Милан Миленковић: Ружење народа

Слушам данас Вулина. Каже да је свако ко не изађе на косовске изборе-издајник.
Ономад Дачић каже да је свако ко не види интерес у ЕУ-луд. Само чекам кад ће неко да се досети да је свако ко је незапослен, у ствари, деликвент, а свако ко је гладан, субверзивни елемент, против кога треба предузети одговарајуће мере. Противнике ГМО-а одмах уз колац! Улаз у СТО нема цену! Свако ко мисли да је ова и оваква терминологија нешто што се од срца откинуло, из нехата, није добро схватио однос касте према народу и квазимесијанску природу модерне српске политике. Народ је, у очима касте, мало бољи од говеда али, за разлику од говеда, које нико не мрзи, у случају плебса, елита не може да се уздржи од овог осећања. Народ им смета не да спроведу ову, или ону политику, већ им угрожава личне судбине и позиције, те је, стога, плебс једна веома штетна појава, којој треба вазда претити и плашити је, у најбољем феудалном маниру. Да народ не може да се одере за паре, укинули би га. Ако нешто потказује природу односа касте и плебса, то је међусобна несагласност око свих важних и великих питања за Србију и Србе. Већина, убедљива већина, противи се ГМО-у, али елита пет пара не даје. Убедљива већина је против избора на Косову, па чак и против политике према Космету уопште, али је баш то разлог да сам народ буде оптужен као издајнички елемент у сопственој држави. Уверен сам, насупрот истраживањима јавног мњења, да је већина, не убедљива, али ипак већина, против пута у ЕУ, а заузврат добија дијагнозу од премијера. Да не набрајам, постоји још хрпа питања у којима се власт и народ разилазе, али власт ич не хаје за то. Може да се деси, и ја то могу да разумем, да се, у неком веома сложеном и ретком питању, власт супротстави народу и да изгура оно што је намерила. То се деси једном у десет година, или ређе. Да се власт и народ разликују, у само једној години, у десет ствари, то се никад ни у једној иоле демократској земљи није десило. Сумњам да се то икада десило у Мао Цедунговој Кини, Стаљиновом СССР-у, или у Пиночеовом Чилеу. Ако нешто говори о диктаторској природи касте у Србији, то је управо игнорисање народне воље у множини питања, у кратком временском року. Не могу да се сетим, а доста добро памтим, да сам икад, у било ком овдашњем режиму, чуо да је неко половини народа давао дијагнозу, као Дачић, или да је неко за издају оптужио оне који не излазе на изборе. Диктатори, а неко свако за себе замисли неког, нису имали манир да вређају народ; ово је опасна новина на српској политичкој сцени. Ово не треба потценити и приписати нашем лепом народном обичају, да се неистомишљеник облати и нагрди на пасја кола. За Вулина тачно знам да би, у случају да се сам у лифту затекне са неким ко му се, баш негде око трећег спрата, исповеда да ће бојкотовати изборе, мирно пасирао тему и срдачно се поздравио на изласку. Не знам Дачића, али сумњам да би реч „луд“ користио пред ма којим евроскептиком, а да нема обезбеђења у близини. Рецимо, на 30 цм. Баш то је у овој причи семе диктатуре: претње се испаљују са државне функције, а не као приватна мишљења. Вулин је, лично, евроскептик, или је бар то био. Дачић је, колико до пре годину и по, и сам био евроскептик, ама се излечио од тог лудила и то оног часа кад је последњи гласачки листић улетео у кутију. Ево сржи ствари, онако како је ја видим: Брисел свакако не тражи овако јаке изразе и овај ветар није дунуо из Европе. Они су перфидни, цинични, али не и вулгарни на овакав начин. Овај речник је, то искуствено знам, карактеристичан за конвертите. Мржња на све који нису променили веру, уверење, политичке ставове, или нису спремни да због тридесет сребрњака пљуну на историју, обичај и традицију, константа је у карактеру сваке потурице, или позападњаченог Србина, што је аналогна појава турчењу. Уосталом, зар речи Дачића и Вулина не звуче слично, ако не исто, речима Мустај кадије, из „Горског вијенца“, који је и сам, колико јуче, био Србин, а сада се, дојучерашњим истоверцима, обраћа речима:

„Мало племе, куд си заступило,/

не познајеш правог раја сласти/

без надања живиш и умиреш, /

крсту служиш, а Милошем живиш…

Више вреди један дан клањања, /

нег молитве четири године…

Опет, Вук Мићуновић каже Хамзи капетану:

„Бич сам божји ја сплетен за тебе, /

да се сећаш шта си урадио“.

Свако од вас, ко се није позападњачио, јесте бич божји за конвертите, јер док је и једног ко истраје, дражиће мозак отпадника на вређање и мржњу. (Лично сам, а ово не наводим да бих се жалио на своју судбину, већ као слику конвертита, највеће нападе доживљавао од бивших комуниста, који су, у међувремену, када је то постало корисно и безопасно, постали десничари и крволочни патриоти. Никад ме није извређао нико ко је био антикомуниста од кад знам за себе). Како у корену отпадништва увек лежи гола, сирова материјална добит, а никада истинско уверење, оно и траје док има интереса. Немојте се изненадити да, за пет година од данас, видите данашње укрћене европејце како се пресвлаче, поново, у српске националисте, и како дрвље и камење бацају на оне који су патриоти били, док су ови јахали на европском путу. Имам много година и све сам ово већ видео. Имре Нађ је, током завршне речи на суђењу, на коме је на смрт осуђен, рекао да му није тешко што ће умрети, него што ће му некрологе, о годишњицама, држати баш оно који су га на смрт осудили. Кад падне комунизам, највећи мађарски националисти ће бити ови исти комунисти, који данас суде. Према томе, нису овде важни Вулин и Дачић, они могу све, па и да сутра опет буду евроскептици и националисти. Од таквог су теста. Овде сте важни ви: Вулин и Дачић, а с њима и остали, пресвлачиће се онолико пута, колико пута ви можете да заборавите. Ако памтите, и ако сами не постанете конвертити, њихова будућност је мршава. Ако сте и сами били комунисти, ако сте склопили пакт са Ђаволом, па ушли у СКЈ, а после променили уверења, под теретом оних истих мотива, због којих сте тамо и ушли, ви ћете имати разумевања за конвертите и бићете им алиби у будућности. Док је слуга, биће и господара. Слободно верујте човеку који је, пре тридесет година био комуниста, а то је и данас; слободно верујте и ономе ко је онда био антикомуниста, а то је и данас. Такви људи, слагали се с њима, или не слагали, имају част и карактер. Клоните се оних који су мењали уверења, то су увек и неизоставно, нечасни људи. Они су прави разбијачи државе и нације, а не оне две прве групе. Немојте трошити гнев на погрешне, промаћи ће вам они прави.