Зоран Р. Лукић: Манифест Нове комунистичке партије

или

Због чега ће Србија морати улево

               Време када ни једна поштена замисао не постоји а да није против суштине друштва, време када деловање у циљу правде, поштења или човечности није, истовремено, деловање против идеја и људи који су елита друштва, време када није могуће бити поштен, професионалан или хуман а живети од свога рада, време када није могуће бити део апарата који управља друштвом а не бити корумпиран је време револуције.
Друштво је достигло онај степен развоја када ми, обесправљени, немамо слободу осим деловања ка потпуној, свеобухватној и темељној промени суштине и устројства друштва. Такву промену су наши претодници назвали револуционарном а онај део обесправљених са класном свешћу и спремношћу на жртву револуционарима. Са поносом и пуним схватањем ми то име прихватамо.

1.            Идеолошке основе

1.1 Друштво, класе, експлоатација

Карл Маркс је правилно закључио у „Манифесту КП“ и „Капиталу“ да је друштво подељено на две класе. На класу израбљивача и на класу израбљиваних. У време индустријског капитализма, јасно је уочио да је радничка класа осиромашена, те је онај део радничке класе који је свестан класне поделе друштва и свог положаја у друштву назвао пролетеријатом. Пролетери који су спремни на револуционарно деловање теже ка оснивању водеће, авангардне групе коју је назвао комунистима. Комунисти свесно улазе у класну борбу са владајућом израбљивачком класом са тежњом да промене друштво и односе у њему оснивајући чврсту револуционарну и дисциплиновану организацију – комунистичку партију.

Након Маркса, ослањајући се на његов научно заснован поглед на друштво, десиле су се многе револуције у различитим друштваним околностима и историјским тренуцима. Након испуњавања своје историјске улоге, прве социјалистичке државе, идеолошки обојена друштва или су се трансформисала или су нестала. Али није нестала неправедна и израбљивачка суштина друштва, класна подела, нужност промене. Ко је данас класа нових пролетера? Шта је суштина израбљивања? Како се мора гледати на савремено информатичко друштво у смислу неопходних промена?

1.1.1 Друштво и експлоатација

Социјализам као друштвено уређење великог дела света је био далеко преведнији, уједначенији друштвени систем, обезбедио је већу равноправност и задовољио је потребе највећег дела становништва па је нестао, пропао у сукобу са савременим постиндустријским капитализмом. Зашто?
Без сумње се може пронаћи један заједнички елемент свих социјалистичких друштава без обзира на њихове унутрашње разлике, који је разлог за пропадање социјализма. Тај елемент је недостатак унутрашњих механизама контроле у спровођењу праведне политике друштва. Заиста, није постојао ни један тип социјализма који је успео да спречи унутрашњу корупцију, да заштити грађане од погубних елемената наслеђених из капитализма.

Савремено, информатичко друштво је подељено на класе. Као и свако класно друштво које му претходи оно има две издвојене, стално сукобљене и опречно засноване класе људи. Класу израбљивача и класу израбљиваних. За разлику од робовласништва где је власништво над нечијим животом, за разлику од феудализма где је власништво над земљом и од класичног капитализма где је власништво над средствима за производњу било основ за израбљивање (експлоатацију), савремено информатичко друштво поседује нов, до пре неку годину ефикасан метод експлоатације такође заснован на власништву. Тај метод је израбљивање кроз власништво над кредитним потенцијалом. Наиме владајућа класа, власница 98% светског богатства потпуно произвољно додељује израбљиваној класи (појединцима у њој, групама) малу или већу могућност задуживања, продајући јој илузију реалног живота. У бити корисници кредитних линија нису власници ничега: Ни материјалних добара која користе, ни сопственог времена, следствано ни своје будућности. Губитак кредитног потенцијала појединца унутар израбљиване класе раван је губитку живота, док припадник владајуће класе израбљивача никада и ни под каквим условима не може остати без кредитног потенцијала. Дакле, са новим методом екслплоатације, нужно је редефинисати класе и одредити јасне циљеве класне борбе.

1.1.2 Класе

Савремена експлоататорска класа је онај део друштва који остварује тежњу да не ствара нову вредност а да живи и ужива у резултатима стварања нове вредности других уз резултате шпекулација и криминалних деловања (промет забрањених супстанци, сексуална експлоатација итд.). Своје материјално богатство савремена експлоататорска класа остварује и, истовремено, оправдава кроз поседовање и/или контролу средстава масовне комуникације. Савремени информациони системи, тиме, преузимају и обављају улогу затупљивања, лагања и убијања воље обесправљених и експлоатисаних за променом, преузимајући и/или допуњујући разорно деловање верских организација.

