ВЕЛИКА ПЉАЧКА СОЛУНАЦА

Док остали грађани којима је одузета имовина имају законски основ да им се она врати, наследници добровољаца су изузети из процеса реституције

наследници, ни у катастарским општинама Зрењанин, Панчево и Палилула, као ни у Геодетском заводу Србије, не могу добити број парцеле која је додељена њиховим прецима нити су им доступна документа по којима је њиховим прецима додељена одузета земља, и поред свакодневног обијања прагова разних институција.

Директор Сектора за координацију и надзор (???) Агенције за реституцију каже да за сада нема законских услова да Агенција води поступак по захтевима ратних добровољаца из Првог светског рата, због тога што њихови захтеви за враћање одузете имовине и обештећење не садрже документ о одузимању имовине.

Image

Мираш Вукашиновић је добровољно ратовао за Србију у Првом светском рату, мада се са једнаким ентузијазмом борио и у балканским ратовима против Бугара и против Турака. Србију је Мираш, као млади потпоручник, препешачио три пута. Рањаван је на Дорћолу, код Калемегдана, а потом и на Церу. Повлачио се преко Албаније, све до Скадра.

Краљ Александар Први Карађорђевић био је захвалан борцима попут Мираша, па му је доделио пет хектара мочварне земље у Панчевачком риту, где се сада налази приградско београдско насеље Бесни Фок.

Могао је Мираш, попут много његових пријатеља сличне судбине, да добије и нешто бољу земљу него што су биле баруштине, тада далеко од Београда. Али, то да ратни хероји прођу као казанџија Благоје, јунак приповетке Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, понавља се готово столеће касније. Док остали грађани којима је одузета имовина имају законски основ да им се она врати, наследници добровољаца су изузети из процеса реституције. Да ли ће Мирашев син јединац, Драгомир Драшко Вукашиновић (84), пензионер „Југолека“, остати без земље коју су његовом оцу одузели после Другог светског рата?

За пет месеци истиче рок да грађани поднесу захтев за враћање имовине и стари Вукашиновић може остати без пет хектара. Да ли ће, век касније, „реституција све то опет позлатити“?

„Удружење ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца“, од ступања на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећења, свакодневно је у контакту са бројним потомцима ратних добровољаца, наследницима права на земљу додељену у Панчевачком риту.

Председник тог удружења, Видоје Голубовић, истиче да су ратници попут Мираша добили ту земљу величине пет или седам јутара катастарске земље и да су означени као – супоседници.

– Они нису могли да ступе у посед земље до 6. априла 1941. године из познатих разлога – наступио је Априлски рат и разбијање државе Краљевине Југославије, а Колонизациони фонд Министарства пољопривреде Владе Краљевине Југославије није извршио парцелизацију. Због тога је Удружење 26. јануара 2013. године одлучило да се обрати Агенцији за реституцију и Министарству финансија Владе Србије, са иницијативом да ове институције предложе измену и допуну Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, којим би се омогућило свим супоседницима, односно њиховим наследницима-потомцима да буду обухваћени овим законом – каже Голубовић.

Према његовим речима, то је учињено зато што ти људи, наследници, ни у катастарским општинама Зрењанин, Панчево и Палилула, као ни у Геодетском заводу Србије, не могу добити број парцеле која је додељена њиховим прецима нити су им доступна документа по којима је њиховим прецима додељена одузета земља, и поред свакодневног обијања прагова разних институција.

Голубовић тврди да ни од Агенције за реституцију ни од Министарства финансија до данас није стигао никакав одговор.

– Време не иде у корист наследника, јер подношење захтева за реституцију престаје да важи 31. марта 2014. године. Због тога смо се обратили посланицима Скупштине Србије за измену и допуну Закона о враћању одузете имовине и обештећењу применом амандмана на члан 5. или члан 6. наведеног закона – каже Голубовић.

Директор Сектора за координацију и надзор Агенције за реституцију Бранко Лакић каже да за сада нема законских услова да Агенција води поступак по захтевима ратних добровољаца из Првог светског рата, због тога што њихови захтеви за враћање одузете имовине и обештећење не садрже документ о одузимању имовине.

