Куба је брзо напредовалA до тога да су свечану поворку поводом прославе Првог Маја још 1995. предводили припадници ЛГБТ заједнице.
Сјеверна Кореја препознаје како су многе особе генетски рођене као хомосексуалци те се према њима понаша с поштовањем
Борба за права мањина је важна, но она мора бити тек сегмент једне шире борбе за права свих који су данас потлачени, дискриминирани и израбљивани.
„Мржња“ и осјећај мржње је данас велики потенцијал који ће нетко искористити… мржња у народу постоји с разлогом, но том истом народу нитко не показује кога и што би морали, с разлогом, „мрзити“. То сигурно нису припадници ЛГБТ скупине, или пак плоче на ћирилици (још једна велика димна завјеса у Хрватској), већ актери и процеси који су довели до овог сивог безнађа у нашој земљи.
Народ има право мрзити, а требао би мрзити оне који су и заслужили да буду омражени – капиталистички и приватизацијски криминалци, велеиздајници, анти-људске сподобе које су брутално опљачкале земљу и народ. Исти би морали бити предмет народне мржње без имало кочница, а не ЛГБТ заједница или било која друга мањина.
Нажалост, многи који су нагомилани мржњом уједно су и кукавице. Као и алкохоличар који ће након препирке у крчми свој бијес искалити на недужним члановима обитељи, тако и многи у овом народу немају храброст „мрзити“ и супротставити се онима који су одговорни за њихов гњев
Хрватска је увијек имала „проблем“ с екстремном десницом и фашистичким тенденцијама. та идеологија се више не представља онако директно и препознатљиво као у повијести, данас дјелује перфидно, скривено и наизглед „легалистички“.
Морали би бити свјесни да против себе немају тек „обичне“ хулигане, већ један организирани фронт који је одлучио наметнути своје идеје почевши с обрачуном управо контра њих. Тко ће бити идући? Срби? Роми? Атеисти? Зато је важно овај процес зауставити већ овдје.
ЛГБТ заједницом се често манипулира на начин да их се настоји претворити у нечију „пету колону“… за ЛГБТ заједницу се најгласније „боре“ они који у исто вријеме величају нео-либерализам или пак жене приказују на један посве непримјерени увредљив начин.
За све оне који нису упућени или не прате вијести из Хрватске – идућег мјесеца би се могао одржати референдум на којем ће се грађане питати да ли се слажу с тиме да се у Устав уведе ставка како је брак заједница мушкарца и жене. Тиме се заправо жели елиминирати могућност да у скорашњој будућности истосполни парови склапају бракове и тиме добивају сва предвиђена права која иду с тиме.
У суштини ова тема прелази оквире сукоба између либерала и конзервативаца, распламсава широку социјалну и политичку дебату те кроз њу можемо увидјети актуално стање нације.
Имајући на уму како се већ ради о „ескалираним“ тензијама, овој теми морамо приступити с претпоставком да су већ створени разни стереотипови, укопана стајалишта, генерализације и слични елементи који нас удаљавају од конкретног разумијевања исте. Другим ријечима, ово је „склиска“ тема којој се може и треба приступити максимално објективно јер њен карактер је већ ударен од стране про и контра скупина, а обје наступају изразито „навијачки“, идеолошки и без икаквог позива на здрави дијалог и дебату.
Ова тема заслужује дебату, но та у овом друштву никада није проведена, није се озбиљно ни покушало, бар не на некој вишој разини која би обухватила шире слојеве, а не само уски круг.
ЛГБТ заједница, као и свугдје диљем свијета, већ годинама све гласније тражи своја права, иста она која имају хетеросексуални парови. Наравно, овдје се не ради само о формалностима – унаточ чињеници да је њихова борба тренутачно усредоточена на питање брачне заједнице – коначни циљ је постизање шире прихваћености у друштву и елиминација дискриминације.
Колико су тактике ЛГБТ заједнице успјешне, то је поприлично дискутабилно, пошто оне нису нипошто уникатне нити аутохтоне, већ су примарно копиране са Запада. То је засигурно питање о којем би сама локална ЛГБТ заједница требала повести дебату јер је очигледно да се у друштву стварају и поједини контра-ефекти.
С друге стране, ЛГБТ заједница је у Хрватској, као и у регији, суочена с великим изазовима, да не кажемо – непријатељима (што је заправо далеко точнија дефиниција).