Савремену радничку класу чине сви они појединци, грађани који своју личну имовину базирају на кредитима или на врло бедним готовинским износима и чији животи зависе не од њиховог личног ангажовања већ од хировитог понашања власника капитала и кредитних потенцијала. Та класа није одређена начином стицања зараде као у индустријском капитализму, већ начином на који јој је дозвољено да материјализује свој рад, своје слободно време и своја основна људска права. За разлику од индустријског капиталисте који је имао интерес ширења пословања кроз повећање обима производње, савремени информатички капиталиста, ослоњен на нова научна достигнућа и роботизацију производног процеса, нема интерес да запошљава велики број радника (физичких, интелектуалних), већ се тежиште његовог постојања налази у шпекулативним финансијским подухватима где је производња нове вредности секундарни, пратећи феномен. Дакле, савремену радничку класу чине сви они којима су угрожена основна права, који не могу остварити грађанску равноправност због свог бедног и/или зависничког материјалног стања.

Ђаци, студенти, пензионери, незапослени, производни радници, интелектуални и научни радници, уметници… Сви они, уколико не припадају класи израбљивача, јесу нова и осиромашена радничка класа.
Они међу њима који су тога свесни, који су суочени са стварним проблемом опстанка јесу нови пролетеријат. У другој декади 21. века нови пролетеријат све чешће јавно износи закључак да је класни сукоб већ у току, да је одлучујућа битка за опстанак друштва неминовност, све гласније говори и организује нову комунистичку партију.

1.2          Нова комунистичка партија, циљеви класне борбе, власништво

Нова комунистичка партија (у даљем тексту НКП) је средство политичке и револуционарне борбе новог пролетеријата.
Историјски развој покрета, партија са комунистичком идеологијом, посматрано кроз филозофски модел дијалектичког материјализма, јасно указује на организационе, оперативне и идеолошке недостатке првобитних комунистичких организација. Док су такве организације врло ефикасно одговориле задатку оружане револуционарне борбе, све од реда су подбациле на плану устројства друштва, организације производње, обезбеђивања слободе појединцу-грађанину. Управо је, на тим тачкама, савремени постиндустријски капитализам извршио идеолошки, пропагандни и материјални напад на социјалистичка друштва и добио прву битку. Такође, унутрашња организација комунистичких политичких групација, окоштала и изгубљена у формализму, није била способна да издржи притисак нових, горућих питања које је наметао брз темпо развоја технологија и друштва. Сама организације нису имале довољну вертикалну проходност, брзо су запале у синдром негативне селекције кадрова, нису могле да се бране од унутрашњих напада, од “мангупа у сопственим редовима”.
Каква мора бити НКП, како је изградити и организовати имајући на уму историјски исказане недостатке првобитних комунистичких организација?

1.2.1      Унутрашња организација НКП

Да би се избегле појаве карактеристичне за све политичке организације власника капитала (грађанске партије у вишепартијским „демократијама“), а које нужно руше комунистичку организацију (корупција, непотизам, опортунизам итд.), неопходно је у саму бит и матрицу организовања НКП уградити унутрашњи контролни механизам. Тај механизам контроле мора бити кружног типа, логичан и лак за примену.
НКП би требало да има најмање три одвојене групације припадника.
Најлогичнији начин организовања тих групације јесте на основу личних квалитета појединаца и постигнутих резултата, дакле меритократски. Такође нужно је уважити психолошке квалитете сваког припадника покрета/партије и личну спремност да се посвети политичком деловању.
Највећи број припадника НКП јесу њени симпатизери, грађани уверени у праведност борбе и циљева борбе али недовољно класно свесни и/или неспремни да се посвете сталном и организованом политичком деловању. Њих називамо симпатизерима.
Другу групу чине припадници НКП који су класно свесни, потпуно укључени у политичко деловање и спремни да сносе личну политичку и кривичну одговорност за своје деловање. Та група чини језгро НКП и из ње се регрутује по меритокретском принципу руководство НКП, њени најпроминентнији чланови. Ту групу зовемо члановима партије/покрета.
Трећу групацију припадника чине најсвеснији, напожртвованији, најистакнутији чланови НКП са најбољим резултатима у политичком и/или стручном раду. Они чине руководство НКП и њих зовемо (новим) комунистима.

