Драгослав Павков: ЊКВ принц регент Никола фон Бороевиц

 

 

 

„…перципирање данашње Србије без укупног народносног концепта управо води назад у незнавеност доктора и академика који не схватају потребу дистинкције између “српски” и “србијански”.“

Већ и зрноједи на грани знају да се слажемо око чињенице да скоро сви становници онога што су Римљани звали Илирик, имају заједничке корене, да су многи од њих у родбинским везама… Међутим, инсистирање на сродству, сличностима и упућености једних на друге, прилично је неумесно, и у време када су готово довршени процеси кидања свих веза које нас спајају је – штетно.
Што значи, човек може да буде у завади са најближим рођаком, али њихови међусобни неспоразуми не имплицирају да они због тога што су у спору, више нису у крвном сродству; чак и некада популарно „одрицање преко новина“, у пракси значи само неприхватање обавеза којих се предмет огласа прихватио.Родбинску везу као нешто лако доказиво, нико нормалан не оспорава. Исти случај је са Србима и њиховим рођацима, бившом „браћом“;

Понашање Хрвата кроз историју, могло би се упоредити са владањем жене, која се јаше са целим комшилуком и мужу набија јеленске рогове – иако је потпуно сигурна у његову неизмерну љубав… Штавише, чини се да она управо и ради то што ради јер је сигурна да је муж неразумно воли.
У једном моменту, када га је уништила материјално и ментално, када је схватила да његовој опијености нема лека, партнерка одлучи да је било доста, да га дефинитивно напусти и остави на миру… Али, Србин не би био Србин кад не би био пун изненађења; уместо да као сав нормалан свет, бештију испрати до излаза и одлазак подстакне ногом у гузицу, он пузи за њом и моли је да размисли још један пут – јер он је воли, и без ње не може да замисли живот. Она се копрца ногама и рукама, упућује га на познаницу која је много већа, лепша и богатија, али јок… Србин хоће баш њу и ни једну другу.
Додуше, попустила је Хрватица једном приликом, и са улаза отерала удвараче који су једва чекали да се разведе, али двадесет година касније – ништа битно се није променило: Она је остала курва, муж је остао шоња.
Поступак је поновљен, само, овог пута у њега су укључени пријатељи, кумови, комшилук,  светска влада,  светски полицајац и светски суд… Од којих нико под милим Богом није имао ни мало разумевања за мужа; тачније,  сви који су имали прилике да поразговарају с њим – уверили су се да му нешто фали, а то сигурно није неверница. Након развода, остављеног несрећника оставила су и деца, заједничка и она његова: И Мујо, и Јанез, и Трпко и Агрон, а богуми и Блажо …

Данас, кад је чак и тупава већина Србаља одлучила да се помири са стањем ствари, ти као интелектуалац парекселанс  – инсистираш на причи да МОРАМО заједно како би смо се шатро одбранили од хегемоније ЕУ и других наднационалних душмана. Притом упорно и упадљиво занемарујући и багателишући чињеницу да одавно нисмо исти народ, да имамо различита наслеђа и различите фаворите у спољној политици, и коначно – да се онако, баш балкански – мрзимо.
Аргументација типа „… и Немци су ратовали са Французима а и једни и други са Енглезима па…“ не функционише јер ми овдашњи нисмо ни Немци, ни Французи ни Енглези; код њих је уобичајено да човек који затекне жену у „акцији“ из џепа извади визиткарту свог адвоката и остави је на нахткасни како би ова знала коме да се обрати око развода… Србин је такође склон да посеже за џепом, али не да би извадио визитку, већ пиштољ „…да убије курву…“ или новчаник са њеном сликом у фотошопу да јој докаже вечну љубав.
Хоћу да кажем како погрешно покушавамо да се поредимо са менталитетима са којима и дословно немамо ништа. Од њих треба да учимо, а као еталон за поређења, треба да нам служе комшије; то су народи и нације који су нам слични  по менталитету и по продуктивности.  Дакле – браћа јесмо, али у задругу више никад! Нека ад хок сарадња – не кажем, зашто да не, али заједно у истој држави – било, не поновило се.

