Конзервативни-нео-анархо-либерални-нихилистички ескапизам комуналног типа

Одувек ми је била смешна критика неолибералног капитализма у Србији. Не само да већина аутора није доживела либерални капитализам него није доживела ни капитализам. Али зато су им уста пуна критике сваког облика капитализма. Иза те критике стоји пустош, на којој је некада велелепно обитавао социјализам, и сви они, у својим критикама са сетом и радошћу се сећају дана када су ишли бесплатно у школе, када су могли да се лече за „Џ“ и када су могли да путују и да праћну гузицу у неку слану воду. И то све, ако не за „Џ“ – онда за смешне паре. Питао би те ваљане ауторе, да ли им је икада пало на памет да ли је њихов рад био довољан да подмири све то? И то не само квантитативно него и квалитативно?
Историја показује да је све то била само једна велика заблуда која је плаћена протеривањем Срба из Хрватске (уз губитак да се аргумент геноцида из 2. светског рата икада више покрене, јер за разлику од Јадовна, Јасеновца и Старе Градишке, камере су биле присутне широм Хрватске а њихова емиграција, та иста која је својеручно вадила црева и секла гркљане за време 2. светског рата,  за 50 година је на Западу изградила имиџ антикомуниста и када је тренутак дошао, коцке су се сложиле тачно по плану), онда је плаћена Босном где се догодио још већи геноцид него у Хрватској за време 2 св рата али ту је још боље створен етос о Србима као чудовиштима са истим последицама (губитак моралног аргумента и промене контекста злочина као основе на којој почива мржња) да би на крају и само Косово дошло као симулакрум ова два сценарија и послужио као ритуална жртва уз помоћ које је НАТО избегао своју историјску судбину а то је распад као реликт прошлости.
У пост времену, у самој Србији дошло је до свеукупне разградње сваке друштвене, економске и цивилизацијске вредности и тај процес разграђивања, критичари називају успостављањем неолибералног модела капитализма.

Да се разумемо- то не само да нема везе са либералним капитализмом већ нема везе са мозгом.

У Србији након “промена” петог октобра није се десио ни либерални ни неолиберални капитализам а ни капитализам уопште. Капитализам се није десио ни за време Милошевића нити за време Тита. Капитализам је постојао у врло рудиментарном облику за време Краљевине Југославије и Краљевини Србије али после тога- НЕ. Дакле, како нико ко пише критике о капитализму нема 109 година, следи да он нема животно искуство везано за капитализам те да се његова критика базира чисто на теоријама и тезама, дакле на фикцији,  тј СИМУЛАЦИЈИ. Критичар капитализма, симулира капитализам у својој глави на основу информација до којих је дошао (сакупио) и онда он виртуелно прави капитализам у глави и смешта себе у њега и онда на основу симулираног искуства кога је доживео у симулираном систему пише “реалну” критику.

То би било исто као када бих ја замислио Анђелину Џоли и онда замислио себе и онда замислио ситуацију у којој нас двоје водимо љубав а онда то искуство продао у таболоиде за масне паре уз пар фотошопованих слички. На овај начин, моја фантазија, постаје стварност јер су је новине заиста објавиле. Да зачиним лудило још мало, врхунац те симулације би био када би ја самог себе убедио да се то стварно десило. На сву срећу, још нисам толико прсо са мозгом.

Но како имам реалног искуства са животом на западу ( јер сам провео неко време у Америци 2002-2004, не туристички већ као мужић пужић и био интегрисан у систем) чврсто стојим иза сваке речи по питању критике капитализма као и критике критичара истог.

Ово шта ми имамо у Србији није капитализам, већ је у питању чист – ФЕУДАЛИЗАМ. И нисмо имали нити социјализам нити комунизам, већ смо увек имали, на овај или онај начин феудално уређење које је вешто симулирало и социјализам и капитализам. Тај феудализам пак постоји на највишем нивоу власти док се у нижим слојевима “конструкције” слободно може говорити о пред феудалном систему, чисте робне размене. Кожа дабра за рог муфлона или 100 кг брашна за метар дрва, на дођем ти. Ово директно води у причу о новцу у Србији и његовом значењу и опет директно доводи до саме сржи проблема у Србији а то је симулација реалности у којој људи реално живе и умиру.

Наиме, овде се ради о феудалној свести,пре свега, утопљеној у пантеистички и панатеистички контекст. Шта ово заправо значи?