Сваки пунолетни грађанин има право да изрази жељу да постане симпатизер НКП, ако и само ако се са тим сложе припадници његове основне организације. Нема самоиницијативног, својевољног и по жељи примања у редове НКП!

Из редова симпатизера, а на предлог симпатизера, уз сагласност комуниста, симпатизер који је доказао своју људску, политичку и стручну вредност може бити примљен у чланове партије/покрета. Опет постоји контролни механизам, овај пут двоструки који онемогућава нагло пробијање без заслуга, а на основу негативних појава.

Да би члан партије заслужио и остварио право да се назива комунистом мора имати подршку чланова партије, симпатизера и самих комуниста – троструки механизам контроле заслужности!

На овај начин, уз примену нових модела логистичког орагнизовања (непирамидална, хоризонтална организација), избегава се већ виђено посртање сваке комунистичке организације и негативна селекција кадрова. Потребно је напоменути да се прелазак у наредни ранг чланства не оставарује аутоматски већ кроз прелазни период, не краћи од 6 (шест) месеци.

1.2.2      Циљеви борбе НКП

Циљеви борбе НКП не смеју бити недоречени, магловити или недовољно разјашњени. Да би масе обесправљених и израбљиваних следиле НКП, њени циљеви морају бити разумљиви, логични, научно засновани, на добробит готово свих грађана. Није довољно рећи да је циљ револуционаран, да се тежи и остварује потпуна промена стања. Мора се тачно, недвосмислено рећи и показати шта се жели, може и хоће. Фразеолошко избацивање парола, рак рана сваке грађанске политичке организације и старих комунистичких, изборна обећања, недоречене или са скривеним циљем изнесене намере немају места у деловању НКП!

Основни циљеви политичке и револуционарне борбе НКП јесу: Праведно и правично друштво засновано на квалитетима и заслугама појединаца, без посредног или непосредног кажњавања грађана који су мање способни; остваривање права на живот, рад и слободу личног ангажовања сваког појединачног грађанина, без остваривања боље позиције у друштву и/или стицању материјалних добара која произилази из наслеђивања, друштвених контаката, рођачких веза.

Најједноставније речено НКП се бори за ново друштво, равноправних људи које се остварује кроз нову социјалистичку државу у којој сами грађани не само да имају право већ и обавезу да врше контролну функцију рада свих система.

Циљ борбе НКП је даљи развој свих права појединаца, група, мањина остварених у последњој историјској фази капитализма али кроз усвајање и примену општих права. Јасније: Капитализам је, у либералномонетаристичкој фази да би сачувао власт поседника капитала, био принуђен да обећава, додељује и спроводи права појединаца и мањинских група. На тај начин је постизао двоструки циљ. Наводно и формално је задовољавао хуману тежњу за остваривањем права при чему је права додељивао појединцима и мањинама, свесно их сукобљавајући са обесправљеном већином и, као друго, сукобљавањем појединаца и мањина са обесправљеном већином успешно је тупио оштрицу друштвене промене.

НКП не жели, не може и неће да негира постигнута права појединаца и мањина али жели, хоће и може да посебна права издигне на ниво општих права за сваког грађанина и за све групе!

Целокупно људско друштво се налази у ери роботизације, аутоматизације, све брже, јефтиније и обимније производње. У таквим условима свако друштво појединачно се суочава са проблемом остваривања права на рад, на зараду, на живот. Није реално очекивати да у новонасталим условима производња расте по обиму у недоглед. Баш као што су у време индустријског капитализма комунисти инсистирали на осмочасовном радном времену, тако данас, у време роботизације и аутоматизације НКП инсистира на увођењу четвородневне радне недеље уз шесточасовно радно време! Јасније: Ако је за један производ потребно десет радника који раде осам сати на дан, целу радну недељу од пет дана, јасно је да тај производ захтева 400 (четири стотине) радних сати. Са устројством које захтева НКП, исти број радних сати доноси 16 (шеснаест) до 17 (седамнаест) радних места! Тиме се ослобађа додатних 32 (тридесетдва) сата недељно сваком запосленом појединцу за личне активности, одмор и лично усавршавање.
Овим моделом не бива нарушен процес производње а једини који могу трпети су власници капитала и то само у првој фази, до остварене социјалистичке транзиције, док се остварује раст у броју слободних радних места од 60%-70%!

