Весна Ракић Водинелић: Нове опције или само попуњавање слободног политичког простора

Слика

Становишта да је празан (“бели”) глас уклопив у данашње поимање представничке демократије, тражи да се позабавим питањем шта то чини легитимним не гласати ни за кога. Иако се из конкретних примера празног гласа или заговарања празног гласа, може закључити да су поводи били бројни и разнолики, верујем да нећу превише погрешити ако их сведем на три битна: осећај нелигитимности датог политичког поретка, владавина политичких странака (партократија) уместо владавине грађана (демократија) и одустајање од идеје социјалне правде, тј. социјалне државе.

1. Осећај легитимности (вера у политички легитимитет).
(Данас неизбежни) Макс Вебер је у оквиру своје социологије владавине дефинисао три типа легитимне власти. Он разликује традиционалну, харизматичну и рационалну власт. Вредносни основ сваке легитимне власти, према њему, лежи у односу легитимних захтева власти и вере (поверења) грађана. За тему о којој овде расправљамо, довољно је подсетити на Веберов појам Legitimitätsglaube  (вера у легитимитет). Најкраће, један дати политички поредак је легитиман ако грађани који у њему суделују верују у њега: вера у легитимитет је основ сваког система власти и, у складу са том вером (поверењем), постоји спремност грађана да поступају у складу са одлукама власти.(Weber, The Theory of Social and Economic Organization, 1964, New York: Free Press, 382). Основни елементи су, дакле, прихватање власти и спремност грађанина да поштује одлуке власти. Основа вере (поверења) у легитимност власти, према Веберовом учењу лежи или у томе да грађани имају поверења у одређени политички и друштвени поредак зато што он постоји и функционише дуго (традиција), или зато што имају поверења у оне који владају (харизма) или зато што верују у законитост датог политичког и друштвеног поретка (владавина права). Вебер сматра легитимитет битним зато што поверење у један политички и друштвени поредак има за последицу друштвену регуларност која друштву даје неопходну стабилност, за разлику од нестабилности коју производи руковођење сопственим појединачним интересом. (Wебер, 124). Веберови претходници, као и савремени аутори, као основну функцију легитимитета виде оправдање дате политичке власти. Без обзира колико различита била полазна становишта о извору политичког легитимитета, природно право и једнакост људи и њихова слобода који отуда проистичу (нпр. Лок) или друштвени уговор (нпр. Русо), политичка власт је оправдана ако је легитимна. Савремени интерпретатори Веберове типологије, сматрају да она данас није довољна да се разумеју сложени односи који конституишу легитимни политички систем у XXИ веку. Они сугеришу апстраховање традиционалног и харизматског поимања власти из појма легитимне власти. Штавише, сматрају да рационална власт која почива на репрезентативној демократији и владавини права данас постоји у толико много облика да више не омогућава да се увек дефинише као легитимна власт. Правно гледано легитимна власт почива на конституционализму (уставности) ако она одиста успоставља владавину закона у односу на појединачну (приватну) вољу, владавину дакле, која ограничава власт. У том смислу се већ дуго, почев од XИX века сматра да подела власти (уместо јединства власти) има потенцијал да боље ограничи власт. Други битан основ јесте демократија, под условом да легитимитет власти проистиче из перцепције грађанства да изабрана власт поштује демократске принципа те да је, стога, правно одговорна грађанима.

2. Партократија као једина (?) реална политика.
Да ли и у Србији живимо у партократији уместо у демократији? Чини се сувишним поставити ово питање. Овде је основни проблем то да политички легитимитет постаје илузија, да партократија уместо демократије престаје да буде илузија или макар изневерено очекивање и постаје централна афирмативна политичка теза, тј. само је реал-политика заправо политика. Спољашњи израз партократије, поред осталог, јасно се огледа у ентузијазму власти наспрам летаргије грађана. “Политичари … деле онај ентузијазам какав нису успели да пробуде код бирача у својим земљама” (Тони Џад, Тешко Земљи, Пешчаник, 2011).

Тако стижемо до питања која многи често постављају, а крајњи је тренутак да их озбиљно поставимо и ми, грађани Србије: Ко служи коме, ко је господар, а ко слуга? Да ли се грађанин икад осећао моћним? Да ли верује да су ово одиста (биле) његове власти? Да ли треба да се задовољимо тиме да је легитимно пренети власт са једне политичке партије на другу, а да се не запитамо шта је заправо извор легитимитета било које политичке власти?