Комплексност ове дискусије лежи у томе што јој прво морамо дефинирати почетак и крај. Гдје започети дебату о друштвеним односима? Наиме, толико је пуно фактора који утјечу на цијелу тему да би било потребно исписати на стотине страница ако бисмо ситуацију заиста жељели размотрити из свих аспеката.
Хомосексуалне, бисексуалне, асексуалне и све друге не-хетеросексуалне особе постојале су кроз цијелу нашу повијест, не повијест регије, већ повијест човјечанства. Хомосексуалност је, према истраживањима, готово подједнако заступљена у свим културама диљем свијета. Који су еволуцијски разлози довели до појаве (и опстанка) хомосексуалности је још увијек дјеломично мистерија. Постоје разне знанствене теорије, за многе од њих бити ће потребно још истраживања, али данас са сигурношћу можемо тврдити како је и хомосексуализам производ људске еволуције (и неких других врста) те је очито важна компонента у нашем цјелокупном постојању.
Неки ће тврдити како је „циљ“ еволуције пренијети даље своје гене, што хомосексуалне особе очито не раде у истој мјери као и хетеросексуалне. Но, можда су у далекој повијести, према неким истраживањима, хомосексуалне особе судјеловале у колективној бризи за новорођене у својој обитељи, можда су својом преференцом „ослободили“ да се више ресурса може додијелити мањем броју дјеце итд. Како смо и истакнули, теорија постоји заиста много и засигурно ће цијела тема кроз наредне године бити употпуњена с новим теоријама.
О знанственим теоријама је тешко расправљати јер све што се дотиче ове теме је „склиска падина“ – нажалост многи, били они хомосексуалаци, хетеросексуалци или нешто треће (или четврто), цјелокупну ову тему доживљавају изузетно емотивно, идеолошки настројено, нимало објективно и/или знанствено. Па чак и горња референца на еволуцијски развој до сада је већ можда неке „увриједила“, да, и то је могуће. То само показује колико је тешко у овој ситуацији постићи консензус, јер се још увијек не слажемо ни по основама. Но, без обзира на то, морали би се моћи сложити с констатацијом да су напади против мањине неприхватљиви и анти-цивилизацијски.
Непријатељи ЛГБТ заједнице одбацују сваку еволуцијску и биолошку предиспозицију за хомосексулане, бисексуалне и друге не-хетеросексуалне склоности. Тврде како се ради о „животном избору“. Велика количина истраживања сугерира да није тако, већ да се заиста ради о биолошким предиспозицијама. Но, хипотетички, чак да се и ради о „животном избору“ – зашто би такав избор било кога сметао? Зашто бисмо били робови своје културе, традиције или пак и еволуције? Развојем интелекта превладали еволуцијске „диктате“ о храни и размножавању. Данас имамо широки спектар других интереса изван ових „базичних“.
Ту долазимо и до питања религије која је нанијела много зла хомосексуалним особама кроз повијест. Но, неки – па чак и хомосексуалци вјерници – одмах ће гласно просвједовати на ову констатацију истичући како „религија није крива“, већ људи који је криво интерпретирају, или пак користе религију за ширење мржње итд.
Све те чињенице стално нас тјерају натраг с објективног у субјективно стајалиште. Објективност суочена с конфронтацијом бјежи натраг у субјективност и то је неминовно. Ипак,томе се ваља одупријети колико је год могуће. Управо у тој ситуацији се налазимо и данас. Води се прави медијски рат у којем се као оружје користе повици, тривијалности, искључивости, слогани итд. За наше друштво ово је јако опасно јер је ова богата и комплексна тема већ разбијена на изузетно просте факторе. У коначници тријумфирати ће страна која ће бити у стању алоцирати више средстава за своју ПР кампању.
Мало можемо учинити како би се тај конфликт вратио натраг у габарите објективне расправе (заправо тамо никада није би био), но можемо покушати демистифицирати ситуацију, можда понеку особу навести на додатно промишљање о овој теми, па чак и на корекцију властитих чврстих ставова.
Понешто прије свега ваља рећи о самој ЛГБТ заједници. Стјече се дојам да се ради о компактној идеолошкој скупини, што не може бити даље од стварности. За такав погрешан дојам понајвише су криви медији и генерализације саме ЛГБТ заједнице. Истина је наравно сасвим другачија, унутар ЛГБТ заједнице имамо подједнако широк спектар особности, ставова, идеја, карактера, као и изван ње. Штовише, једино што ЛГБТ заједницу разликује од хетеросексуалне заједнице су њихове другачије сексуалне преференце.
