Љубомир Живков: Србија, расадник императора

Наш човек, Римљанин*

Добродошли у расадник императора!

Нисам никад имао смисла ни симпатија за императоре, мислио сам још као ђак да због тих готована и самодржаца не учимо о толиким другим стварима из прошлости, не знамо добро која су у некој епохи или поднебљу била главна јела, какви су им били слаткиши, какав су огрев користили, од чега им је била постељина, шта су узимали против мигрене, не знамо како су људи у XИ веку проводили слободне дане, где су ишли на годишњи одмор, историја нам је приказана само кроз ратове, још нам је продавана и подела ратова на освајачке и одбрамбене, као да није сваки рат био и једно и друго, добро, можда су се негде две велесиле тукле око још неосвојене територије коју њени житељи нису ни могли да бране, углавном сам наспрам повести још као мл. малолетник развио отпор, саме династије, ратови, мировни преговори, дворци, тек понека куга, губа или колера, колико да вечито дворској и милитаристичкој мрсидби удахну мало истине, умало не рекох ‘мало живота‘, ма мора да је било и других ствари у прошлости: плетење (чарапа, шалова, штрикова, корпи, чување намирница (сушење, саламура, залеђивање, туршија), сеча дрвета, прављење замки за дивљач, шта знам шта све, тек у гимназији имаћу професора (Љубомир Табачки) који ће рећи: Децо, историја није само историја освајања и крвопролића у борби за престо, историја је и историја уметности, заната, језика, градње кућа, свега…

У основној школи питао сам учитеља (Јоца Бабић) шта пише у немачким читанкама, зашто су изазвали Други светски рат, рекао је да заправо ни он не зна, али да га не би зачудило ако историје нису баш истоветне, жалио сам и турску децу што морају да уче о толиким зулумима које су њихови рођаци чинили по удаљеним земљама, још није био написан „Да Винчијев код“, и мало ко се питао је ли Исус имао деце и колико би према просечном прираштају могао да има потомака у време наше привредне реформе, али сам био задовољан ако моји преци нису учествовали у распињању на крст које ми се истинабог чинило нестварним, заправо и данас на тај случај гледам пре као на случај поремећене маште, болесне уобразиље, него као на историјски догађај.

Ипак, из имена те личности потекло је име религије у којој сам и сам поникао, крштен сам и одгојен у хришћанској традицији, мој отац створио је и деценијама водио црквени хор, непрофитну организацију која је изводила црквени програм, али и пробране корачнице из НОБ-а као год и народне песме подесне за вишеглас, као дете бих и сам добио понекад соло у цркви, али сам се и одмакао од хришћанства, највећма због људи који су га исувише гласно љубили, цмакали такорећи и који су га на сва уста хвалили.
То ће се исто десити и са мојим родољубљем, није мене домовина разочарала, додијали су ми њени синови прегласним хвалисањем ко је воли више од других и ко је воли више од свега, исто је испало и са ћирилицом. Наравно да је то моје писмо, као год и латиница (срасла са чаролијом живих слика: бели субтиттле, искошен, био је у сваком страном филму), али сам чуо милион пута: имамо најсавршеније писмо на свету, доклен погледај Французе: ренаулт, пеугеот, Римбаудт, па Енглези: Схакеспеаре, Беатлес, вишка преко главе, ништа се ни са чим не слаже, Кинези имају не знам ти колико хиљада знакова, па сироти Арапи, пишу наопачке, здесна улево…

Кад год испаднемо најпаметнији мени буде сумњиво, највећи научник свих времена – Србин, његов претеча, највећи добротвор античког доба, Грк, исто православац! Први рекет Сунчевог система – Србин. Најнајрелигија: хришћанство! Има у њему и несрба и неправославаца, који наравно да кваре просек, али, и поред тога, самим тим што смо и ми у њему, хришћанство је вера без премца, хришћанство нема алтернативу, казали би наши политичари, побожни преко сваке мере.

&

Кад су саветници политичара, вероватно на интернету, ишчачкали да се примиче јубилеј Миланског едикта, који је хришћанима пружио заштиту, а доцније дао и извесну предност, па још кад су видели да је Константин рођен у Нишу, радости властеле не беше краја: ово има да се слави целе године, па хиљаду седамсто лета Господњих прохујало је откад тај величанствени акт беше објављен у Службеном римском гласнику, није се знало ко више ликује, Света матера наша или Република Србија која је дала територију на којој је будућем императору пресечена пупчана врпца. Ми као правни наследници Римског царства славимо пред лицем човечанства (којим је донедавно руководио – ко?! Српче Јеремија, ето ко!).