3. Несигурност као симптом напуштања концепта социјалне државе.
Двадесет први век је отпочео као доба несигурности, заправо страха – економског, монетарног, правног, политичког, чак и физичког. Пишући о страхотама које су људи преживели између два светска рата и током њих, Тони Џад подсећа како је научена лекција навела државнике у Европи и Америци да се приближе идеји социјалне државе, државе социјалне сигурности. Током педесетих и шездесетих година XX века био је институционализован скуп социјалних јавних добара – бесплатно школовање, бесплатно или релативно јефтино лечење, државно гарантоване пензије и осигурање за случај незапослености. Реч бесплатно овде не треба дословно схватити. Ради се о ономе што је неко, кроз давања у буџет већ платио. Овај скуп јавних социјалних добара је данас напуштен или је то напуштање у току. Тако да се, бар кад је о социјално одговорној држави реч, остварује мрачна прогноза Адама Михњика: У комунизму је најгоре оно што наступа после њега. Или друкчије, по Абдулаху Сидрану: преживели смо комунизам, преживели смо рат, али транзицију нећемо.

Које су битне тачке губљења политичког легитимитета, партократизације уместо демократизације и ишчезавања социјалног јавног добра из политичког живота у Србији XXИ века? Мислим да се може одредити неколико преломних догађаја.
(а) Моменат у којем политичке странке почињу да се све мање разликују и да се преображавају у релативно монолитни политички естаблишмент који не мари за јавно добро, везујем за доношење Устава Србије 2006. године. Изузев ЛДП, све тадашње и садашње парламентарне политичке странке, тј. њихови врхови, сагласиле су се о тексту и методологији усвајања тог Устава.
(б) Други преломни тренутак изражен је фразом „И Косово и ЕУ“, фразом коју радо употребљавају две највеће и пред изборе највише супротстављене политичке странке – Демократска и Српска напредна. Кад би се могло поставити питање – шта је легитимније? – ваљало би га поставити управо поводом ове фразе.
(ц) Следећа су фингирана друштвена „помирења“ оличена највише у Декларацији ДС и СПС: уместо обичног, хладног коалиционог споразума (који би био уклопив у оквире парламентарне демократије). Сви ови догађаји уздрмавања легитимитета не само власти него и доброг дела опозиције у времену од 2000–2011. истовремено јесу и лица партократије.
(д) Надаље, “политичка методологија” је већ дуго заморно иста. Исти они који су по ко зна који пут конституисали Србију преварама или полуистинама, политичка класа која се састоји од врхова свих парламентарних странака (власт или опозиција, свеједно), пратећих и полуконтролисаних служби, неинституционализованих моћника попут цркве и поштеђених тајкуна – сав тај свет који се тако добро креће у неконтролисаном простору – и данас је на јавној сцени. Праћење, надзор, злоупотреба медија, јавног простора и подметање, њихова је методологија. Стицање апсолутне владалачке моћи, уместо институционализоване власти – њихов је циљ. Емитовање противречних порука, ширење подозрења међу грађанима – њихов је модус операнди. Тешко сиромаштво које је захватило велики број грађана је њихова цена.

Каква је веза између говора о политичком легитимитету и (могућег) оснивања нових политичких странака и какав би могао бити одговор на губитак поверења у легитимитет. Најпре, нико нема право на монопол за одговор на питање: шта да се ради? Тај монопол, оличен у тоталитаризму скупо је коштао човечанство и то не тако давно.

Један, овде распострањен одговор јесу бес и/или летаргија. Какве последице они могу имати? Цитирам опет Тонија Џада: „Будући да више не верујемо у такве људе, не само што губимо веру у посланике…, већ и у сам парламент. У оваквим тренуцима, народ има порив или да ‚најури багру‘ или да их пусти да учине најгоре што могу. Ниједно од овога не улива наду: не знамо како да их најуримо, а не можемо да их пуштамо да чине најгоре што могу. Трећи одговор – ‚срушити систем‘ – дискредитован је својом бесмисленошћу: које делове система, и у корист које системске замене? А, уз то, ко ће се прихватити рушења?“ (Т. Џад, стр. 102.) Неке добре циљеве које смо повремено, као појединци и друштво себи постављали, данас изражавамо углавном емоцијама.