1.2.3 Власништво

Најважнији, најозбиљнији и суштински циљ НКП јесте стварање новог друштва у коме ће сваки појединац, у сваком тренутку свог живота, као грађанин нове социјалистичке државе бити у стварно равноправном положају са свим другим грађанима. Тај циљ није могуће остварити уз постојеће устројство друштва засновано на приватном власништву.
Наиме, Маркс и класици марксизма јесу били у праву када су жигосали приватно власништво као основну друштвену појаву која је исходиште свих неправди. Прве социјалистичке државе су или укидале приватно власништво, мењајући га другим облицима власништва или су га ограничавале на право појединца, у смислу обаваљања одређених послова. То, видимо, није донело трајан резулатат и послужило је као психолошки адут капиталистичке пропаганде која је успешно такав метод означила као лишавање појединачног грађанина права на самосталну иницијативу, ограничавање исказивања личних квалитета. Шта је то што приватну својину чини неправедном? Које је то својство које приватну својину чини извором неправде? Шта је то потребно одузети приватној својини као феномену а да се не наруши природно право сваког појединца да се искаже, буде различит од других?
Приватна војина над било чиме није само израз нечијег рада, способности, талента, сналажљивости. Њена недодирљивост, стварна неоспоривост, положај „свете краве“ капиталистичког друштва, управо омогућава криминално деловање, пљачку. Уколико друштво и капиталистичка држава не могу да тренутно делују (најчешће не могу), било који пљачкашки поход или замисао који донесу огромно богатство врло брзо постају неоспориво власништво појединца. Тиме се ствара суштинска неправда у друштву јер власници капитала, сви власници капитала јесу стекли капитал криминалом, шпекулацијама или НАСЛЕЂИВАЊЕМ! У последњем начину стицања капитала се крије чинилац, својство приватне својине које разара свако друштво које акумулира неправду и преноси је кроз целокупно трајање друштва. Дакле, неоспориво право на неограничено наслеђивање приватне својине јесте својство приватне својине које је чини извором свеукупне друштвене неправде. Дакле, НКП не жели да понавља грешке претходних комунистичких организација које су административним путем покушале да укину друштвени феномен. НКП има циљ да приватну својину лиши, такође административним путем, оног својства које је чини извором неправде а да сачува личну иницијативу и слободу сваког грађанина да се искаже као појединац, да својим личним квалитетом стекне више и ужива у плодовима свога рада и својих квалитета. Приватној својини је неопходно одузети својство неоспоривог и неограниченог наслеђивања али не и сузбијати могућност појединцу да стиче више од других својим радом, залагањем, талентом, наравно у оквиру законски дозвољеног деловања. Тиме се приватна својина претвара у ЛИЧНУ СВОЈИНУ, тиме савремени комунисти врше природну и праведну транзицију из неправедног у праведно друштво. Дакле, нова социјалистичка држава ће спроводити законитост у привређивању, базирану на личном раду а као начин заштите законитости и спречавања неправде укинуће право неограниченог и неоспоривог наслеђивања.

Најједноставније: Сваки појединачни грађанин ће имати право да ради и заради колико може, да за живота ужива у плодовима свог рада, талента, инвентивности, залагања, да троши своју зарађену својину по сопственом нахођењу АЛИ НЕЋЕ МОЋИ ДА НА СВОЈЕ ПОТОМКЕ ПРЕНЕСЕ НЕОГРАНИЧЕНО ПРАВО ВЛАСНИШТВА НАД ОНИМ ШТО ЈЕ САМ ОСТВАРИО! Наслеђивање је ограничено, сав вишак се преноси у власништво новој социјалистичкој држави која га употребљава у сврху обезбеђивања основних услова мање способним грађанима. Колико се може наследити одређиваће свака нова социјалистичка држава понаособ, у складу са својим материјалним стањем. На овај начин свако ко је вредан, радан, талентован, ко улаже више труда на свом пољу деловања ће живети богатије од других али ће и они који не поседују таленат, који нису радни, вредни, који не осећају потребу да стекну више, бити материјално обезбеђени у смислу основних потреба и права, на нивоу пристојног живота.
Свака разлика у материјалном стању неће бити последица криминала, шпекулација или наслеђивања – биће израз стварне друштвене вредности појединца изражене кроз његово привређивање.

(опрема – дрп)

Наставиће се…