Нису само „анти-ЛГБТ“ медији и промотори заслужни за овакве генерализације, често је заслужно и наметнуто ЛГБТ водство које промовира једну струју. Но, унутар ЛГБТ скупине имамо заиста најразличитије особе – љевичаре, десничаре, особе које су моногамне и оне које су промискуитетне, вјернике и атеисте, националисте и интернационалисте итд.
Примјера је заиста много. Позитиван аспект ове генерализације говори како су сви ЛГБТ-овци прогресивни, љевичарско и интернационалистички настројени. Било би јако лијепо да је тако, нажалост није.
Примјерице у САД-у, једна од највећих „про-ЛГБТ“ кампања у задње вријеме била је тражење да се декларираним ЛГБТ особама допусти судјеловање у војсци. То што је та иста војска починила бројне ратне злочине диљем свијета, нарочито у земљама Блиског Истока, активисте у овој кампањи очито није уопће било брига. Наравно, у исто вријеме имамо многе припаднике ЛГБТ заједнице којима ово уопће није био никакав приоритет, штовише, многи у САД-у су и осудили ову кампању истичући како судјеловање у америчкој војсци није никаква значајна „побједа“ за ЛГБТ заједницу.
Диверзитет унутар ЛГБТ заједнице постоји по разним питањима, па чак и по питању Gay Pride парада, примјерице организација ХОПЕ (Хомосексулаци Против Приде Екстремизма). Не истичемо ово с циљем „подржавања“ једне или друге ЛГБТ струје, већ с циљем појашњавања како у ЛГБТ заједници постоје разне струје и тенденције, што је посве природно, но понекад – због доминације једне струје – већина неупућених хетеросексуалаца генерализира ЛГБТ заједницу проматрајући је искључиво кроз призму водећих организација и њима склоних медија.
Но, ситуацију морамо гледати и „здраворазумски“ – ако сте дио дискриминиране мањине, тешко је да ћете бити дисидент у тој истој мањини, то једноставно није за очекивати. Стога, могли бисмо изнијети низ критика на дјеловање водства ЛГБТ заједнице, па и локалног, али ако имамо на уму да се овдје ипак ради о скупини која јест дискриминирана и чија права јесу закинута, те критике можемо изнијети као сугестије, но нема смисла на њима „устрајати“.
Ипак, споменимо и то како је ЛГБТ борба, као и феминистички покрет, већ поприлично „преотета“ од стране појединих политичких интереса који су есенцију те борбе већ разводнили до те мјере да она често дјелује тривијална.
Примјерице феминистички покрет, који је био с правом радикалан и револуционаран покрет за истинско изједначавање сполова, данас је често сведен на пуке тривијалности као што је „борба за право“ на изазовно одијевање, па негдје чак и на ходање у топлесу улицама. Сватко има право се борити за што год жели, нећемо ничију иницијативу осуђивати, нарочито не на темељу некаквих „пуританских“ сентимената, но многи ће се сложити како је борба жена за једнака права доживјела једну девијацију која их удаљује од коначног циља. У бројним земљама, па чак и на Западу, положај жене данас није нимало идеалан.
Борба ЛГБТ заједнице данас је снажнија и експониранија од борбе за права жена, но и њима се може десити девијација. Наиме, у овој борби постоји један озбиљан проблем којега многи можда превиђају. ЛГБТ заједница је у стању остварити низ значајних побједа захваљујући доминацији либералне опортунистичке политичке класе. Но, те побједе често су само накратко демонстративне, док опасни проблеми и даље егзистирају испод површине. Другим ријечима, једна Gay Pride парада може бити изведена уз кордоне полиције (ако политичка воља пристане на извођење полиције на терен), но што ако би то осигурање нестало? Може ли сигурност бити загарантирана? Проширимо ово на овај начин: може ли сигурност бити загарантирана у вријеме изузетне економске кризе?
Закони се могу промијенити, али ако се притом није промијенила свијест популације (или још горе – ако популација само „глуми“ толерантност под притиском политичке коректности), ти закони ће штитити ЛГБТ популацију само до онда док не стаса нова политичка струја која ће исте анулирати. Које је онда рјешење? Тешко је рећи, очито је како ће процес прихваћања ЛГБТ популације бити изнимно тежак. Било би претенциозно давати савјете самој ЛГБТ заједници што учинити „другачије“, јер њихов одговор је адекватан – они јесу угрожени у овој ситуацији и што год да чине, добро је да чине.
