Ђиласова странка је од алтернативе неолибералној политици, далеко колико и од употребе појма „неолиберално“ у правом значењу
неолиберали подржавају да све не буде „голо тржиште“. Тачније, ништа не би требало да буде на тржишту, најбоље би било да се јавни новац – оних око 45% БДП који просечно оде у јавну потрошњу – директно пребацује приватним монополским фирмама (БусПлус, рецимо).
Да би „тржиште“ постојало, мора постојати јавно добро „равноправни услови на тржишту“. Онај ко из тржишта изоставља овај не-тржишни део који је његов услов, а није субвенција, солидарност или било каква помоћ, „брига за људе“ итд, тај уопште није изашао из неолибералне шеме.
„Садашњи економски програм српске владе значи наставак либералне политике ‘голог тржишта’, што се погрешним показало и у самој Европској унији протеклих година“, изјавио је у Бриселу председник ДС-а Драган Ђилас.
Ко прати нашу мршаву јавност, зна да у њој постоји велики проблем са „неолиберализмом“. Не прима се тај појам никако, ја мислим из једноставног разлога што у себи има дозу критике, коју критиковани одбијају тако што се стално жале да неолиберализам не постоји, или не знају шта је то, крсте га „ултралиберализмом“ или „голим тржиштем“ које не „брине за људе“. Као да сад већ сви знају шта је то, али некако излазе с тим на крај, инсистирајући на бризи за људе.
Међутим, голо тржиште као баук чију су опасност наводно неки схватили, као председник ДС у горњој изјави, типична је замена теза и у ствари је део неолибералне политике. Јер, неолиберали не траже да све буде на тржишту. Сасвим обрнуто, заштитни знак неолиберализма је приватни монопол, а не тржиште. Још прецизније, суштина неолиберализма је уверити људе да ни о чему не треба да одлучују грађани, да ништа не треба да буде јавно, јер је то извор политичке злоупотребе, разбацивања пара итд. Али то не значи да је све на тржишту. Приватно може имати и монопол и највише воли монопол, а не тржиште.
Тако, када се Ђилас залаже да све не буде „голо тржиште“, он се залаже да се и јавни новац негде искористи, улаже, инвестира, али не каже како ће се тај јавни новац инвестирати и да ли ће отићи у приватне руке. Другим речима, неолиберали подржавају да све не буде „голо тржиште“. Тачније, ништа не би требало да буде на тржишту, најбоље би било да се јавни новац – оних око 45% БДП који просечно оде у јавну потрошњу – директно пребацује приватним монополским фирмама (БусПлус, рецимо).
Када се неко залаже против „голог тржишта“ тиме се у ствари открива као неолиберал, а не као неко ко је против неког фантомског ултралиберализма, који је као страшило згодно заменио прави неолиберализам и оставио могућност да се овај лажни неолиберализам поправља тако што ће се „бринути за људе“.
Или још прецизније: „голо тржиште“ не само да није идеал, него не постоји. Да би „тржиште“ постојало, мора постојати јавно добро „равноправни услови на тржишту“. Онај ко из тржишта изоставља овај не-тржишни део који је његов услов, а није субвенција, солидарност или било каква помоћ, „брига за људе“ итд, тај уопште није изашао из неолибералне шеме.
Ђиласова странка је и после његове наводне промене политике остала неолиберална странка, као што је отворено била у време Мирка Цветковића. Она је од алтернативе неолибералној политици, далеко колико и од употребе појма „неолиберално“ у правом значењу, или колико је Драган Ђилас, дугогодишњи власник доминантних агенција на тржишту и вероватни бивши или садашњи прикривени власник дневних листова, далеко од тога да веродостојно говори о томе како је „тешко угрожена и слобода и независно деловање медија“.
Док год ДС, поред онаквих медија у њихово време, без показивања било какве свести или воље да се то стање призна или о том стању прича и предложе мере за његову промену, буде критиковала садашњу неслободу медија, као да је сама у томе невина, дотле ће и та критика и њена фалш критика „голог тржишта“ остајати празна и у суштини неће наилазити ни на какав одјек.
P R E V R A T 