Милан Миленковић: Западно од Раја

у свакој бризи за само своју гузицу, има нечег топлог, људског и готово дирљивог. Проблем настаје онда кад се подмеће народна гузица, да би се сопствена спасла.

пацифизам није одрицање од рата у корист мира, него у корист оних који рат хоће

Слушао сам, пре неколико година, реномираног српског новинара, како цвркуће славопојке Америци, током свог гостовања на РТС-у. Водитељ, и сам прозападно оријентисан, по службеној дужности, није више могао да издржи толике нападе љубави према УСА, па је питао новинара откуд му толика љубав према каубојима? Овај каже: Кад сам ја био мали, они су (Амери) нама бацали пакете са храном и мантиле шушкавце!

У позадини љубави према Западу, а посебно према Америци и Британији, а ту љубав гаји лажна скрамица нашег друштва, не стоје Микеланђело, нити Бетовен, већ – супермаркет. Супермаркет као слика света и као слика вредности којима човек треба да служи. Кад се оголи до краја, остаје само гола грамзивост. Да поједноставим: теже је замислити, рецимо, Тому Николића у Лувру, него пред банкоматом. Мамон је бог еврофундаменталиста и све остале братије, чија игла на компасу показује Запад. У Силиконској долини, где се месо за паре размењује, нема русофила. Та долина је парадигма евроатлантског светлог пута, она је сама срж европских вредности. Затрч на отворен шлајпик, преко медија и политичке сцене, представља се као највиши домет коме треба тежити.

Срећом, нити је Запад само то, нити су политички халапљивци слика српских тежњи. Ипак, ако је Запад нашим скоројевићима један велики, океаном предвојени шлајпик, самом себи Запад је нешто сасвим друго: колевка и гроб културе. Јесте и тамо Мамон бог, али није увек био и није одувек стајао у средишту цивилизације. Разумети умирући Запад, значи избећи да умирање поделимо с њим. Онакав, каквим га данас познајемо, Запад је стар, уморан, културно испражњен и креативно импотентан. Ипак, није увек такав био и то није култура коју треба потценити. Оно што се дигло са Готиком и што данас умире у тихом шуму компјутера, вероватно је највећа цивилизација која се подигла у историји људског рода. Ми је данас видимо, зависно од личног настројења, или као потрошачки рај, или као гроб, али за њену историју пет пара не дајемо, а баш у тој историји се налазе одговори за не само њену, већ и за нашу будућност. Почев, дакле, од Готике, разнородне културе Запада, од оних викиншких и германских, до норманских, галских и италских, почињу да се окупљају у заједницу култура. Снажна религиозност католичког типа, одвојена од источне колевке, формира се самостално и самосвојно, развивши своје централне митове: мит о Ђаволу и мит о Мајци Божијој, који сасвим потискују Исуса Христа и чине га другоразредном личношћу хришћанства. Овде, наравно, не говорим о исправности неког верског учења, него о различитости, коју ми одбијамо да појмимо.

Ти централни митови се, најпре, појављују као окамењени страх у орнаментици готичких катедрала, са чијих сводова вребају читави чопори ђавола и демона, а у чијем наосу се, као противтежа пандемонијуму, налази Богородица. Да би се разумела та и таква религизност човека Запада, потребно је ослободити се школских шема и погледа на Запад из позиције Србина из 21-ог века, Србина који гледа ту грандиозну религиозност у њеном пуном паду. Оно што је теоретичарима промакло, јесте да је Западна цивилизација, испод површине, теократска и то у мери у којој ни једна пре ње није била. Агресивна племена Запада су подесила своју теологију тако да оправдава њихову агресивност; у позадини свих великих злочина западног човека налази се не само црква, већ и теологија западњачког типа. Последњи племенски поход је било је покоравање Британије од стране Виљема Освајача; после њега, сви агресивни потези су покривени теологијом. Крсташки ратови, Конквистада и Инквизиција, припадају католичкој теологији, а афрички робови, лов на вештице, колонизација Африке и Далеког Истока, као и оба светска рата, припадају протестантској догми. Варао би се, међутим, свако ко би мислио да је религија била тек пуко оправдање за покоље, пред којима би занемео Атила Бич Божји. Западни човек је истински веровао у Бога и то веома искрено и дубоко. Просто, на Бога је пројектована природа западњака, па се онда вратила као догма.