Ово значи да човек који живи по оваквим принципима, себе сматра пре свега мање вредним и немоћним. Са те позиције, позиције инфериорности, он има два избора, два начина на која може да живи. Он може да покуша да доминира или да се прилагоди. Од ова два избора, феудални човек одбацује доминацију и прихвата прилагођавање. Међутим, ова дилема је лажна. Феудални човек своју доминацију предаје владару а за себе задржава прилагођавање. Ово значи да феудални човек свестан себе и свог избора али се одлучује да га не начини, дакле – он бира да не бира и тај “избор” себи представља као слободу избора. Онда се јавља прото-лаж, где се предаја своје могућности избора, која проистиче из недостатка храбрости и самопоуздања, претвара у узвишени чин добровољног предавања вишем циљу, неку врсту над-моћи која се огледа у само-жртвовању у име љубави и вере у веће добро. Тако, једна негативна представа о себи и свом месту у свету, постаје позитивна. У том моменту, “преображаја”, такав човек ствара, од лажи, представу о свету у коме може да функционише.

Проблем лежи у томе што је у основи његова целокупна егзистенција заснована на лажи, лажи које је он свестан и то сазнање константно прави проблем јер поништава све шта он ради и како живи. Тако, на површини, такав човек је смеран и неагресиван, док у њему тиња агресија. Он трпи ту бол све до момента када притисак постане толико велики да он једноставно плане и експлодира.

Историјски гледано, систем у Србији састављен је од концентроване воље масе, која се готово еротски предаје владару али и концетроване безвољности масе, јер безвољност и пасивност је све што је тој маси преостало. Систем тада је неограничено моћан док је маса неограничено немоћна. Како је и сам систем састављен од људи са истим менталним склопом, овај уплив моћи у њима ствара преображај где они почињу себе да доживљавају као омнипотентне суперљуде тј надбића. Људи у систему схватају да је једино што њима омогућава да живе слободно, заправо да врста заљубљености народа у њих и докле год постоји таква врста “иштења” они су сигурни. Стога они стално морају да одржавају народ у таквом трансу јер тај транс директно њима омогућава слободу и нормалан живот и како је то једино могуће ако су на власти, сама власт значи и нормалан живот, тј сам живот. Она није функција или пак улога, већ је начин живота и то једино могућ.

Систем који се успоставља тада, захтева да народ буде апсолутно очајан и опхрван осећањем ниже вредности јер једино и само тако он ће увек бити приморан да своју вољу предаје систему, који пак увек мора себе представљати као једино могуће и исправно решење. На овај начин, услов опстанка система јесте одржавање стања очаја и беде и због тога систем директно ради против интереса народа. Јер се његов опстанак базира не на успешном функционисању, већ напротив, на поразу и неуспешном начину функционисања.
Не-функционисање система јесте предуслов за његово постојање и функционисање.

Ово је пак само један сегмент концепта мета државе и анти-државља на коме Србија почива. Реална Србија на овај начин, мора константно мучити и гушити народ јер једино тако Мета Србија може постојати. Једино ако је реална Србија ужасна, мета Србија је сјајна и блистава. Једино у јаду и муци, мета Србија има вредност и једино тако она је оријентир ка коме се може тежити. А да би тежња постојала она никада не сме бити досегнута и те стога патња мора бити константно одржавана. Парадокс лежи у томе што патња не само да мора бити одржавана, већ када је нема ОНА МОРА БИТИ КРЕИРАНА.

Пантеистички (Бог је природа) и панАтеистички (Бог је универзум) приступ религији, тако карактеристичан за православље а поготово за српску верзију истог,у потпуности затвара слику света и свог места у њему.
У том свету, од  човека се тражи да без поговора верује и да само тако егзистира на овом свету. Живот га чека после смрти, ако истраје у вери. Док егзистира, он апсолутно не сме ништа да мења у том свету, већ он узима колико му је потребно за основно преживљавање. Док живи, тај човек не чини ништа да стање око себе промени, већ напротив, тежи да што више прикрије своје постојање. Он је везан за земљу,  само за земљу зна и он од земље живи. Стога за њега је најбитнија ствар на свету да што боље упозна земљу и живот од земље а то може урадити једино ако ништа не мења. Он поштује земљу и развија са њом симбиотички однос, у коме је он увек подређен земљи. Он је син земље материјално, баш као што је и син неба у духовном смислу.

Идеал ка коме тежи овакав концепт, јесте тај где је сељак трајно везан за земљу, он од ње зависи али такође та земља му пружа све што је неопходно за живот и он је на њој самодовољан. Ово пак значи да он од државе тражи веома мало, толико мало да држава не мора да мисли на њега осим у случају када јој треба за неки рат. Том сељаку не треба ни школа, јер је та врста знања за њега бескорисна а  уосталом – за сваки савет о свему ту је црква која има одговоре на сва питања.

Том сељаку није потребно знање већ ВЕРОВАЊЕ.

