Ана Радмиловић НАДАХНУТО

Шта је, фашизам ако не једна нивелација, једно поистовећење свега – игнорисање различитог које не можете ставити у исту фијоку са „осталим“ а понекад га не можете ни убити.

атеизам који је без алтернативе, врло религиозно свестан духа као највеће опасности – од многих је људи створио шрафове у једном строју

То је  но што данас, морбидно, називамо „људским ресурсима“ или још трагичније људима који су претворени у „технолошки вишак“

Љубав према животу, у системима како год идеологизованог тоталитаризма, највећа је увреда тоталитаризму

Image

Шта је, ако хоћете, фашизам ако не једна нивелација, једно поистовећење свега. Ако не поистовећење – по комунистичком „уравниловка“ оно макар игнорисање различитог које не можете ставити у исту фи јоку са „осталим“ а понекад га не можете ни убити. И сада, док живимо у једном времену које најбоље цртају речи Дисове песме „Наши дани“ ово игнорисање оног бољег, оног које производи (дух) не без осонова вуче у један депресиван и, наравно, нетачан закључак где „ништа не може да се учини, све што је било добро нестало је – а питање је и је ли било тако добро“. Ово није нихилизам, као што би се дало помислити. Нихилизам најчешће поистовећиван са вероватно највећим песником међу филозофима – Ничеом – није принцип одустајања. Он је више побуна него повлачење. Више (ако узмемо Ничеа) једно боготражитељство него пут у атеизам уз узвик: „Бог је  мртав“. Дакле, Ниче – тумачен на сваки могући па чак и езотеријски начин може да буде махнит или опијен дионизијским дитирамбима које је покушао да реанимира са Вагнером (да би касније написао књигу „Случај Вагнер“, вероватно једно од најдуховитијих његових штива где описује  како се лечио од овог великог композитора) – није нихилиста, како год то модерним тумачима њега и Шопенхауера одговара. Нећу рећи –  незналице. Рећи ћу – људи који живе дух оне уравниловке с почетка. Почели смо од фашизма, неправедно прикаченог за име генија који је био песник  па тек онда филозоф и сада, како и хронологија налаже – стижемо до комунизма. Не његове теорије него нечег много горег и које је скратило  многе главе (да сви буду исте висине) – до, дакле, праксе. И би Мађарска. И би фашистичка. И би ослобођена од стране совијетске армије. И би ужас. И би  један Бела Хамваш, борац против метода који је увек исти, користили га Совјети или СС дивизије. Библиотекар чија је библиотека, огромна, читаво богатство књига скупљаних током целог једног живота – изгорела у једној ноћи пијаног весеља када је победник показао сав свој ужас, искежена  лица. Те ритуално паљене књиге (а није ни први ни последњи пут), књиге поезије и филозофофске књиге, књиге о естетици, књиге једног безвредног књишког мољца који ето није имао разумевања за колхозе, можда није хтео ни да зна за њих; те ритуално паљене књиге, да поентирамо, само су  доказ кривог, чак патетичног веровања да ћеш ако спалиш хартију успети да уништиш оно што је на њој било написано. Ако забраниш, укинеш декретом, бациш на дно Дунава све те књиге, заједно са лешевима, моћи ћеш да убијеш дух. Тај атеизам који је без алтернативе и који чак није атеизам у грађанском смислу него, напротив, врло религиозно свестан духа као највеће опасности – од многих је људи створио шрафове у једном строју. То је  но што данас, морбидно, називамо „људским ресурсима“ или још трагичније људима који су претворени у „технолошки вишак“ и тако осуђени да тумарају светом, од посла до посла, од града до града, не знајући ни циља ни сврхе таквог бивствовања. А шта је за то време, за инат, радио Бела  Хамваш? Писао, између осталог, „Филозофију вина“ и тамо, свом својом страшћу описивао укусе мирисе и боје, описивао сећања на храну која иде уз  одређена вина, места на којима је најлепше конзумирати тај нектар, он је – побожно попут Ничеа и једног другог духа (Рођења трагедија из духа  узике) певао оду вину. Непушаче је, што је занимљиво за ово време фашизма над човеком с цигаретом, назвао опасном атеистичком сектом. Зашто атеистичком, важно је знати да неко не би помислио да је реч о шали а не само духовито саопштеној истини. Храна, парафразираћу, служи  нечему. Човек се наједе. Пиће служу. Напије се. А дим? Чему служи дим осим што представља једно потпуно бескорисно задовољство, једно  задовољство које није рачунџијско, које је тренутак где дим једноставно нестаје, путује, као ветар, иде где хоће, невидљив. Дакле религија која је  овде пркос једној заглупљујућој нужној сврсисходности која ствара човекамашину, један отпор уравниловкама и колхозима писањем о лепоти, о  лепој архитектури и двориштима, терасама пуних столова грожђа и љубави према животу. Љубав према животу, у системима како год идеологизованог тоталитаризма, највећа је увреда тоталитаризму. Насупрот те љубави не постоји ништа. Постоји апатичан пристанак на то да себе назовете „људским  ресурсом“ или „технолошким вишком“, да појам „лепота“ избришете из сећања, да ваша реалност постану системи у којима сте нико и ништа. Читајте Орвела, ако вам Хамваш делује иритантно у овим сиротињским данима (али не заборавите да је тај човек пишући, у инат, живео у већој беди него што  можете да сањате), и када будете читали Орвела, ако припазите док читате – исто ће вам се касти. Можда на први поглед, банално тумачен, тај инат  није хришћански. Или није грађански. На други, многа велика ствар настала је управо тако што је једном неко устао и рекао: „Е за инат ја вам не дам  да уђете у све одаје мог живота“. Онда је изашао на улицу и за педаљ поправио свет.

http://novinenovosadske.rs/

 

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s