Ренесанса је значила истинско припитомљавање западњака, њихово сазревање као цивилизације и одустајање од агресије. Као реакција на хедонизам ( а сваки хедонизам садржи и велику дозу пацифизма), јавила се реформација, односно захтев да се већ помало декадентне папе, врате на основне постулате вере – на огањ и мач. Протестанти су хтели свет као плен; исто оно, дакле, што су желеле и ране папе. Од Лутера наовамо, католици су дигли руке од господарења светом и све њихове потоње акције су биле инспирисане само једном суштинском ствари: борбом против протестантске и православне јереси. Зато ми данас Француску, Шпанију и Италију, на пример, доживљавамо као релативно мирољубиве државе, а Немачку и Британију и Америку као агресивне. Човек Запада, посебно онај који је протестант, истински верује да има мисију и да је натчовек, у односу на друге народе. Светлост прве зоре, која обасја један народ, сија и у његовом сутону; дух Викинга и норманских барона, дух инквизиције и верских ратова без броја, још увек, унутрашње, господари човеком Запада, чак и кад сам није свестан тога. Нови светски поредак је чврсто ослоњен на протестантску религиозност, иако му се, неуко, приписују само вулгарне, материјалне потребе западњачке елите: тај поредак је верска слика света касног Запада. То што ми, у некој појави, не видимо религиозни, или бар метафизички основ, не значи да њега нема, него да се нисмо довољно удубили. Овде нећу ширити тему, рећи ћу само ово: религиозна слика света има своју, „баш ту“, математику, философију, своју етику, свој облик привреде, свој економију, своју науку. Док траје религиозност, трају и све њене творевине и како се она мења (а свака се мења, иако се радо позива на своју непромењљивост), све се ово са њом мења.

Ипак, праслика једне цивилизације, праслика њене религиозности, увек пробија изнова, а само укус епохе и степен технолошке развијености јој дају форму. Праслика човека Запада чини да је он, испод и иза све своје развијености сваке врсте, у основи Викинг, који пљачку схвата као природни однос са другим народима, а своје виђење света (своје право, своју етику, свој вредносни систем и свој политички облик) као обавезно за читав свет. Ко не пристане на игру, посетиће га Нормани, крсташи, конквистадори, или бомбардери, зависно од технолошких могућности епохе, али ће га посетити свакако. Не само због пљачке: Збигњев Бжежински, кога никако не треба потценити, каже да, тамо где постоји интерес, није потребно непосредно присуство силе, али где постоји непослушност, сила је обавезна, чак и кад нема материјалног интереса. То јесте модерна инквизиција, односно утврђивање правоверја. Са становишта Запада, читав свет, онај део планете који се налази источно од њега, јесте свет јеретика. Није довољно опљачкати га, пљачка се подразумева, али тај свет се мора покрстити у духу Запада. У томе је последња тајна онога што се са Србијом ради већ више од једног века. У једном чудном кључу, мислим да ће ме неко и разумети кад ово кажем, Турци су били наши последњи озбиљни савезници, јер су нас чували од Запада. Ово све пишем због тога да би се разумело шта се спрема. Запад неће одустати од господарења светом, не зато што то хоће Трилатерала, Билдерберг, или неки други центар моћи, већ зато што су ти центри моћи проистекли из природе човека Запада. Постојање тих и таквих центара је последица, а не узрок. Запад, данас, не може да стане, баш као што нису могли да стану крсташи, Нормани, конквистадори, инквизиција (она је укинута, зато што се преселила у правосудни систем), као што нису умели и могли да стану Кромвел, Наполеон, Хитлер и, данас, Буш и Обама. Оног часа када би стали, када би пустили друге на миру, порекли би своју метафизику и своју религиозност. Господарње Запада над светом је божји поредак, онако га западњак види. Ми све то не разумемо, јер ствари хоћемо да видимо само у политичком кључу и у равни једне, наше епохе. Као и увек у историји, овде не стоји политика против политике, него култура против културе, вера против вере, метафизика против метафизике. Политика је овде само фрагментирана култура, култура у форми малих временских одсека и ништа више. Запад нема куд, ми немамо куд. Они морају да пробају да планетарном диктатуром спасавају своју метафизику, а ми морамо да се одупремо томе, да бисмо спасли своју. Проблем Запада је у томе што диктатуру прво мора да заведе на свом тлу, јер опадајућа религиозност на Западу прети да уништи саму културу.

