Владимир Милутиновић ЗАВОДЉИВА АСКИОМАТИКА

Једна од тајни Динкићевог дугог одржавања на политичкој сцени, осим уско стручног баратања економским техникалијама, јесте његов таленат да се усредсреди на један аспект ствари и да не види све остале. 

он је у праву када сматра да нема његове одговорности за лоше последице економске транзиције – он заиста те последице никада није ни имао у виду.

Image

Сви смо чули да постоје аксиоматски системи, односно, да се нека знања могу аксиоматизовати, засновати на аксиомама и логичком извођењу последица из њих. Нема додуше, пуно таквих знања – само логика и математика, ово је још Хјум одредио овако, а од њега се то није пуно променило. Особина ових знања је да не зависе од стања ствари у свету. На пример, да „напољу или пада или не пада киша“ истинито је увек, независно од времена. Такође, обим круга је једнак 2рπ независно од тога да ли у природи постоје идеални кругови. Има дражи у аксиоматским знањима и филозофи су одувек били фасцинирани њима. Међутим, проблеми настају када се ова заводљивост и елеганција аксиоматике протегне на области које се не могу аксиоматизовати и пример су за променљиву стварност.

А ништа није променљивије и под утицајем више узрока од људских прилика и друштва уопште. Ту свако има своје мишљење, а независно од тога, прилике се мењају и оно што успева на једном месту на другом не успева, оно што је негде обичај другде је скандал. Још је Аристотел знао разлику између метафизике, физике и математике, са једне стране, и етике, политике и економије са друге. Када се једном стекне склоност ка аксиоматским знањима, та страст многе држи и кад пређу на друштвене и економске проблеме. Тако настаје оно што називамо идеологија, затворен систем ставова који, попут логике или математике, остаје неосетљив на стварни свет. Идеологије остају увек у истом облику независно од стварног света.

У последњих неколико деценија сколност ка идеологији доживела је једну неочекивану ренесансу. У модерни, идеологије су постојале, али су се стално бориле за легитимитет и биле критиковане. Када је стигла постмодерна, која је себе разумевала као крај великих прича – идеологија – дискурс се разбио на мноштво личних несамерљивих прича. Сада је једина важећа прича била да свако има своју причу и да било каква универзална прича не постоји. Све је било као у вицу о племену људождера које је доживело просветљење: „Код нас више нема људождера, појели смо последњег!“. Када су остали сами у релативизму властитих прича, сви субјекти који се нису толико променили да још увек не траже предност и не верују у истину, властите су „приче“ осигуравали од релативности тако што су се трудили да их учине све формалнијим – то је налагао и захтев да се ником ништа не намеће – и не само то, него и што више логички заснованим. Тако смо добили мноштво људи убеђених у то да су њихове партикуларне истине налик на логику и математику које су одувек биле узори јасноће и истинитости. Добили смо мноштво људи заљубљених у себе и своје идеје, аксиоматизоване идеје, које претендују да уређују стварност.

На пример, у економији, свуда су видели разна предузећа – јавна, комунална, приватна, монополска, тржишна – па су помислили да би све то требало да се уреди тако да све буде приватно.  Недавно је В. Глигоров писао баш о овом проблему: то што ми економисти говоримо да су приватна предузећа ефикаснија не значи да ми не видимо успешна државна предузећа, ми само кажемо да је приватно предузеће „у принципу“ ефикасније. Ово „у принципу“ говори да је став настао у идеолошком квази-аксиоматском систему. Из њега се онда изводе препоруке о нужној приватизацији свега, а да је тај став потпуно независан од будућег успеха приватног предузећа. Оно може и пропасти и отпустити све раднике јер економисти нису тврдили да ће то одређено предузеће бити успешније, него да су приватна предузећа „у принципу“ ефикаснија. Једна од тајни Динкићевог дугог одржавања на политичкој сцени, осим уско стручног баратања економским техникалијама, јесте његов таленат да се усредсреди на један аспект ствари и да не види све остале. Тако је годинама успевао да одаје утисак човека који влада ситуацијом, иако је владао само једном идеолошком шемом. У неку руку, он је у праву када сматра да нема његове одговорности за лоше последице економске транзиције – он заиста те последице никада није ни имао у виду.

И сада, када је Динкић (привремено?) отишао није пуно другачије. Економски саветници у министарству привреде махом су економисти и политиколози овог типа (Александар Стевановић, у нешто мањој мери Душан Павловић). То значи да ће наша стварност у будућности бити преуређивана у складу са једном нерефлектованом идеолошком шемом. Пошто је то систем који се у принципу не обазире на стварност, можемо само да нагађамо које ће последице бити. Шема ће бити предвидива: заједничке ствари ће бити укидане у корист приватних. Сва је прилика да ће то водити већој неједнакости, смањеној транспарентности власти, већој незапослености.

Поред свега, није све тако црно. Савремене идеологије су ипак посебне структуре. Тако је на пример, инсистирање на транспарентности министарства привреде корак у добром смеру, и то у смеру супротном од логике система. То је једна од ретких пукотина у систему на коју се још можемо ослонити.

Пукотина кроз коју би могла да гледа јавност, да је имамо.

http://dvogled.rs

Jedno mišljenje na „Владимир Милутиновић ЗАВОДЉИВА АСКИОМАТИКА

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s