Економска криза катализатор је непријатељстава према свим мањинама, тако и према ЛГБТ заједници. То видимо и из приложених анти-ЛГБТ кампања. Мијењање Устава због увођења ставке како је брак „заједница мушкарца и жене“ је обично агресивно скретање позорности с актуалних проблема у земљи. Коме уопће смета да један хомосексуални пар има право на брак? Тешко је схватити тај анимозитет изузев објашњења да се ради о мржњи која је погрешно канализирана.
Неки ће рећи како није „природно“ да у брак ступају двије особе истог спола. Природно? Што је то заправо „природно“ у браку? Брак је једна религијска изведеница која нема никакве везе с природом. Штовише, многи млади прогресивни парови данас, без обзира на сексуалну оријентацију, одбацују ову институцију управо зато што је она „неприродна“. Надаље, готово сви аспекти наших живота данас су „неприродни“, од технологије коју користимо, одјеће коју носимо, хране коју једемо итд. Ако баш желимо остати при тим детаљима, можемо слободно тврдити како су хомосексуални односи далеко природнији од бројних других аспеката модерног живота.
Анти-ЛГБТ „активизам“, који је толико активан у задње вријеме у Хрватској, пуно је опаснији од неколицине „хомофоба“ који псују, звижде, па чак и каменују припаднике ЛГТБ мимохода.
Оно чему свједочимо данас је једна „културна“ опозиција изразито опасних намјера. Напад на ЛГБТ заједницу је посве недопустив напад на једну мањину, али амбиције ових анти-ЛГБТ скупина су још и пуно веће. Хрватска је увијек имала „проблем“ с екстремном десницом и фашистичким тенденцијама. Битно је примијетити како је та идеологија до сада еволуирала, више се не представља онако директно и препознатљиво као у повијести, данас дјелује перфидно, скривено и наизглед „легалистички“.
ЛГБТ заједница можда данас многима у Хрватској и регији, послужимо се термином којег неки често истичу, „иде на живце“, можда су им додијале приче о њиховим проблемима док народ грца у дуговима у јеку огромне кризе. Но то је сада небитно, како смо истакнули и раније – можемо и требамо критизирати ЛГБТ заједницу онда када падају у девијацију – сада је питање попримило знатно шире димензије и став мора бити заузет сукладно тој ескалацији. Ако до референдума дође – што још није сигурно – сви „нормални“ грађани ове земље требали би на исти изаћи и одбацити оно за што се исти залаже. То морају учинити не зато јер им је ЛГБТ мањина „драга“, није уопће важно како се осјећају према њој, већ зато да се прекину „логистичке руте“ којима анти-цивилизацијска десница настоји поентирати у вријеме опасног економског суноврата.
Људи су љути, гњевни, испуњени мржњом. То је данас очигледно. Ходају поред нас и знамо их, можда смо и сами такви. „Мржња“ и осјећај мржње је данас велики потенцијал који ће нетко искористити, а изгледа да на мржњи капитализирају оне силе које уједно имају и доступан капитал да то учине.
Поруке ЛГБТ-оваца су погрешне онда када као какви хипији из 60-их пропагирају „љубав“ умјесто мржње, то у овом времену није адекватна порука – мржња у народу постоји с разлогом, но том истом народу нитко не показује кога и што би морали, с разлогом, „мрзити“. То сигурно нису припадници ЛГБТ скупине, или пак плоче на ћирилици (још једна велика димна завјеса у Хрватској), већ актери и процеси који су довели до овог сивог безнађа у нашој земљи.
Народ има право мрзити, а требао би мрзити оне који су и заслужили да буду омражени – капиталистички и приватизацијски криминалци, велеиздајници, анти-људске сподобе које су брутално опљачкале земљу и народ. Исти би морали бити предмет народне мржње без имало кочница, а не ЛГБТ заједница или било која друга мањина. Нажалост, многи који су нагомилани мржњом уједно су и кукавице. Као и алкохоличар који ће након препирке у крчми свој бијес искалити на недужним члановима обитељи, тако и многи у овом народу немају храброст „мрзити“ и супротставити се онима који су одговорни за њихов гњев. Најлакше је свој бијес окренути контра слабијег. Но, такво понашање, у овом случају анти-ЛГБТ мржња, не долази баш „сама од себе“, постоје скупине које су задужене за „усмјеравање мржње“, примјера смо итекако свјесни.
