Весна Веизовић: Како је пропао национализам

Крајем осамдесетих година прошлог века група младих глумаца је као дипломски рад направила један пророчки филм, данас већ увршћен у класике, под насловом „ Како је пропао рокенрол“.

Најезда поп музике и убрзо окупацијом шунда, односно данашњег фолка, тада, вероватно нису ни сањали да ће рокенрол бити мисаона именица у двадесет првом веку у Србији. Класична музика и уопште музика као појам се тек у понеком извођачу назиру, глобалном деволуцијом и антислухом целе нације, и они који су некада правили музику данас су се препустили матрици и нижу смеће за смећем…

Међутим, није овде реч о музици, која ми је послужила као пример нестанка једне друштвене појаве, као изумирућа врста, већ о национализму. Зашто, када и на који начин је умро национализам у Србији, када је сам појам национализма изгубио своју сврху и да ли је и у којој мери био присутан међу Србима током прошлог века и посебно у протеклих дванаест година?!

Управо у тренуцима док су све европске државе приводиле крају и до танчнина одређивале своје националне особености, док су се нације низале једна за другом, Србија коначно ослобођена, ушла је у један анационални блудни савез – Југославију.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва Југославија под регентом Александром Карађорђевићем, Црногорцем , директним потомком црногорског краља Николе. Србија, оставши без две трећине Србијанаца, задобија овим блудним сједињењем најтежи ударац од кога се ни данас није опоравила. (Први је свакако био смакнуће Обреновића и долазак Карађорђевића, (квази)Срба из Црне Горе, на чело Србије, као друге резервне државе).

Карађорђевић, самим својим пореклом, црногорским, не преза да србску државу уједини, под плаштом сједињења јужних Словена, у Југославију са њених осведоченим непријатељима и србоубицама, односно Хрватима и искомплексираним мрзитељима, бечким коњушарима , Словенцима, и у самом том чину се јасно огледа одсуство национализма у наводној србској власти.

Дакле, извесно је да се Карађорђевићи у Србији не могу посматрати као србска династија, јер нити су то били , нити су то њихови данашњи наследници. Да не улазим у сам кукавички чин последњег Карађорђевића пре рата, који је оставивши свој народ на цедилу на немилост, посебно оних са којима нас је ујединио његов предак и који су засновали своју државу на рачун Србије, јасно је да мислим на Хрвате, и пребегао код наводних савезника, Британаца који су пак били и први и последњи стуб препречен пред изградњом националне државе у Срба. (Занимљива закономерност је да Карађорђевићи увек беже из Србије кад загусити, а да Обреновићи увек остају с народом својим!).

Самим тим, нема неке превелике разлике, сем можда у слободи вероисповести, слободи говора и индивидуалног исказивања националне припадности међу Србијом за време Карађорђевића и комуниста. Чак, има далеко више сличности, почев од жеље за уједињењем са крвним и вековним непријатељима и све на рачун србског народа, порекла владара, који обавезно није био са простора Србије, и основне тезе самог текста односно неистицања националности и покушај убијања националног идентитета, изградње јединствене србске нације (Србијанске) и самим тим постављањем појам национализма као нешто лоше.

Тек за време комунизма сама реч национализам је до те мере изокренута да је малтене било забрањено њено коришћење сем у пежоративном смислу и као одредница за заједничку квазинационалну припадност – Југословен.

Доласком Слободана Милошевића на власт, још једног наводног Србина, са простора Црне Горе, буди се национална свест, али до те мере искривљена и изопачена да је само њено буђење на Србе оставило дубоке последице те је сан национализма деведестих данас више као сећање на кошмар из кога се не можемо пробудити услед гомиле лажи и демистификоване историје него нешто добро. Треба напоменути и да су управо ти доносиоци илити повратници неке неодређене националне идеје (а која заправо и нема везе са истинском и врло потребном националном изградњом) су кроз тај псеудоназионализам и демагогогију само стицали материјалну корист и опет на рачун грађана Србије, оних са само једним држављанством.

Одмах након Милошевића, као његова наводна опозиција појавио се некада млада комунистичка нада, а сада поборник повратка монархије, Вук Драшковић, слика и прилика Булајићевих четника са камом у устима, сликом која је са јасном намером обишла цео свет приказујући српске „националисте“ као дивљаке са сатарама, необријане и жељне туђе крви зарад непревазиђених хегемонистичких намера, односно никада заборављене „Велике Србије“.

Како су нас доживљавали деведесетих година европски народи, не схватајући и без могућности да виде праву слику Србина и Србије, од британских плаћеника, попут Драшковића, најбоље је осликао Калајић у свом роману „Последњи Европљанин“. У разговору са једном европском грофицом која се нашла у великом чуду схватајући да разговара Србином, културним, образованим интелектуалцем, а опет осведоченим десничарем, он узима нож са стола, ставља га на тренутак у уста и пита је : „ Јел сада личим на Србина“.

Ука и бука плаћених галамџија о патриЈотизму и нациЈонализму , наравно кроз врло конфузно тумачење и , не случајно, већ намерно усмерено на гејачки и што простији менталитет , прикупио је у Србији међу своје поборнике људе и с`кога и конпца, углавном врло радикалне и не претерано бистре, склоне манипулативним причама о повратку „славне лозе“ Карађорђевића, Србије у монархију и „повраћај Немањићких граница“.

Подметачина која је Србију коштала територија која се у то време биле у њеним границама. Мит о „великој Србији „, Душановом царству“, давале су „оправдан“ разлог западним земљама да нам из руке избију и оно што имамо, међутим истинска слика, односно пука борба за преживљавање која се тада водила, у грађанском рату деведесетих, управо због тих квазинационалних букача, плаћених од истих тих који су нашли легалан начин за отимачину српских земаља, није се видела… И опет је Србија захваљујући намерно лошим носиоцима националних идеја, испала лоша девојка, злочинац и истовремено губитник. Историјски губитник.