Пад религиозности је уништио привреду и економију, а прети да уништи и саму технологију, којом Запад доминира светом. Данашњи првосвештеници Запада не седе у Ватикану, или Вестминстеру, већ у Пентагону, али немојмо се варати: то нису ништа мање свештеничке природе, него што су то били Савонарола, Лутер, или Кромвел. Свет као плен-материјално и духовно-то је био задатак готичких витезова и то је задатак Пентагона. Ко не разуме ту вертикалу, никад неће разумети Запад, већ ће све сводити на теорије завере и материјалне моменте. Нерешен исход је, у историји, проналазак теоретичара; сам живот зна само за победу и пораз. За неколико година од данас, Запад ће ући у серију унутрашњих, урбаних ратова (УСА је, предвиђајући догађаје, већ почела да формира логоре за побуњенике), у којима ће касни човек Запада, преварен у обећањима о вечном блаженству кроз потрошњу, почети да бије своје последње и највеће битке. Тај позни човек западне културе, међу небодерима и у супермаркетима одгајан као будући прачовек, изневерен је у својој метафизици. Он је изневерен у својој метафизици, а не у потрошачком менталитету као таквом (глад би тај човек и отрпео, не би му било први пут у историји; оно што нам стално промиче је да је просечан Србин, на пример, током последњих хиљаду и по година, у просеку боље јео од просечног Енглеза, или Француза у истом периоду), јер му је вечни живот обећан као вечни потрошачки живот; он, натчовек Запада, суочен је са кризом каква је по, опет кажем, религиозној догми, резервисана само за подљуде са Истока. Читава метафизика је доведена у питање, јер је доведана у питање догма о супериорности Запада. Економска криза је само видљива манифестација пада догме.

Нажалост, човек Запада, поживотињен и у сваком погледу јадан у односу на свог претка из доба Ренесансе, почеће да пљачка продавнице, та светилишта у којима му је обећано блаженство. Онај интимни осећај сваког Западњака да је и лично супериоран над човеком Истока, заснована је на претпоставци да је богатији од овог другог и да је то богатство богом дано, као награда за правоверност, а не као некаква проста привредно-економска чињеница. Протестантизам, са својим врховним философским жрецом, Максом Вебером, кога радо цитира и протопотпредседник наше несрећне Владе, базично тврди ово: твоје богатство је последица тога што те Бог погледао, односно оно је доказ твоје исправности у вери. Обрнуто: сиромаштво је доказ да те је Бог напустио (католичанство је било разумније: доказ правоверја је била послушност цркви); поживотињени човек Запада, који је протестант у духу, чак и када је католик по вери, не жели да изгуби већни живот и зато ће хрлити у протестантске храмова: банке и хипермаркете, да тамо обнови божју милост. Пошто је економско-привредни модел Запада трајно нарушен, извор богатства се мора тражити напољу, међу другим народима, јер се живот вечни може заслужити само помоћу Прста Божјег, односно богатства. Серија грађанских ратова ће се, на Западу, окончати за, отприлике, пола века, када ће побуњена гомила радо мењати слободу за парче све ређег хлеба. Тих пола века, када ће Запад бити заузет самим собом, је време у коме ће народи Истока, а с њима и Срби, обновити моћ, или се суочити са пропашћу, кад веома гладни западњак крене по вечеру. Право на то да поједе туђу вечеру, он сматра као богом дано и, ако му се ништа не супротстави, појешће све вечере овог света. Свака цивилизација, па и западна, умире тако што се враћа, још једном, на своје основе; по окончању грађанских ратова на Западу, нестаће велике, стајаће војске, које су ту биле ради одвраћања; привредни организам више неће бити у стању да их издржава. Поново ће Европом и светом лутати мале, ратом одушевљене, норманске и крсташке хорде. Државе, какве данас познајемо, више неће постојати; Европа и Америка ће бити још само лабава конфедерација талентованих генерала, а новац једва да ће нешто значити. Ратни походи ће постати сасвим бесимболични, никаква метафизика неће стајати као декорација за велике догађаје, већ ће се решавати само чисто биолошка питања моћи и плена. Према небу ће се дизати стални захтеви за миром, од стране апстрактних поправљача света, оних теоретичара чији је дух јак, а крв слаба, али ће сви ти вапаји бити само декорација за таласе крви који ће прекрити данас цивилизовани свет. Шта је пут за Србију? Где смо ми ту?