– Без тог акта Агенција не може да води поступак, јер без њега не може да утврди коме је одузета имовина, по ком основу и која је то имовина одузета. Агенција је упозната са овим проблемом, неспорно је да су ратни добровољци из Првог светског рата добијали од државе земљу у Панчевачком и Јабучком риту, али Агенција тренутно не располаже подацима шта се са том земљом тачно касније догодило, из већ наведеног разлога – недостатка документације о одузимању земље после Другог светског рата – напомиње Лакић (И НЕ ОДЕ НА ЧУВАЊЕ ОВАЦА).

http://www.politika.rs/

11 mišljenja na „ВЕЛИКА ПЉАЧКА СОЛУНАЦА

  1. Restitucija – postavljanje stvari, poretka, pravnog okruženja, vlasništva na neki pređašnji nivo. Kao I svi fenomeni u evropskoj istoriji koji počinju na „re“ (osim revolucije), nosi u sebi nepravdu i kratkotrajnost (reformacija, reemisija, rekonstrukcija). Proglašavanjem imovine za svetu kravu sistema, prava da se ima, bez obzira na rad iznad bilo kog drugog prava, neminovno proizvodi tenzije. Baš kao i ideologija krvi i tla koja zastupa tezu da neki proctor neminovno pripada nekome na osnovu nekog, izdvojenog trenutka u istoriji, tako i restitucija pokušava da iz postojanja evropskih naroda koji su živeli u socijalizmu izbriše period od kraja II s.r. do trenutka kada su, voljom potplaćenih političkih grupica, samozvanih elita, „dobrovoljno“ postale kolonije zemalja pripadnica NATO. Da li je restitucija pravedna? Ne! Zašto? Zato što nema naslednika koji bi mogao dokazati da njegovi preci nisu, baš poput današnjih ratnih profitera, tajkuna, lopovčina stigli do bogatstva, oduzetog od strane komunista, pljačkom.
    Što se solunskih dobrovoljaca, učesnika I s.r. i drugih tiče, oštro potsećam sve koji nisu čitali, učili ili se obavestili – preko 10.000 (deset hiljada) tih boraca su bili učesnici II s.r. u redovima NOVJ! Nakon I s.r. najveći broj solunaca je završio na ulici, bez invalidnina, često su prosily po Beogradu, Nišu, Kragujevcu, sve okićeni ordenjem.
    Oni koji danas, samo na osnovu toga što ih je kao metak ispalio polni ud nekog solunca, traže da im se nešto da, pokloni, na osnovu toga što im je čukunđed bio hrabar ili je jednostavno maticom istorijskih dešavanja nosio uniform srpske kraljevske vojske u I s.r., pre potsećaju na dete-narkomana nekog bivšeg velikog čoveka, nego na časno i pošteno ljudsko biće.
    Eto, na primer ja, tražim od vlade Turkmestana da mi dodeli 200 ha zemljišta, na kome se nalaze dva rudnika zlata, zato što tvrdim da je moj predak, neki stari Sloven, bio vlasnik goveda koja su tu, pre 1400 godina pasla. I tražim od svih kenjatora i kukatora, namernika i grebatora o sadašnju restituciju da me podrže.
    Sramota!!! Umesto da se bore kao njihovi preci, umesto da imaju kičmu i muda, „časni“ biološki naslednici bi da jedu ‘leba bez motike! Sramota!

    Sviđa mi se

    • значи праведније је да та земља припадне тајкунима након фашистичке приватизације (прву овакву приватизацију државог су спровели Хитлерови нацисти 30- тих година) …
      нису битне конкретне личности наследника него принцип да пљачке нема:.. догод се не уведе нема никаквог поретка…. теза да се до власништва долази само отимачином је – освајачка… оправдање освајања и отимачине од питомих староседелаца.. ако ћемо изворно, власништво потиче од култивисања (од колере обрађивати а не до култа, како каже владика) дивље земље..
      важно је начело, друштво које не почива на начелима је варварско.

      Sviđa mi se

      • Пајз вако Драгославе, прво да разјаснимо, ово пише неко ко је пре коју годину за своју ђедовину (одузету од стране црвених) рекао „ма ђаво је однео, прогутао вихор историје, нећу да се бакћем са тим“ (а узгред успомена на деду ми је много веће богатство од било каквих кућа, локала, хектара итд).