На жалост Булајићеви четници, мит о Карађорђевићима, „Великој Србији“ и данас заокупљају велики број Срба, а да несрећа буде већа доста присталица тих идеја и несвестан своје големе глупости се управо кроз поменуте синониме за лош национализам одриче оног истинског достојанственог србског националног питања.

Битка између Карађорђевића и Јосипа Броза, никада заиста није ни одиграна, превасходно зато јер се први играч повукао остављајући један део свог народа на цедилу, Хрвати који су такође народ чији је владар био Карађорђевић су се у другом рату а и после њега савршено добро снашли, те је та битка остала да се води између самог народа србског. Недовољно разумног да схвати су га у вековној завади оставили људи без конкретне свађе, обојица службеници наводних савезника Британаца, обојица само са једним циљем – поделом србског народа.

Дакле национална свест чије буђење се десило у пуном јеку у исправним и врло добро конструисаним идејама, за време Обреновића урушило се за само неколико година владавине под Карађорђевићима, који не само да су успели да угуше србски национализам, већ да га затру и преобликују србску свест у једној недефинисаној заједници југословенштине.

И након њих, и након комуниста исту причу подељену у две форме, а можда и три ако убројимо и радикале као трећу струју поред Милошевића и Драшковића, добијамо данашњи генетски модификовани национализам, подгрејан гејачким и лажним идеалима, са недефинисаном иделогијом, која уопште није хегемона (ваљда „хомогена“, прим дрп), већ шта више, постоји толико различитих идеја о истинском национализму, националној конструкцији и идеалима који су на неки начин стожери тих идеја да је малтене немогуће похватати сву ту разноликост и објаснити колико је само погрешна та невиђена подела, а о грешкама индивидуалних идеја је потребно извести посебне тезе..

Нису се национализма одрекле ни демократе , ништа га мање ни више нису искористиле и користе и дан данас, наравно по процени и потреби. Час су бивали салонске патриоте, час су се одрицали сваког вида национализма правећи тако паралелу овим радикалним псеудонационалистима, па нек народ бира између наводно различитих страна.
Несвесност, превелика несвесност, кратка памет и неразумевање национализма и оног ко се издаје да је националиста су кључни проблем данашњице. То је између осталог био проблем свих ових година, превелик број манипулатора којима је национализам био начин да се докопају власти. Јасно је онда зашто јесмо у овој данашњој ситуацији. Са анационалном владом, саможивцима и користољубцима…

Но, све у свему када се саберу све те поделе и разноликости целокупна идеја национализма је потпуно изгубила смисао, врло ретки поимају значај и саму суштину национализма, његово право значење и да је истински србски национализам далеко старији од оног који се помиње у енциклопедијама, а за који се наводи да се родио тек почетком раног средњег века током формирања нација. Но, баш у таквој једној дефиницији национализма, чија сама реч означава везу са нацијом, односно приврженост свом народу и љубав према отаџбини, се огледа његова сврсхиходност и неопходност ка напретку једног народа и земље, државе.

Међутим данашње схватање национализма врло се разликује од овоквог једног појашњења , штавише до те мере је изокренут и искоришћен у негативној пропаганди. Поситовећивање са фашизмом и нацизмом такође није нека новост, те се данас велики број људи гнуша национализма и уопште особа које себе декларишу као националисте. Сама реч је дакле , у једном добром смислу изгубила на тежини, док је са друге стране у пежоративном смислу итекако добила.

Томе свакако можемо да захвалимо и садашњим властодржцима који су се национализма држали ко пијан плота, те сада гледајући њихов учинак и пређашње позивање на национализам можемо само да се запитамо – зар нам је ово национално орјентисана влада дала?!

Неко може из свега закључити да је и овај чланак уперен против национализма, и тумачити га на неки свој начин, али ако мало размисли, непристрасно увидеће да је овде реч само о примерима лоше интерпретације национализма у служби квазинационалиста који су ту са намером доведени да би свим Србима данас, сутра сама реч национализам и све оно што она повлачи са собом био огаван и на неки начин настран, стран, одљудан, неприхватљив модерном добу и европским народима каквим тежи мањински али водећи део народа у Србији. Управо онај који је заслужан за представљане национализма каквим га види јавно мњење.

Такође, треба имати у виду још једну велику обману која се десила на самом почетку овог разматрања, односно када су остале европске нације долазиле до самог краја уоквиривања својих нација, баш тада је Србија изгубила своју нацију, односно претопила се у Југославију.

Исти случај се и данас дешава. Ма колико деловало и колико год се трудиле да се глобалној јавности представе као либералне државе препуне којекаквих мањинских права, већина европских држава итекако гаји свој национални идентитет, шта више са све већом појавом муслиманског живља национализам прелази границе својих основа и пробија се извесна доза шовинизма и мрскости према осталим нацијама. Но, и без тога се јасно знају права националних мањина и аутохтоних грађана дате земље. Управо зато се и зову права националних мањина, јер постоје одређена права која се постављају дајући неке границе, док је код нас случај са правима националних мањина далеко превазишао основна права староседеоца. Што је још један пример недостатка национално свесне власти а опет даје могућност да се оправдано озлојеђени обесправљени староседеоци побуне и да их властодржци оптуже за исказивање национализма, наравно у негативном контектсту…

И коме се треба захвалити за уопште постојање тог негативног става према према национализму који је цветао током деведесетих него управо оном поменутом тројцу.

(Васељенска ТВ)