дакле цео крај око Аранђеловца је историјски веома значајан, јер је место где је нова Српска историја почела. Такође Аранђеловац поседује и пећину Рисовачу где су пронађени остаци палеолитске културе.

Друга димензија јесте разумско-геолошка. У овој димензији, планине Букуља и Венчац као и минерални извори јесу феномени који баш и нису чести. Букуља, Венчац и Рисовача јесу систем вулканског порекла и цео крај богат је мермером,гранитом и минералним водама, карактеристичним за вулканску геологију.

Трећа димензија је разумско-архитектонска. Аранђеловац је мали град и као такав он је поседовао инфра структуру која је била прилагођена том броју становника. Оно што је карактерисало Аранђеловац од када знам за себе, јесте лош квалитет пијаће воде из водовода. У почетку ми ова ствар није била јасна, као детету но касније, пример Ваљева је потврдио ту логику. Наиме, због близине Колубаре, Ваљевци никада нису осетили потребу да уведу парно грејање јер је струја била доступнија. Тако, како је град у котлини, када дође зима, околна насеља која се греју на дрва, направе такву смогчину да је можете лопатом сећи. Тако да оно што се уштеди на грејању, плаћа се код онколога и на сахранама. Иста логика је и за Аранђеловац, који због минералне воде, никада није озбиљно се позабавио питањем водовода те тако како је популација расла, а са њом и спратови, притисак у водоводној мрежи је опао и вода је постала проблем.

Сама архитектура Аранђеловца пре “бума” је била прелепа. Зграде са фасадама из касног 19 и раног 20 ог века, овенчане орнаментима и фигурама, фантастично су се уклапале у раскошно зеленило и цветне алеје. Старо здање је ненаметљиво диктирало стил у граду, јер је као друга највећа и најлепша грађевина у Србији, показивало како ствари треба да се граде. Такође и парк са цвећем и пауновима је себе реплицирао по двориштима приватних кућа. Доласком комуниста, дошао је и Корбизије са својим менталним издркачинама у виду солитерчина које се као нож набадају у естетско тело града, брутално га касапећи и обесмишљавајући. Све ове три димензије су первертоване јер у све три је учињен раскид са разумом.

Замислите само да се то није десило како би Аранђеловац данас изгледао.

Пробудили сте се у Хотелу “Извор” и изашли напоље. Прво што видите јесу алеје цвећа по којима се шепуре паунови, док из крошњи допире песма косова. Кренули сте ка граду, кроз парк. Пролазите поред “Старог Здања” и пред вама је очувана историја, која вам говори ко сте и где сте у времену и простору. Одлазите да пробате локалну храну и бирате, свеже испечен домаћи хлеб, кајгану од домаћих као дукат жутих јаја, свеже млеко и лењу питу као дезерт. Све се производи локално, све је домаће и све је свеже. Одлучујете да одете до пећине “Рисоваче” и ту сазнајете о томе како су људи живели у неоилту. Потом, пут вас води на врх Букуље. Док се пењете, видик пуца, цела Шумадија се види. Ви стојите на врху, врху вулкана и гледате своју земљу. Видите Орашац,Тополу и Опленац, ви видите историју своје земље са врха вулкана. Оплемењени овим искуством, враћате се до хотела Парк. У том путу, потрошили сте калорије које сте појели за доручак. Пијете воду са извора, препуну минерала који вам окрепљују тело пошто вам је поглед окрепио душу. Из парка, допиру звук флауте и харфе са концерта фестивала “Мермер и Звуци” и ви на починак одлазите срећни. Тог дана сте видели домовину,  освојили сте врх вулкана, видели сте историју, “Старо Здање”, Тополу, Опленац и Орашац и унели сте је у себе, као минералну воду и као свежу домаћу храну. Ви знате где сте и ко сте, ви сте позиционирани у времену и простору и самим тим и сигурни у себе јер имате одређење спрам константи – времена и простора. Осећате се награђено, задовољно и волите своју земљу јер она чини да се осећате добро.

Поставља се питање зашто је Аранђеловац одабрао другачији пут ? Зашто је Србија одабрала другачији пут ? Зашто је уместо горе поменутог, боље будити се уз ларму и треску аква парка, док се стотине деце спушта низ флуоресцентне цеви. Зашто је боље уместо уређене зелене површине по којој се шепуре паунови и трче веверице, гледати како џукела цепа мачку и како после тога кења док власник са повоцем око СВОГ врата, незаинтересовано блене око себе. Зашто су лешина и говно бољи од алеје цвећа? Разлог зашто се на Букуљу иде колима, лежи у чињеници да готово на свакој капији приватне куће, стоји натпис опасан пас и да је та капија по правилу увек отворена. Одбегли пси, удружени у чопоре које нико не контролише нити има потребу да их контролише нити у њима види било шта лоше, крстаре по околини што додаје још један разлог да се завалите у лимузину.
Када се вратите у хотел, протрчавате кроз парк пун наркомана који се боду, разуларене беспослене омладине која се или туца или пијана “блеји” уз урлике “Брате,брате,брате”. Јер неко у Старом Здању не види драгуљ историје, већ оронулу ружну зградурину која га својом ружноћом сваког дана подсећа колико је бедан. Да ствари буду бизарније, “Наши” из Аранђеловца су протерали “Ideu” али Старо Здање нису обновили. Коментар који је довео до мог искључивања са Новог Стандарда, када је срБпски ПатриЈота рекао како је глупост што се ја бринем око ЈЕДНЕ зграде када нама ДРЖАВА нестаје, набоље описује тај спиритус мовенс, салонских жалопојки и жваљења уз Џек Данијелс о СрБпству и васколиком пропадању СрБског народа. По њему брига о Старом Здању је ДРЖАВНА ствар и брига, док се он, патриЈота бави Србијом и неће да се бави тривијалним стварима као што је рецимо-ДРЖАВА. Дошло ми је да га питам, а извини пријатељу, како то да  Србију и државу раздвајаш? Зар није Србија твоја држава? Но бан је пао и нисам могао да му одговорим.

За патриЈоте Србија и држава Србија су два одвојена појма.
Србија је нешто апстрактно док је држава Србија нуспродукт, нешто тривијално и безвезе. Апстрактна Србија јесте МЕТА СРБИЈА која суверено влада и увек је у супротности са РЕАЛНОМ Србијом. Мета Србија је визија Србије која је толико јака да сваки покушај успостављања реалне Србије никада није довољно добар и увек је безвредан у поређењу са мета Србијом. И управо из овог разлога, реална Србија је тривијална и безначајна и управо из овог разлога тај однос, ниподоштавања, занемаривања и на крају негације, се формира спрам реалне Србије. И зато је све тако као што јесте.
Зато пластична цев уместо историјске, геолошко архитектонске целине, зато смрдљиво говно и трули мачији леш уместо алеје цвећа, зато бетон уместо зеленила. Зато ружно уместо лепог, зато непријатно уместо пријатног, зато вештачко уместо оригиналног.

 Зато јер сваки град у Србији хоће да буде Београд.