        Међутим, принципијелно, оправдавање пљачке и отамичане на правди Бога, никако не може да стоји. Дакле, ја могу да кажем „нек је ђаво носи…“, али не може неко да ми попује у фазону:

        “Umesto da se bore kao njihovi preci, umesto da imaju kičmu i muda, “časni” biološki naslednici bi da jedu ‘leba bez motike! Sramota!”

        Баш бих волео да сазнам како се тај госпон Виктор ВУ борио, све се бојим да само испаљује пароле београдске салонске левице.

        И још нешто да приметим. Могу да нам отимају, да нас пљачкају, па и да нас убијају, нама су наши ђедови оставили тај стваралачки ген, па ће се и наша деца дизати из пепела баш као што смо и ми посче својих опљачканих дедова (узгред ја недељно радим око 60 сати, често и више). Ови што отимају и правдају то своје отимање, ако сами не прокоцкају и пропију то што су отели, деца ће им то урадити. То даје само наркомане и пропалице.
        У осталом, историја то сама показала, индикативне су судбине „београдске златне деце осмадесетих“, све сама деца црвених народних хероја, Титових генерала и функционера.

        Sviđa mi se

      • Јбг брате, мислим да је од мене ваког претерано очекивати нарочиту емпатију за жртве неправичне реституције и државног насиља; ево и зашто.

        Да не тупим по ко зна који пут са својим СиВи-јем, само кратко ћу рећи да ми је детињство и младост к’о уписано за молбу за пријем у СК… Знаш оно „… рпђен сам у сиромашној радничко-сељачкој породици и …“
        Од кад знам за себе нисам био беспослен, што ће рећи – нисам нарочито бирао послове, прихватао сам прво понуђено, касније сам тражио и запошљавао се на бољим местима и тако… А онда су дошли попови, па топови и лопови и све се преокренуло 🙂
        Након демобилизације ’95. године запослио сам се у ПТТ-у као ТТ монтер (бандераш) и на том послу радио сам нешто мање од две године. Након „мирне реинтеграције Хрватског подунавља у уставноправни сустав РХ“ добио сам рок да тијеком 60. дана прибавим држављанство РХ или ће ми уговор о раду бити раскинут. Позвао сам се наравно на одредбе Ердутског споразума (једног од анекса) који каже да ће запослени који немају држављанство Хрватске задржати своја радна места и наставити да раде у статусу странца. Просто речено – одјебали су ме ладно и Хрвати и Клајнова администрација, а оно што ми је нарочито засметало – и СВИ Срби са којима сам разговарао на ту тему.
        Једни су ми објашњавали да је било глупо очекивати да као страни држављанин останем запослен у јавном „подузећу“, други су им псовали усташку матер гарнирано са „све су то усташка говна“, трећи су ми препричавали своје или сличне доживљаје неких познаника… Нико – бројем и словом – нула, нада, зеро, нул – нико ми није предложио шта да урадим са супругом (којој је такође претио отказ јер је за време српске власти била на шефовском месту) и четворо деце од којих је најстарије имало 14. година а најмлађе се тек родило.

        Значи – солидарности кад сам ја у питању нема, као – способан си и спреман на све – ти ћеш се снаћи… И били су у праву, снашао сам се некако; супруга је остала на свом радном месту, ја сам на себе преузео „женске“ послове, чување деце, родитељски састанци, домаћи задаци, прање, кување, пушење, не, ипак не пушење, појео сам неколико тона гована али успели смо да саградимо кућу, да одшколујемо децу, сви смо хвала Богу прави и здрави, што немамо – некако набавимо и тако, да је боље не би ваљало 🙂 што кажу духовити Србљи.