Поларизације у народу су лоша ствар, нарочито у оваквим временима, али ако су апсолутно неизбјежне, онда их треба прихватити, нема смисла форсирати компромисе у вријеме када друга страна жели конфронтацију.
Водство ЛГБТ заједнице је одабрало свој пут – колико исто говори за цијелу ЛГТБ заједницу или не, то је упитно – те се ослањају на моћне актере који нису нимало позитивни актери. Наравно да је дегутантно и жалосно да се ЛГБТ заједница позива на неке међународне личности као што су примјерице бивша америчка тајница Hillary Clinton или британски премијер David Cameron, особе које су можда про-ЛГБТ оријентиране, али су у исто вријеме нанијеле огромне штете многим другим заједницама. Из те перспективе немогуће је не рећи да се дио ЛГБТ заједнице понаша крајње опортунистички што је свакако штета пошто би они требали бити природни савезник и анти-капиталистичких и анти-колонијалистичких сила. Но, то не значи да неће постати или да велик број њих већ и није. Притом се треба питати тко финанцира ЛГБТ водство и тко одлучује „које“ ЛГБТ водство финанцирати? Очито је да они који дају новац извана траже да се промиче искључиво про-западни карактер ЛГБТ заједнице.
Када смо се већ дотакли ове теме, морамо споменути и то како се ЛГБТ заједницом често манипулира на начин да их се настоји претворити у нечију „пету колону“, што и полази за руком на неким мјестима. Још би се пуно тога могло споменути у том контексту, као примјерице чињеницу да се за ЛГБТ заједницу најгласније „боре“ они који у исто вријеме величају нео-либерализам или пак жене приказују на један посве непримјерени увредљив начин.
Но, и то је сада сасвим небитно, то су само чињенице које не би смјеле нипошто код имало разумног појединца резултирати одлуком да се приклони анти-ЛГБТ кампањи којој очито не недостаје ни људства, ни новца ни политичко-клерикалног утјецаја.
Чак и они који имају снажна вјерска и традиционална увјерења, требали би овог пута занемарити своје – ако их имају – евентуалне „фрустрације“ гласном ЛГБТ заједницом, те направити прави потез, а то је одбацивање ове кампање која настоји политички поентирати у тешка времена.
Пуно тога овиси и о водству ЛГБТ заједнице које би морало дјеловати примјереније актуалној ситуацији која се покреће против њих. Морали би бити свјесни да против себе немају тек „обичне“ хулигане, већ један организирани фронт који је одлучио наметнути своје идеје почевши с обрачуном управо контра њих. Тко ће бити идући? Срби? Роми? Атеисти? Зато је важно овај процес зауставити већ овдје.
У идеалном свијету нитко не би правио никакву „буку“ око чињенице да истосполни парови требају имати иста права. Нажалост, овај свијет, а и наше друштво, далеко је од идеалног. Тих чињеница ЛГБТ водство мора бити свјесно. Неки анимозитети ће још дуго остати и опстати. У овом случају ЛГБТ заједница треба директну помоћ остатка цијеле заједнице, а у тој заједници имамо и вјернике и традиционалисте. Многи од њих нису „лоши људи“ и спремни су дати цивилизацијску подршку за угрожену мањину, но то неће бити лако ако та иста угрожена мањина – тј. њихово водство или дио водства – њих годинама исмијава и руга се њиховом „традиционализму“. Ова прича би се стога могла развити у неку нову верзију приче о „дјечаку који је викао ‘вук'“.
Унаточ гласним десничарима и реакционарнима, хрватски народ је у више наврата кроз повијест знао донијети правилну одлуку у правом тренутку. Колико год неки још увијек цијелу ову ситуацију доживљавали као тривијалну тему која их се не тиче, стварност је другачија – ово је данас битна тема и процес који може имати далекосежне посљедице уколико му се допусти анти-цивилизацијски тријумф.
У овој комплексној теми, о којој би се могло још пуно тога написати, треба подвући неки закључак, ако је то могуће. Критика водства ЛГБТ заједнице овдје је добронамјерна с искреним жељама да остваре сва своја права и прихваћеност од друштва, не привремено док је једна опортунистичка политичка опција на власти, већ перманентно.
