Ана Радмиловић: Свака част жандармеријо „српска“!

Косово је најскупља албанска реч, Албанци су ти који су се најпоштеније борили за то Косово. 

Ако је за утеху, драги Срби с Косова, ти манијаци (жандарми – прим.дрп) се враћају овде, одакле су дошли. Сада ће само нас овде моћи да шиканирају.

 

 Има једна сцена у Житију Брајановом (Монти Пајтон, наравно) где Брајана – Христа, који је на свом крсту – обилазе разни, међу којима и страшни одред у црном. Баш као ови који су тренутно доле на Косову. Стушти се одред тик до Христа и крста и ти сад мислиш – има да се разбеже легионари римски, мајку им њихову, кад оно одред стане, укопа се и изврши колективно самоубиство.

КАД БИ ДОШЛА СРПСКА ЖАНДАРМЕРИЈА…

Има једна сцена… После скоро петнаест дугих година сањања, дошла српска жандармерија на Косово. Сва у црном, као у лошем филму (а филм је руку на срце заиста лош, ради се о неуспелом покушају самоироније – публика се расплакла), раштркала се по злогласном Северу и мрко гледа, за оружје се ‘вата, сви се престравили. Квазикосовска се полиција повукла, разбежала се по мишјим рупама. И тачно је – ево, сад се види – кад се српски жандарм стушти на Косово, нема ни издајник ни непријатељ да писну.

И, као онај страшни одред самоубица из Монти Пајтон филма, навалио српски жандарм на Србина. И свака част, храбро он (жандарм) то изводи. Не зна мученик – жалосна му плата – против кога ни за шта, ал кад је па знао жандарм? Викнеш му с балкона „јуриш“, и он трчи ко луд (ево пробајте… уствари, немојте, напета су времена), наредиш му да руши – он руши, наредиш му да бије оног који руши – он бије, наредиш му да бије сам себе – он шта ће… бије сам себе. Он једино уме, то кад мало порасте, да контролоше послове од којих има директну материјалну корист. Рецимо, трговину дрогом. Радо се виђа с трговцима људима, такође. Никад срећнији него кад у гадну времену сарађује са непријатељима народа свог. Или са патриотама сумњивог морала. Шта има везе…

ПОПРАВЉАЊЕ ДРЖАВНОГ АПАРАТА

Него, нису криви ти мученици у црном који су мало рушили, па онда набедили грађане да су то радили, па онда дошли да штите грађане од – е сад овде ти реши једначину – некога ко је то радио. Нису криви, као ни они вечити „хулигани“ што нису криви јер су давно узети. Нису они своје власништво, да тако кажем – запоседнути су. Узети од стране истог механизма. Зовите га „враг“ ако вам је тако лакше. Ако сте морбидног расположења, назовите ствари правим именом и реците лепо „држава“.

То је онај апарат који направи од неког места, узмимо север Косова на пример, гаднију верзију Казабланке, и онда преко тог места зарађује, и зарађује, и зарађује бавећи се прљавим пословима попут шверца, политике и томе слично.

Онда дође земан да се рачуни плате. Онда апарат каже „у реду“ и навали на несрећнике који су се задесили да живе на том месту. Збуни их начисто, али да би показао како се поправио – узме па на њима демонстрира силу. Сада ће, обећао је тај апарат звани држава, у ред да их доведе.

Пошто грађанин Косова не живи ни у 20. а не у 19. веку, можеш да му радиш шта хоћеш. Прво, нема коме да се жали. Друго, ако и има неће се снаћи. Да га школујеш, ниси био луд, да га оспособиш да заиста влада собом, није ти пало на памет, он је твоја омиљена играчка које сада мораш да се одрекнеш. И љут си на њу због тога.

