Драган Томић : Комплекс државе -Део други.

Православље као религија, окренуто је појавном и мистичном. Оно у појавама препознаје “знакове” Божије наклоности или гнева и како се појаве стално дешавају, оно има константну комуникацију са Богом. Но како је Бог умом несхватљив, поруке које шаље путем појава (чуда) не могу се дефинисати на рационалан начин те се стога оне тумаче. Тумачење за разлику од разумевања јесте специфичан процес који се заснива на догми, у овом случају црквеној догми, те како постоји само једна истина, појаве увек имају предетерминисани контекст, оне увек на овај или онај начин воде ка већ познатом и једино истинитом. Примера за ово има безброј од којих су мени нај омиљенији пањеви и “знаци” који се у њима појављују од крстова до ликова светаца. Облици који настају “у дрвету” када се оно пресече, препознају се као знаци са неба, а не као утицај влаге и температуре на стабло, одраз структуре самог стабла или пак болести дрвета. То што се види никако не може бити обично већ увек мора бити нешто специјално а специјално може бити једино ако је препознато као већ виђено, тј као знак. Ово значи да ће вешто око у дрвету увек препознати крст и свеца али никада нешто друго, као на пример цвет, бубу или пак драгу особу. Увек то што се види мора бити порука од Бога.

Како се Бог манифестује појавно, то јест чудима, када се овај принцип преведе на друштвено и државно уређење, ово значи да се у православним друштвима јавља изразита потреба за очувањм јавне представе. Јавни живот у православним државама централо место око кога орбитира друштво. Насупрот опсесији одржања јавне представе,као против тежа, јавља се друга опсесија а то је опсесија тајним животом као главној претњи јавног живота. Модерно изражено, православна друштва су опседнута одржањем слике која се презентује у јавности то јест представом себе. Имиџом.

Проблем са имиџом јесте тај што његово одржавање тражи неограничену енергију. Одржавање слике стабилности је далеко скупље од одржавања стабилности јер не чините ништа или не чините довољно да систем доведете у зону стабилног рада тако да његово функционисање је увек под знаком питања које ви покушавате да сакријете сликом да је све у реду. Тај знак питања који константно виси над функционисањем система, разара све око себе јер ствара једно стање живота које је погубно за све- он ствара СТРЕПЊУ. Живети у константном ишчекивању нечег лошег, значи живети у сталном страху. Коначно страх паралише сам живот, одузима му слободу те је такво друштво неслободно друштво.

Страх створен стрепњом, која произилази из сазнања да ништа није урађено да би се опасност отклонила појачава се страхом да се то не открије. Тада страх од раскринкавања превазилази страх од претње која се крије, јер он са собом повлачи одговорност. Када знате да имате проблем који не решавате, то значи да сте ви њега свесни а онда када кажете да је проблем решен, а није, ви лажете и тиме не решен проблем добија нову снагу, јер је појачан проблемом вашег лагања.

Међутим, без обзира на сву енергију утрошену у прављење опсене да је све у реду, истину није могуће сакрити и сви у друштву знају да лаж постоји. То је тај специфичан осећај, који као некакав таман облак, лебди изнад нашег постојања, без обзира дигли ми главу да га видимо или не. Осећамо га.

Имиџ пак, јесте друго име за сујету. Православна држава јесте империја сујете и целокупно функционисање друштва базира се на сујети. Потреба да се јавни ред и мир, јавна представа о друштву одржи у нивоу замишљених вредности, гуши сваку личност и индивидуалност која не може да постоји ван тог оквира.

За православну државу апсолутно је прихватљиво да двоје мушкараца воде љубав у четири зида своје собе али је апсолутно не прихватљиво да се држе за руке док иду кроз град. Апслоутно је прихватљиво да се Албанци на Косову наоружавају и формирају паралелну државу, они постају проблем тек када почну да убијају јавно. Апсолутно је прихватљиво да постоје закони на папиру док у пракси цвета непотизам, корупција и “буразерска” економија. Све док се оквир одржава ствари су у реду, док фасада стоји и док се ради иза кулиса. Кулисе су битне, позорница је битна.

Због тога, православна држава је апсолутно посвећена одржавању јавне преставе, одржавању јавног путем апсолутне контроле над друштвом. Због тога православна држава тежи да друштво у потпуности веже за себе и да га учини зависним од себе а то ради тако што тежи да буде апсолутно свеприсутно у сваком аспекту живота.

Тако, у православној држави, ако вам лопов уђе у кућу и ви га савладате, полиција хапси вас, јер ви немате право да лопова ухватите већ само они, тако да је ваш поступак конфронтације са лопвом, виђен као анти државни чин. Жене не смеју да се бране од силоватеља, не смеју да носе сузавац или било шта што може повредити силоватеља, већ морају да позову полицију јер је таки ред. Ништа не може да се ради без државе.

Опсесија државом као формом а не као суштином, заправо значи да држава има право да забрањује и да насилно одузима права друштву или појединцу али апсолутно је боли круац за испуњење тих преузетих обавеза. Она себе намеће и када се наметне она не ради ништа, одузела је права али није испунила обавезе и то ствара МРЖЊУ према њој. Она је свесна мржње и како мржња расте у држави расте страх и из страха расте потреба за очувањем то јест за безбедношћу државе. Зато у православној држави ви не можете ништа да урадите јер све што желите да урадите сами апсолутно је анти државно и подрива саме темеље државе, чак и ако сопствену државу волите и желите да јој помогнете. Она ваше нај искреније намере тумачи као заверу и вашу помоћ она види као напад и против вас се бори свом силом, до краја.

Јер је параноидна.