Постоје добри примјери, рецимо Куба гдје је ЛГБТ заједница дуги низ година била дискриминирана. За побољшање ситуације у Куби понајвише је заслужна кћер Raula Castra, Mariela Castro и рад Националног Центра за Сексуалну Едукацију. Fidel Castro је касније чак признао како је хомосексуалцима нанијета „велика, велика неправда“ у ранијим периодима Кубанске Револуције. Но, Куба је брзо напредовала, до тога да су свечану поворку поводом прославе Првог Маја још 1995. предводили припадници ЛГБТ заједнице.
Успјех тог модела био је у томе што се радило о заиста аутохтоном „кубанском моделу“. Још оваквих позитивних примјера имамо диљем Латинске Америке. Занимљив модел може се пронаћи и у једној земљи која засигурно никоме не би никад пала на памет када је ријеч о расправи о ЛГБТ правима – Сјеверној Кореји. Каква је „стварна“ ситуација у Сјеверној Кореји с припадницима ЛГБТ заједнице, немогуће је рећи, но на страницама gayprideindex.org истакнут је службени став Владе у којем се истиче: „Због традиције корејске културе, није уобичајено да индивидуалци било које сексуалне оријентације исказују љубав у јавности. Но, као држава која је прихватила знаност и рационализам, Сјеверна Кореја препознаје како су многе особе генетски рођене као хомосексуалци те се према њима понаша с поштовањем. Хомосексуалци у Сјеверној Кореји никада нису били под репресијом, као у многим капиталистичким режимима диљем свијета. Но, Сјеверна Кореја такођер наглашава социјалну хармонију и моралност. Стога Сјеверна Кореја одбацује бројне карактеристике западне гаy културе, као што су конзумеризам, класизам, и промискуитет“.
Без да улазимо у дискусију да ли је ово само пригодан став или је заиста стављен у праксу (о Сјеверној Кореји се зна јако мало, а пропагандни написи о овој земљи нимало не придоносе стварној слици стања), чињеница јест да би свака земља и друштво требали прихватити „знанствени и рационални“ поглед на ЛГБТ заједницу те тада овај проблем не би ни постојао.
Нама у Хрватској не треба ни кубански ни корејски ни било чији други „модел“, наша ЛГБТ заједница требала би имати свој модел који би најбоље функционирао у борби за њихова права на овом простору. Но,код нас се форсира модел који „слабо сједа“ код народа јер није „скован“ за домаће прилике, што се јасно види на свим разинама. Примјерице, политичко водство је про-ЛГБТ оријентирано само зато јер „мора бити“, тако им је поручено из страних центара. Да нема тог притиска извана, питање је колико би се домаћа социјал-демокрација заиста „залагала“ за права ЛГБТ заједнице.
Но, може ли се уопће кривити ЛГБТ заједницу због тих чињеница? Тешко – ми у овој земљи немамо нити национално оријентирану економију, ни политику, ни културу, ни синдикализам, како онда очекивати да ћемо имати национално прилагођену борбу за права ЛГБТ заједнице?
Сву су ово сегменти једне широке теме о којој треба повести нове дебате, нова промишљања, а не користити исту за међусобне конфронтације као што се чини данас.
Мржња према ЛГБТ заједници не може бити оправдана, као нити против било које друге мањине. Против те мржња ваља увијек говорити гласно и осудити је без обзира из којег правца она долазила – данас деснице, или некоћ знанствено незреле љевице. То не значи да притом треба игнорирати проблеме свих других скупина друштва која су такођер итекако дискриминирана и у јако тешком положају.
Можда ће многима звучати сасвим отцрано, но теорија да ћемо успјешно рјешавати дискриминацију унутар дубоко неправедног и анти-људског сустава као што је капитализам, звучи помало утопијски. Борба за права мањина је важна, но она мора бити тек сегмент једне шире борбе за права свих који су данас потлачени, дискриминирани и израбљивани.
Крајње је вријеме да широке народне масе развију толико потребан имунитет на подвале, лажне кампање и перфидно преусмјеравање мржње на незаштићене мањине, а своје незадовољство усмјере тамо гдје би и морало бити усмјерено – контра израбљивачке природе сустава у којем егзистирају само као потрошни котачићи, сустава у којем живе и преживљавају само док су потребни том строју. Имунитет на обмане можда неће доћи сам од себе, зато је толико важно да и у овом друштву стасају одређене силе које ће пропагирати праведну борбу за бољитак и јединство цијеле радничке класе, а ЛГБТ заједница је свакако саставни дио исте.