Савез пролетера, саопштење

Из саме најаве експозеа новог министра финансија г.Лазара Крстића, очигледно је да Влада Републике Србије води земљу у пропаст који нема алтернативу. Поред општих места свих досадашњих „спасилаца“ (стезање каиша, одговорна монетарна политика, већа наплата пореза…), кандидат за министра, заједно са својим гуруом – свезнајућим првим потпредседником владе, потрудио се да нас „обрадује“ новим задужењем од 250 милиона евра (чисто да проверимо ради ли банкомат) и најавом катастрофе уколико  њихов програм буде одбијен у Скупштини. Што пословично необавештене и економији неуке Србијанце наводи да се запитају чему служе силни спасиоци и експерти који нам се октроишу … Јер ако без новог задуживања ова влада не може да сервисира органе државне управе, полицију, војску, школство, здравство и све остало – оно што јој једино преостаје – то је оставка и нови избори.

За Србију није најважније питање да ли ће гласачка машинерија режимских странака по сваку цену бити задовољена; Србија је држава свих њених грађана, запослених, незапослених, пензионера, деце и омладине… Због свих поменутих, Србија мора да добије власт која ће државну економију повести у правцу реиндустријализације, одређивању нових приоритета у пољопривреди, стратешког улагања у информационе технологије, грађевинарство и саобраћај… Уместо „политике минималне запослености“ коју су Србији наметнули петооктобарски „експерти“, Србију ће спасти и из кризе извући само покретање масовне производње и стварање нове вредности уз масовно запошљавање радно способног становништва.

Савез пролетера се у начелу не противи ангажовању страних стручњака на саветодавним функцијама у органима власти и државне управе; међутим, да би неко уопште био проглашен за експерта, поред валидне дипломе, он мора да има и велико радно искуство и резултате у струци. Петогодишње радно искуство у приватој консултантској фирми не да није нешто што  г. Лазара Крстића препоручује за место министра финансија у Влади републике Србије, већ је, по уверењу Савеза пролетера нешто што га дисквалификује због очигледног сукоба интереса. Наиме, консалтинг куће се по дефиницији баве саветовањем клијената на тему где да уложе што мање новца да би остварили што већу добит; клијенти консултантских кућа су по правилу приватне и мултинационалне компаније, никако државе, барем не оне озбиљне. Преузимањем функције министра финансија у влади Србије, г.Крстић улази у сасвим известан сукоб интереса са фирмом у којој је запослен, толико очигледан – да се намеће питање НИЈЕ ЛИ ОН ПЛАНИРАН И НАМЕРАН!? Није ли „неко“ плански инсталирао г. Крстића у ову владу, како би постигао да Србија што више упадне у дубиозу, да њене компаније које још нису приватизоване, и природни ресурси  који (за сада) и не могу да буду продате страним компанијама (па ни клијентима  „фирме Крстић“, пардон – „МекКинси“) постале што јефтиније, како би на некој блиској аукцији нови власници платили што мање?

Само ове недоумице, довољне су да доведу у сумњу стручност и добре намере г. Лазара Крстића, па се Савез пролетера стога противи његовом именовању за министра у Влади Републике Србије. Оно што је Србији потребно, то је оријентација ка реалним изворима прихода, штедња на свим пољима и масовна запосленост њених грађана; убеђени смо да на том плану никако не може помоћи дипломац универзитета чији најпознатији колега није потпуно сигуран каже ли се правилно „Ирак или Иран“, али му то није сметало да прве нападне бруталном војном силом а друге годинама држи под претњом непосредне ратне опасности.