        Е сад, неко ко је тако прошао требало би да има емпатију за некога ко је (вероватно) у „оно време“ зарадио или наследио стан солидарности (па га откупио за тепсију рибе, где се деде мојих 18. година стажа и десет година уплата у фонд за стамбено збриоњавање?!), стан у власништву или кућу (претпостављам да наследници ђеда Мираша до јуче нису живели на неком од Ђиласових платана), а сад неки људи донели закон о реституцији (себе, а не њих ради), па је (исправно!) помислио како не би било лоше на себе укњижити и ону ливаду што је ђед Мираш изратовао. Против чега у начелу немам ништа против (кад су вратили којекаквима нека врате и њима), али имам веће бриге и угроженије пролетере којима је помоћ ургентнија; због тога се слажем са другом Уљановим који мисли да би се наследници ђеда Мираша морали мало жустрије борити за своје наследство. Рецимо, поставити камп испред агенције за реституцију, лећи на стиропор и почети штрајк жеђу (врло ефикасан метод, даје резултате већ после сат-два, одмах су укључује Његова светост), а кад по леђима наследника пукне понеки тонфа-пендрек, онда ћемо се укључити ја и Уљанов, не пре тога.
        Јер, кад год сам водио туђе бриге – не само да сам награбусио, већ сам по правилу испадао и будала. Погледати моја писанија о РСК.
        Значи, заинтересовани морају да повуку први потез, ми остали ћемо принципијелно дати подршку; друкчије не само да је ступидно, већ је и практично необјашњиво (имао сам искуство са „нико те овде није звао да нас браниш…“).

        Ето, сад је можда јасније и зашто се сврставам међу пролетера а не међу буржоазију; пролетаријат ће убрзо своју судбину морати да узме у своје руке, буржоазија ако не добије ливаде и локале – задовољиће се са оним што већ има. Због тога је позивање на буржоаске преврате обично писКАРАЊЕ у здрав мозак; а ако је још и у радно време – пуна шака браде 🙂

        ПС. За „стваралачке гене“ се слажем 100%

        Sviđa mi se

    • Borili su se solunskim dobrovoljcima pripadnicima odreda vojvode Vuka sinovi u drugom svjetskom ratu na strani partizana , Borio im se unuk moj otac i njegov brat, praunuci Stevo,Vojo, Milanko , Dragan i Ja u ovom zadnjem u Bosni za Republiku SRPSKU , poginuli su im unuk Drago i praunuk Milanko, mi smo ostali prezivjeli, slava bogu dragom. Bogu hvala pa su potomci solunaca ljudi sa snaznom kicmom i velikim mudima jarane, i casni itekako a tek sad cemo svoju zemlju da trazimo, to je nase!!! Licno zalim samo zbog tog sto nisam zajedno sa pradjedovima upadao bugarima i nijemcima u rovove i kidao ih na komade, hahaha, na gruniskom visu jarane moj. Sad laj koliko hoces, nase je nase, krv je krv jarane nije voda, za zemlju Srbiju glava se nije zalila pa ni Srbija ne treba da zali zemlju za svoju djecu kao ni za djecu njihove djece… Ziv bio jarane nadam se da ces imati prilike ratovati za ovu divnu slobodu ako zatreba a ne podviti rep i ko kujetina pobjeci u neki cosak. Nek bog da svakome onako kako je zasluzio!!!

      Sviđa mi se

  2. Нека штеде енергију за рушење комплетног система, па онда да се раскупуса како је ко кога и када оштетио. Иначе имају право да траже дедовину, на све расположиве начине, наравно.

    Sviđa mi se

    • DA NITI JEDAN METAK NIJE ISPALIO, ZASLUZIO JE SVAKI SOLUNAC DA DOBIJE NAGRADU OD SVOG KRALJA, JER TO JE BILA GOLGOTA. Neka se zamisli svako ko kritikuje odluku kralja,da je on bio na tom putu, a to nije bio put vec golgota.
      PA VALJDA SE I ONDA ZNALO KO JE ZASLUZIO, JER KRALJ PETAR JE I SAM BIO NA STRADANJU SRBA I ZATO JE CENIO SVAKOG PREZIVELOG SOLUNCA, AKO NE ZBOG TOG UZASNOG RATA ONDA ZBOG SANSE DA NAM PREZIVELI SOLUNAC PRODUZI VRSTU.
      NE VERUJEM DA JE POSLE TAKVOG STRADANJA MOGAO BAS SVAKO DA SE OVAJDI, tj. da zemlju nije uzeo onaj koga nisu vukli za usi,
      a ako je jos zemljiste bilo mocvarno, taj jadni bedni osiromaseni a mozda i osakaceni Srbin, mozda sa prepolovljenom porodicom zbog bolesti i ubijanja, kako je mogao da zna sta bi sadio na toj zemlji, ne znam ni ja ovdasnja da li je on znao da uopste postoji pirinac ili je trebalo da se bavi spoljnom trgovinom, uvozom…
      Ne verujem da su tu zemlju dobijali ljudi bez stvarnih zasluga.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s