Из свега овога се јасно види да је овакав систем усресређен на одржање а не на развој. Он се одвија по јасно утабаним познатим путевима и тежи сталном понављању истог. Он заправо тежи статичном, те је он поред монолитности и херметичности такође и цикличан са тенденцијом сталног успоравања. Он у заустављању протока времена, тежи да досегне вечност то јест хармонију и утапање у Бога-универзума на небу док на земљи он тежи да живи у сагласју са Богом-природом. Врхунац оваквог учења јесте симфонија, тј сагласје и са Богом-универзумом и са Богом-природом. Насупрот оваквом схватању света и свог места у свету, стоји западно схватање које дијаметрално супротно.

Западни човек, за своју стартну позицију узима изгнанство из раја за разлику од Источног који тежи да остане у рају. Стога западни човек тежи да се у рај врати, тако што ће чинити добра дела за разлику од Источног који, пошто је у рају, не сме радити ништа што би његово постојање у рају угрозило. Стога Источни човек је окренут презервацији и одржању у милости Божијој док је Западни човек окренут напору у искупљењу и жељи да заслужи милост Божију.

 Како је стартна позиција ван раја, Западни човек мора да начини избор, он је опседнут избором. Сваки његов корак јесте борба са демонима и он стално мора ствари делити на добре и зле. Ово западног човека чини фокусираним искључиво на самог себе и на његово лично спасење које зависи само од његовог личног залагања и доказивања. Он је опседнут сопственом кривицом и грехом и својим искупљењем пред Богом. Због тога он тежи да спозна и добро и зло и да научи да га разликује. Он је у свом приступу Богу, пре свега-СИСТЕМАТИЧАН и тежи да ДЕФИНИШЕ. Потреба да дефинише а потом систематизује,  уводи логику и разум на велика врата, тако да Западни човек тежи спознаји то јест ЗНАЊУ, за разлику од Источњака који тежи одржању ВЕРОВАЊА и чувању тајне. У тој потреби за спознајом, Западни човек време убрзава, јер је свестан да је коначан те стога тежи да време на земљи проведе што исправније, не би ли на тај начин заслужио вечни живот на небу. Није толико битно да ли се ради о католицима, протестантима или неким другим црквама, све њих повезује ово схватање.

Стога западни човек за свога живота мора много да РАДИ, то јест он ради колико треба. Источњак ради колико мора.

Не треба бити превише мудар, да би се увидела веза између последица које је овакав начин схватања оставио на западну цивилизацију. Обзиром да је стално гоњена осећањем кривице она је била принуђена да стално тражи спас, што је довело до стварања динамичног односа спрам живота. Западњаци су се стално бавили собом, трудећи се да што боље изанализирају, систематизују и дефинишу себе и своје место у свету. Систематски приступ довео је, логично, до стварања многобројних система који су се временом претварали у механизме од којих су неки издржали тест времена а неки не. Све ово довело је до тога да су западна друштва јасно дефинисана и стога уређена. Не само да су дефинисана и уређена, она се стално усавршавају и дефинишу. Коначно, систематско дефинисање, довело је и до раскида са теолошким погледом на свет, кроз уплив логике и разума а са њим науке и технике. Бога замењује човек, веровање се замењује знањем. Са индустријском револуцијом, тежиште акумулације богатства помера се са соларног циклуса, пољопривреде ка индустријским производним процесима. Човек више не зависи од природе и њених циклуса, већ само од свог знања и умећа. Време се не мери више од сетве и жетве, месецима и годинама, већ сатима радног времена проведеним у фабрици. Овај нагли скок у продуктивности као и у креацији нових вредности и богатства, значи константно и темељно јачање запада који више нема разлога да сумња у исправност свог погледа на свет, јер је у глобалу гледано, сваки дан све боље и боље. Јавља се оптимизам из кога произилази нада. Сигурност рађа наду, нада и сигурност стварају слободу, сигурност, нада и слобода заједно стварају срећу. Стога срећа човека постаје главно мерило успеха то јест задовољење човека постаје вредност ка којој се западни свет тежи. Овакво кретање јесте линеарно и прогресивно и тежи константном увећању тј расту. Експанзији и то све бржој и бржој експанзији.

Из свега овога се види да у Србији као православној земљи, капитализам у суштини није могућ, већ да је врхунац њене организованости феудални систем кастинског типа, уређен по моделу теократске монархије код кога је основа економске моћи пољопривреда и трговина. Међутим оно што се десило у Србији јесте да је овакав систем био “уваљан” како у капитализам тако и у комунизам.
И у капитализму и у комунизму, Србија је одувек остала јединствена феудална целина.