Други би био локални одговор малим корацима. Није ли он обесхрабрујући, нарочито после неуспеха Occupy Wall Street, Индигнадос и сл? Ипак, не баш сасвим. Ево неколико примера:

Протест против наметнутог конституционализма на Исланду је довео до првог грађански генерисаног нацрта устава. Да ли ће бити усвојен, ипак, није извесно.

Словеначки протест грађана, изазван пре свега економском кризом делимично је успео – довео је до пада влада Јанеза Јанше и до обелодањивања, иако још увек не и до кажњавања коруптивних личности.

Словеначки одговор на клерикализацију друштва је, такође, делимично успео. Католичка црква је судски осуђена на накнаду штете због сексуалног узнемиравања које је извршио свештеник, коме је кривично суђено, али је он умро пре изрицања пресуде. Суд је утврдио да је црква одговорна за накнаду штете, управо зато што је нападач наступао као жупник, тј. као представник цркве, а не као обичан грађанин и што му је то омогућило да узмемирава жртву и да она релативно дуго о томе ћути.

Најзад, може се говорити не само о политичком простору да се поставе питања, већ и о неколико малих лекција из ових примера.

– Будући да је изборни систем у Србији партократски, није ли време за његову промену, путем промене Устава? Нова странка је још у фази свог оснивања ову приомену већ иницирала.

– Зашто дозвољавамо размах партократије професионализацијом политичких „занимања“, нпр. посланика по занимању? Пример Томислава Николића говори да се може бити посланик по занимању, па потом и „напредовати“ у служби. Не би било нелегитимно пледирати за то да свако може бити посланик само у једном или само у два мандата.

– Да ли су неки ранији и садашњи министри одиста били кажњавани за своје лоше резултате? Да ли би могла „проћи“ мала „лустрациона“ одредба да онај ко је скривио пад владе кршењем коалиционог споразума више никад не може бити биран за министра?

– Да ли би демократија могла бити учвршћена ако би се, иначе добра уставна одредба о раздвојености цркве и државе, озбиљно схватила? На пример и тако да се кривично гоњење врши без обзира на лична својства осумњиченог, па макар био и владика СПЦ?

Да ли би демократија била учвршћена ако би се правосуђе одиста установило као трећа државна власт – без јавних обећања представника извршне власти (Александра Вучића) да ће бити још хапшења, јер то једноставно не спада у његову надлежност. „Кажњавање људи, није нешто неразумно у уређеном свету, али кажњавање које потиче од неконтролисане власти је крајње опасно, као што је рецимо био Мусолинијев обрачун са мафијом на Сицилији. Једна фашистичка власт, наравно, није могла да трпи да неко поред ње има велику моћ. Али тиме што је он у једном тренутку успео да надвлада мафију на Сицилији, не значи да их је победио и да је победила права ствар. Јер победа фашизма над мафијом, у том тренутку је то била победа фашизма, а то није, надам се, нешто што би требало прихватити.“ (Небојша Попов, Радио Слободна Европа, 24. 03. 2013).

– На шта би се могао ослонити нови Устав као на легитиман основ? Не (још увек) на тако високо летећи циљ којим би Србија преко ноћи декларисала да прихвата поредак ЕУ, него бар на то да одиста прихвати поредак Савета Европе чији је Србија члан већ готово десет година.

– Шта урадити са економијом (о којој не знам готово ништа)? Можда за почетак обезбедити једнаке шансе? Има за то неких већ опробаних начина.

Све ово није баш тако мали политички простор – довољан је за нове политичке странке. Под условом да не прихвате „политичку методологију“ постојећих.

Текст је настао у склопу пројекта „Ка развијеној демократији“, који организује КПЗ Бетон уз подршку Амбасаде Краљевине Норвешке у Београду и Фонда за отворено друштво. Садржај овог текста искључива је одговорност аутора текста и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Краљевине Норвешке или Фонда за отворено друштво.

Бетон, 22.08.2013.

Пресловљавање и „болдовање“ – Преврат (дрп)

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s