„Нестало” је мале Србије, настала је велика Југославија.“

Мирне душе могао си да напишеш и  „ „ Нестало“ је мале Пољске, настала је велика Европска Унија“.
Јер, Србија је у Југославију унела и на заједнички сто изнела све што је имала – и државу и победу у рату и монарха и дипломатију, док су други донели само захтеве и „правице“.
Код тебе је проблем јер никако не успеваш (ако уопште и желиш) да се спустиш на разину обичног грађанина и да посматраш историју из његове перспективе; а тај грађанин, мали порески платиша није имао баш никакве користи од тога што је Ради Пашићу порасло тржиште за мување и шпекулације, што је браћи Радић тупава „великосрпска“ политика свих београдских режима само дувала у једра сепаратизма, што је држава на „освећеном и ослобођеном Косову“ водила перманентан рат са качацима којима су између осталих и Срби колонисти, пуни поверења у шиптарску бесу – продавали оружје од државе добијено ради сопствене одбране… Што значи, Срби, они обични грађани који чине већину становништва, на политику Краљевине су имали исти утицај колики је данас утицај пољских бирача на политику ЕУ.

Заслуга српске елите, Пашића, Рачића, Прибићевића, Стојадиновића и осталих је искључиво у томе, што су Хрвати коначно добили прилику да визуелизују оно што су до тад само ирационално мрзели; ступивши у политичко-економске односе са покварењацима које сам набројао добили су јасну слику Србина са којим је боље немати ништа: Корумпирани политичар слаб на децу (која „…овај, воле… онај… слатко…“) + бахати ратни ветеран увек спреман да се бори до задње капи туђе крви (ондашњи „дрвосек“) + издајник сопственог народа и његовог интереса (Прибићевић је типичан Србин коме је смор да покушава да промени лоше навике свог народа; радије пређе код непријатеља који  је јел’ те уљуђенији и „европскији“) + прагматични политичар који је намлативши се пара, схватио да је будућност света у фашизму који најбоље штити интересе крупних капиталиста. Католички клер и слични су само досолили и свему дали „домољубну“ ноту…

„Заиста ју “чудно” што се унитарна нација није успоставила, миленијуми раздора нису избрисали, ни супротни правни системи који су трајали пола миленијума уједначили, за пет година, колико је прошло од прихватања савет војводе Мишића и напуштања погубне “мож да бидне а не мора да значи” Пашићеве политике, увођењем шетојануарске диктатуре, до убиства у Марсеју.“

Једино што је савет војводе Мишића „прихваћен“ након десет година и након свих других неуспешних експеримената. По обичају, и овде занемарујеш актуелни тренутак, теби су важни миленијуми, правни системи, пун си разумевања за елите…  Ако и није могао да превазиђе миленијуме и различите правне системе, краљ је могао да заведе ефикасну диктатуру са претпоставком да његови сарадници једноставно нису довољно поштени, одговорни и способни за управљање државом, да им се да рок до кога ће научити потребно, а до тад – државу водити из Двора. Сигуран сам да му Срби тако нешто не би замерили, али он је као и сваки прави скоројевић морао да се пре свега допадне Хрватима и Словенцима… Да их увери како он нема ништа са чизмашима и гуњашима, та он је забога изнад тога, он је Југословен, Ујединитељ! Ујединитељ рогова у џаку.

„Оваква генерализација је пре свега неморална. У војсци Аустро Угарске су се борили Срби пречани исто колико и “Хрвати”.“

Наравно да су се борили, управо то и говорим овим данашњим пречанима који су за два копља „српскији“ од Срба из Србије; а обашка ми се свиђа ово „Хрвати“… Надам се да ће се и њима допасти.

Али да се вратимо на Србе пречане… Нису се баш сви борили; Мој деда Митар је продао тркачког коња да би подмитио пуковског доктора да „нађе“ како деда има „кокошије груди“ па је стога неспособан за војну службу. Како их није имао на редовном одслужењу војног рока – Бога питај, да ли га је у трошак бацила љубав према браћи преко Саве или прпа од комитске каме, ђаво ће га знати… Али, како год да се обрне, мој деда-Мита „тамбураш“ био је много већи Србин од швапског фелдмаршала Светозара Боројевића фон Бојна, а ти можеш да пукнеш од муке ако ти је криво.