ДРЖАВНИ ИЗДАЈНИЦИ И ДРЖАВНИ ПАТРИОТЕ

Косово је најружније српско огледало, и то није ништа ново. И није ново да се у том огледалу најлепше види сва српска глупост, обест, похлепа, кукавучлук… Косово је најдража српска пошалица и, да позајмим речи једног редитеља, Косово је најскупља албанска реч, Албанци су ти који су се најпоштеније борили за то Косово. Наравно, то је прво схватио Србин с југа Косова и покушао да објасни, и по цену да буде издајник, својој драгој држави Србији да он мора да сарађује са Албанцем, и по цену анатеме излуделе Србије, ишао је на косовске изборе. Како је анатема, као и све остало, била лаж – покварен механизам којем тепамо да је држава само је употребио ову мутну воду и на „челна места“ (ругајући се, наравно) поставио идиоте. Дакле, државни издајници ратовали су са државним патриотама доле на Косову, док се овде неко слатко смејао „види будале, они заиста верују у те улоге“ – и то би било Косово до пре годину-две дана.

Колико је ствар грозна показују и све отворенији коментари са Севера, а на рачун Србије која забрањује чињеницу да је у Косовској Митровици, због мале излазности Срба на место градоначелника сасвим легално дошао Албанац.

„Оставите нас на миру, победио је човек и ми немамо ништа против тога“, пишу неки Митровчани на друштвеним мрежама, као по зидовима затворских тоалета.

ПОСЛЕДЊИ ПЛЕС ОРОНУЛЕ ОРЛУШИНЕ

Има неколико година да се Срби с југа Косова на своје српске „градоначелнике“ у селима (градоначелник села – још један од косовских оксиморона) жале властима у Приштини. Туже министру косовске полиције, вампиру (тако смо га ми описали после рата) Бајраму Реџепију.

Да је КПС смешна јединица наспрам српске силе показало се данас на Северу. Да КПС може само да побегне главом без обзира кад на Косово појури српски жандарм, види се по тим црним момцима који су заузели Север, који иду по четворица, мрште се, искачу из неких црних комбија (као нека показна вежба, да се не игра Србин са српским жандармом) и одрађују ту тужну кореографију – а да нема тог закона „териоторијално интегрисане републике Косова“ који би их спречио.

А можда је само пуштају да се последњи пут прави важна, та велика српска сила, и што би се петљали и прљали руке кад нико то не воли да ради ко српски жандарм. Ово је ионако последњи плес те оронуле орлушине, па нека га одигра и нек оде. И Срби кажу. И Албанци. И свако ко гледа тај жалостан призор.

Да сам на Северу овај пут бих по принципу „паметнији попушта“ гласала одмах за Албанца (па нек кажу да нисам гласала) и с правом грађанина друге државе моментално пријавила ако где, после овога, угледам нешто што ми личи на српског пандура. Макар се радило и о пензионисаној будали (својим сам очима видела да су такви најодвратнији) и макар пензионисана будала заиста само садила парадајз у својој родној башти.

Да сам са Косова, такође, не бих била блесава да сада одем. Да будем толико луда да ми дестинација буде Србија. Биће боље онима који остану, као и до сада. Биће ужасно онима који дођу овде, као и до сада. Све ће бити исто, само више неће бити илузија и – надам се – бар на том прљавом послу који се зове политичарење више неће моћи да се зарађује.

Не знам какве ће газде бити Албанци, они који су за њих радили до сада се нису много жалили, и не знам да ли ће сада – када је коначно сва моћ у њиховим рукама и де фацто и де иуре – показати неко друго лице. За свакога смо (од Хрвата, преко Мађара и Шиптара) волели да кажемо да је „добар слуга и зао господар“. Можда је истина, сада ћемо моћи да кажемо.
Албанац се свакако није показао као тако добар слуга колико смо причали – потценили смо га – као господар показао се кудикамо бољи од Србина. Док је Србин зао па зао, испоставило се, био слуга (тада самог себе убија да обрадује газду) или – далеко било – господар. Тад убија и себе и другог.

Све у свему, још мало па срећан крај. За Косово. Ако је за утеху, драги Срби с Косова, ти манијаци се враћају овде, одакле су дошли. Сада ће само нас овде моћи да шиканирају.

(Балканмагазин)