Милан Миленковић: Време је за памћење

Прича иде овако:

Мурија нађе неку скитницу и приведе га. Онај пијан ко летва, не зна за себе. Питају га: – Како се зовеш? Онај мисли, мисли, па каже: – Не знам. -Где живиш? Онај колута очима, па каже: -Немам појма. Жандари се смеју: – Је л знаш макар у ком добу живиш? Скитница, ко из пушке: – У доба првог потпредседника Владе!

Новинар, који у својој емисији, колумни, или репортажи, не помене шефа од свих потпредседника, нема никве изгледе да направи каријеру. Не оправдава га ни то што ради временску прогнозу, или води женску рубрику. Још се мало одупиру специјализовани часописи, попут Риболовачке ревије, или Националне географије, али ни они неће дуго.
Оправдање за овакву љубав је једноставно: народ би слушао ППВ-а сваких пет минута, а медији га приказују тек једном у пола сата.

Данас, испунивши се светим духом европскијем, пророкова: нико нема право да уцењује државу (то „нико“ су радници ФАП-а, који су закукали за своје плате)! То што им је држава послодавац и што је баш она поставила неспособно пословодство, нема везе, то се не рачуна. Најпрви се испунио гневом страшнијем, јер се штрајкачки одбор није примио на фору „прекините штрајк, а ја ћу разговарати с вама кад се вратим са пута“, нити су насели на савет да пошаљу делегацију у Владу, да их тамо одмори неки трећеразредни државни чиновник. Медији су одмах схватили миг: колико сутра, почеће гађење штрајкача, уз одурне анкете у којима случајни пролазници и грађани кукају на штрајкаче и траже слободан пролаз. Само гледајте.
То је већ данас пробано на штрајкачима у Смедереву.

Радници, у ово мало предузећа, која још припадају држави, мутно осећају да им се ближи крај и да држава хоће да их или тапне, или угаси. Због тога је држави глупо да им даје плате, јер ће сви заглавити или биро рада, или ће нови послодавац (неко чудо од стратешког партнера, као до сада) прихватити да им исплати заостале плате и то, наравно, никад неће учинити. Према томе, ови радници бију озбиљну и последњу битку, знали они то, или не знали.
Уопште не сумњам да ће држава, та иста која има паре за хиљаде аудија и службених путовања, а нема за радничке плате, наћи начин да смири протесте. Неком ће обећати, неком нешто мало и дати, неког слагати. Просто, радници нису дорасли манипулантима, синдикати још мање. Да чудо буде веће, и опозиција је дремљива и не уме да ухвати талас.
Радници, на жалост, током свих ових година, нису бацили, заједно са синдикатима, поглед даље од плате, па чак ни од једнократне помоћи. Држава их је претворила у просјаке, а они су се помирили с тим и пристали на ту улогу. И не само то: упорно су гласали за оне који их отпуштају и осиромашују.
Немојте ме схватити погрешно: док је умирала привреда у Југозападној Србији, радници ФАП-а су ћутали. Сад је на њих дошао ред, али више нема других радника да се са њима солидаришу. Већ су отпуштени. Држава је успела да их фрагментира, да осами сваку групу радника и да их склерозира у тишини.
Радници ће ову битку изгубити, али то властодршце не треба да радује: нова битка ће се отворити кад се бивши радници поново окупе, овог пута као гладна сиротиња. Власт се узда у репресивни апарат и, ако пара ни за шта не буде, биће за полицију. Она је последња нада и последња утеха власти. У ствари, претпоследња. Последња су мали авиони, само, а то је опомена онима из другог круга моћи, у тим авиончићима неће бити толико места, да се сви спакују.

Отпор се, у Србији, згушњава. Геј парада није прошла, ГМО превара је одложена, а овакви штрајкови ће бити све чешћи. Властодршци су показали да нису, у овом тренутку, склони директној конфронтацији. Прилично сам сигуран, у ствари, да им је, од страних пајташа, саветовано да не улазе у фрку, а да би сами радо поступили насилно, у сваком од ова три случаја. У нашој политичкој псеудоелити влада мишљење да народ треба, с времена на време, мало притегнути, да обичан човек то безмало и воли. Освета је дошла с друге стране: сече се струја за безначајне дугове, људима се пописују ствари, а ускоро ће почети да лете и куће за дуг од 50 000 динара. Има ли већег доказа колико власт презире народ? Имали већег доказа бездушности? Истераш неког с посла, претвориш га у просјака, а онда му пошаљеш рачун за струју!? Наравно, ППВ-у не пада напамет да заштити народ од извршитеља, електродистибуције и гомиле осталих јахача наше апокалипсе. А и што би? Није он ту да би се бринуо о нама, него о себи. Ми ћемо живети боље од 2020-те, он одмах. За нас будућност, за њега садашњост.

Ми много тога не можемо променити, или бар не без велике муке. Оно што можемо је да памтимо све политиканте који су нас ојадили, да памтимо све државне службенике, у сваком граду, који су им у томе помагали, да упамтимо све уреднике и власнике медија, који су терцирали властима, да не заборавимо све оне виц-мајсторе за трпезама српских крвника и све остале који су допринели нашој пропасти. Кад се једном нешто промени, а промениће се, тим људима не смемо дозволити да се нађу на победничкој страни и да њихова употребљивост надвлада наш здрав разум. Ако опет заборавимо и опростимо, наша пропаст ће бити коначна.