Не треба се варати: начети смо и нисмо ни сенка наших дедова и, у овом часу, наша отпрона снага је готово па никаква. Градска религиозност, одвојена од живе природе и радних навика, вера као ритуал, фарисејски модел, који краси модерног Србина, ослабио је нашу метафизику, а рђава имитација обичаја, са слободне земље пренетих у чудовишне торевине од бетона и челика, у којима данас живимо, обесмислила је традицију, култове, митове, племенске тотеме и табуе нашег рода. Жртва је била, за многе векове, наша унутрашња молитва, а данас је она измештена из средишта вере и култова; племенски богови (или бар доживљај једног бога, Христа, као племенског бога), које смо поштовали и кроз које смо поштовали оне наше особине помоћу којих смо надмоћни над другим народима, уступили су место космополитском, универзалном богу; претворивши бога у космополиту, и ми смо постали космополити; постали смо урбани номади, којима је и најудаљенији град близак и познат, а свако село далеко и неразумљиво, таман да је на пет километара од нашег града. Верујући у универзалног бога, нисмо измакли замци вере у универзалне људске вредности, што је ослабило наше културне вредности, у корист мултикултуралности.

Једини пут опстанака за Србе, али апсолутно једини пут, јесте деурбанизација и одустајање од грађанског друштва у ма ком облику. Потпуно сам свестан да велика већина Срба није спремна на то и да ће радије умрети чепркајући по контејнеру, него отићи из града. Оно смешно осећање Срба да, учествујући на изборима, заиста о нечему одлучују, јесте база неспособности да се напусти грађански концепт друштва. Свака будала данас хоће да верује да је и он нека, макар мала, политичка количина и да су права и слободе човека и грађанина, парламентаризам и подела власти, социјални систем, школство и здравство, нешто што је вечно и што се само по себи разуме. Но, када се све то буде урушило, а хоће и то релативно брзо, увидеће се бесмисао оваквих „модерних“ ставова. Масе ће, услед празних стомака, похрлити на село, чим се потроши мера сопствених илузија и заблуда. За нас је боље да то буде у виду некаквог плана, док се планирати још може, него последица крчања стомака. Лично сам мишљења да је Србији потребна врло ограничена реиндустријализација, јер ће се читав свет вратити у прединдустријско доба. Опет, мишљења сам да нам пољопривреда није велика развојна шанса, јер она то ником и никад није била, нити ће бити.

Село је, међутим, највећа шанса и то због две ствари: оно је самостално и није рањиво у случајевима већих цивилизацијских потреса (ко има бунар, шпорет на дрва и пољски клозет, њему гаће не падају због нестанка воде и струје) и друго: на њему је култура самоникла, а не узгојног облика, као у граду и, као све што је самоникло, далеко је отпорније од оног што је анорганско. Оно што је најважније за будућност, јесте стварање државе касарнсог типа, државе у којој је ратнички позив изнад свих осталих. Времена која долазе, наградиће управо онога ко гаји високе ратничке традиције и ко има восјку која је спремна да се бори. У том смислу, важно је да сваки Србин има неко парче својине, земљу, или некретнину, јер се тек тада, када се бори, бори и за нешто своје. Другим речима, човеков однос према заједници и њеним вредностима, у већини је диктиран положајем тог истог човека у заједници. Човеку без својине, свака заједница је туђа. Исто тако, од неоцењиве је важности сузбити пацифистичка расположења и историјски их ограничити, јер пацифизам није одрицање од рата у корист мира, него у корист оних који рат хоће. А многи ће га хтети у будућности.

За пацифистичку и слугерањску политику садашње власти, ја налазим једно сасвим разумљиво оправдање: у свакој бризи за само своју гузицу, има нечег топлог, људског и готово дирљивог. Проблем настаје онда кад се подмеће народна гузица, да би се сопствена спасла. Можда некоме ова пројекција будућности изгледа екстремна, али се бојим да она то чак и није. Пројекције озбиљних научника говоре да ће, већ око 2050-те, богат човек бити само онај ко има пет хектара земље и тону воде дневно. Где ће онда бити и шта ће онда значити Београд? Ипак, до тог доба имамо времена да се преселимо ван градова и да, на слободној земљи, у додиру са пориродом, одгајимо нову генерацију Срба, слободну од наших ропских расположења и са здравим радним навикама и ратничким духом. Сан о веселој европској будућности је досањан и обична је будалаштина. Верујем да српски народ има самоонбновљиву моћ и да ће се ослободити фелашких расположења, мита о мултикултуралности и осталих грађанских митова епохе. У будућности, која ће бити заиста тешка и у којој ће се много тога на коцку ставити, биће места само за свеце и ратнике; између тих полова неће лежати мудрост, већ пропаст.