Костантиналије су врхунац достигле у родном месту императоровом. Које је и родно место Шабана Бајрамовића, али Константин није био Ром, и није носио муслиманске што би Вук рекао ђенералије: Шабан није могао добити улицу у Нишу, а за Константина су и Република Србија и Српска православна црква одрешили кесу, да, да, чак и СПЦ, компанија највећма посвећена стицању овоземаљског блага; дошао је патријарх васељенски (каква разметљивост, која као и свака разметљивост постане пука навика), па руски патријарх, јерусалимски, наш, наравно, Иринеј као домаћин, па великодостојници из Софије, Варшаве, Букурешта, једино нисам приметио поглаваре македонске аутокефалне цркве и црногорске, оне су нашој Светој матери као два мала болна Косова, патријарх васељенски вели да је хришћанство свету оно што је душа телу, а наш Иринеј нас подсећа да је Миланским едиктом време неповратно располућено на време паганства и време хришћанства, и опет испада хришћанство нешто као последња реч верске технике, доклен пагани, међу којима имам предака више него међу хришћанима, су доказано нижа бића, далеко им лепа кућа.

Није ми право што држава има толике издатке због једне међу равноправним религијама њених грађана, а да сам потомак Лицинијев не би ми било право што се Милански едикт приписује само Константину, а скупа са вероломним шураком Константином донео га је Лициније, родом такође из наших крајева (шта ако је кртшен био у Тиси, на месту где ће бити изграђен Тителски мост?); та двојица добротвора хришћанства су се око власти наравно гадно закрвила, што је било као добар дан у Римском царству, у звезде ковани и светим названи Константин ликвидирао је зета Лицинија, те Лицинијевог сина, а свога сестрића и кога све још не, било па прошло, али зар не треба ипак рећи да је наш вољени и превољени Константин тек коаутор и супотписник акта на који незнабошци и припадници нехришћанских религија гледају можда друкчије него братија усхићена у Нишу? Да, Нишлије нису од својих трошних и грешних тела начинили велики светлећи крст, свака честица људска носијаше упаљену воштаницу, има ли међу вама, браћо, оних који су се саблазнили кад је градска управа хтела да Јужном булевару да име Шабана Бајрамовића?

&

Хтео сам да пишем, опет, авај, о опчињености нашег државног врха величином, славом и историјом, али у наведеним примерима (хришћанства, родољубља, ћирилице, Константина…) зар није заједничко омаловажавање другог?
Није ли то уз нарцисоидност (која главиња од комичне надмености до одурног самосажаљевања) наша особеност, образац неодустајни, у коме смо од осмољетке до последње диоптрије; наша држава већа је од свих суседних држава (осим Италије, али је наша обала много разуђенија од италијанске! и нико да дометне: само што је италијанска индустрија много разуђенија од наше, њихова вина и њихова кухиња разуђенији су него наше вино и наша кујна, њихова музика разуђенија је од наше, архитектура исто, путна мрежа разуђенија је од наше…).
Сећам се, неко не пева лепо, или не пева познату, што ће рећи не пева нашу народну песму – „пева ко Шваба тра-ла-ла“, и прођу године док сеоско дете (мајселф) не схвати да Шваба није у музици баш нико и ништа, па онда бесмртна изрека: „Што Србин измисли, Шваба направи!“, то је најдаље докле наша истинољубивост доспева, да се и убогоме Немцу признају извесне техничке вештине, које додуше нису бог зна шта ако нема чистих идеја, чије је родно место, као и Константиново, Србија и само Србија. Свака је тараба у Србији старија од Америке, то сам чуо хиљаду пута, и шта да кажем: тешко је то баш измерити, али кад би се испоставило да је то истина, шта би она значила, о каквој надмоћи ми вечито сањамо? Властодршци су, али становништво ништа мање, опседнути такмичењем, иако ствари стоје тако да би било паметније рећи како наш развој и наша историја немају такмичарски карактер.

*22. септембрија 1773. године убијен је авантуриста, познат као „лажни цар Шћепан Мали“, којем је успело да се наметне као владар Црне Горе. Пореклом је био Србин из Далмације. Збацио је 1766. са власти митрополита Саву. Представљао се као руски цар Петар III, којег је 1762. са престола уклонила његова супруга Катарина II, позната као Катарина Велика. Сузбијао је крвну освету, настојао да искорени потпуно уобичајену пљачку и отимачину, увео је некакав суд, градио путеве и чак почео попис становништва. Убио га је на спавању један његов слуга иза којег је стајао скадарски паша. (прим. дрп)

(Болд и курзив – дрп)
Пешчаник.нет, 10.10.2013.