Наиме, Светозар Боројевић коме се ти дивиш, био је аустријски официр од каријере. На Сочи је командовао аустроугарским корпусом који је спречавао Италијане да ураде оно због чега су и ушли у рат на страни Антанте – да запоседну Словенију и Далмацију, а  Јадран учине безбедним за савезничка пловила. Због својих изузетних заслуга у борбама  против италијанске војске (посредно и против српске) током рата је два пута ванредно унапређиван, добио племићку титулу и постао  једини  фелдмаршал у историји који није био немачког порекла. Након пропасти „Ћесарије“, Боројевић је нудио да са својим јединицама уђе у Беч и „заведе ред“ што је Двор одбио. До задњег дана борио се за Цара против српског краља, исто као и хиљаде његових сународника словенског порекла са територије Царевине и Краљевине… Након рата, из Беча је тражио да му се додели држављанство Краљевине СХС, али да му уверење буде издато у Загребу; како су Хрвати и тада (као и увек уосталом) били прагматичне рачунџије, плашећи се да им тако нешто не буде замерено од Срба – упутили су га на Београд, што је овај са индигнацијом одбио, не желећи да има било шта са Србијом против које је ратовао претходне четири године. Умро је у Клагенфурту а нова хрватска „демокрација“ му је подигла споменик као хрватском војсковођи упоредивим са Томиславом, Готовином, итд. Дакле, фелдмаршал Боројевић је био велики војсковођа и као стручњаку и сам му исказујем поштовање; али оно што сваком нормалном Србину срећу квари је чињеница да он није био српски војвода већ српски непријатељ. Никада се није изјаснио као Србин, у једном писму где тражи држављанство Краљевине СХС чак експлицитно тврди да је Хрват и то ми је веома драго; издајника ионако имамо превише у односу на укупно бројно стање.

„…“асистирајући” српској војсци да “украде” Далмацију, како се Д Анунцијо изразио о “српским лоповима”.“

Значи, аустријски фелдмаршал и српски регент су се удружили да преваре српског савезника и украду  оно што му према склопљеном споразуму припада – и ти се томе дивиш?! Извини, али морам да те питам: Да ниси почео да „вариш“?
Дивиш се Боројевићевој смицалици која му је послужила да деведесет година касније од Хрвата добије споменик, и српској глупости која му је у томе помогла?!  Срби треба да вриште од среће јер су Хрватима прискрбили оно што ови никада у историји нису поседовали… Јел’ треба да се радујемо и што су нам се онако „захвалили“ у два наврата кад им се указала прилика? Коначно, колико је овакво српско понашање утицало да се ДеМикелис и екипа онако понесу према српском интересу у Хрватској , на почетку распада Југовине?

„Данас учимо о Боројевићу (до краја живота православцу) и црногорским официрима(…) па и самом краљу Николи, као о издајницима.“

Нас двојица дефинитивно нисмо ишли у исте школе, али ја о њима нисамо ТО учио. Додуше, о Боројевићу нисам ни учио, а за Краља Николу ми је речено да је остао у емиграцији јер Карађорђевићима из неких разлога није пало на памет да као победници у највећем рату у историји човечанства, престо предају старцу који се предао војсци која је изгубила рат и који је уосталом – представљао 5% становништва нове државе. Сад, након сто година, било би занимљиво сазнати шта би ти урадио да си био на месту регента Александра; да ли би стварао државу са дојучерашњим љутим непријатељима, са рођацима из другог српског племена – Црногорцима и њиховом династијом, или би наставили свако за својом срећом као до тада…

„Оваква генерализација је велика увреда за хиљаде Далматинаца, добровољаца на Солунском фронту из Америке и Аргентине, регрутованих преко Југословенских одбора и њихове потомке. Увреда је и за 99% фетивих Далматинаца, у доба краљевине најзагриженијих Орјунаша, потоњих партизана, чак и четника (Шибенски одред, скоро 100% католичког састава).  Иде на воденицу само усташоидном хрватству.“

Па нека се јаве да просвједују, сва тројица… Шта се ти гураш да их заступаш; а кад си већ ту, реци незнавеном пуку где нестадоше ти силни орјунаши, солунци и четници у само двадесет година и што допустише онолике покоље „трофазних“ суграђана? Где су отишли  Старчевићеви Срби „именом Хервати“ , тј, како се сви до једног нађоше у Парагином, касније Ђапићевом ХОС-у? Где се дедоше Месићеви и Туђманови „хрватски домољуби и антифашисти“ па не спречише геноцидну „Олују“? И тако даље. Јаја су полупана, кајгана је поједена; НАЗАД ВИШЕ НЕМА и ко зна зашто је то добро. Срби са свим комшијама треба да сарађују на бази заједничког интереса и стриктног реципроцитета, ако тако не може – и не треба да може; што би неко увек испадао грбав?!

Што се тиче ове наше преписке,  у задње време (нарочито), код тебе је приметна нека чудна потреба да за све укључујући и библијски Потоп окривиш „србске патријоте“. Много пута си у праву, али све чешће се дешава да не знаш ди тераш; што мени не смета нарочито, али морам ти рећи да све више личиш на Перу Луковића (једино не знам јел и он плива са чамцом)… Проблем је међутим у томе што је он луд за паре; какав је алав и полупан, данас-сутра ће се уписати у СРС не би ли искамчио неку цркавицу… Али ако ти ово што пишеш – пишеш бесплатно, онда ти дефинитивно није лако 🙂