Dejan Đurić: Arijevske definicije ugroženosti srpskog naroda

Država je naprosto opkoljena strahovima… od huligana, preko pripadnika desničarskih organizacija do „ugroženih“ građana. Sve veći broj nezaposlenih i ekonomska kriza otežavaju strahovima opkoljenu vlast da izvede beskompromisne mere. 

 Opasniji problem leži u drugim elementima – vaspitanju i obrazovanju, načinu saznavanja i razmišljanja. 

Poslednja dešavanja u Obrenovcu pokazala su da je u Srbiji nešto „trulo“ u pogledu humanosti. Pokazalo se da su: uticaj ratnih okolnosti, niskokvalitetnih kulturnih sadržaja, smanjenja opšte obrazovanosti i hronični nedostatak putovanja kao osnovnog preduslova prevazilaženja zatvorenosti i konzervativnosti doveli do zabrinjavajućih pojava među Srbima u centru Srbije. Naročito su ekonomska kriza, opadanje broja stanovnika i neurotičnost nacije (koja je prateća pojava neprilagođenosti na izazove budućnosti) doprineli da se stvori povoljan teren za manifestaciju ekstremističkih stavova u okolnostima kad se pojavljuje DRUGI, DRUGAČIJI ili RAZLIČIT. Dakle, to su tri neoprostiva greha u današnjoj Srbiji među samoproklamovanim staraocima  „genetske, religijske i nacionalne čistote“ srpskog naroda. Pokazalo se da nema neke naročite razlike između huligana, ekstremista i žitelja srpskih sela koji se osećaju do te mere ugroženim da su u stanju da blokiraju snabdevanje izgladnelih, bosih i promrzlih ljudi, ili čak zapale baraku u kojoj bi bili smešteni nesrećni azilanti. Kriza sa azilantima je dosegla vrhunac i definitivno je pokazala da u Srbiji zaista postoji hronični problem sa prihvatanjem različitosti ili drugosti. 

Nažalost, epizoda sa azilantima nije jedina. Ona je od Banje Koviljače imala više nastavaka, a pratile su je i slične epizode sa GLBT populacijom, dok su varijacije na temu međunacionalnih odnosa stara poslastica nasleđena iz poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe. 

I dok danas gledamo hrvatske neonaciste ne primećujemo da naši sunarodnici prema azilantima postupaju na način koji podseća na tvorevine haških optuženika ili zlikovaca iz Drugog svetskog rata. Izlaganje čoveka hladnoći i gladi je manir onih koji žele nečije uništenje usled straha od ugroženosti. Taj strah je gorivo rasizma i motiv zločina uperenog protiv drugačijeg ili različitog od kolektiva kojem zločinac pripada (odnosno različitog i drugačijeg od toga kako ga zamišlja „vođa“). Nije čudno što je socijaldarvinizam izvršio jak uticaj na nacizam i pokazalo se da je baš ideološka varijacija na temu biološkog opstanka „ugrožene većine“ bila najprimamljivija za pripadnike kolektiva koji se definiše kao ugrožen. Ta varijacija je svojevremeno postala spiritus movens ustaštva u Hrvatskoj. Pokazalo se da je tokom poslednjih ratova bilo sličnih primera „ugroženosti“ većine, pa je dolazilo do deportacija i zločina prema drugima ili drugačijima. 
Polazeći od činjenice da već dve decenije imamo neprestano emitovanje rasističkih i nacisoidnih shvatanja i stavova, čitava društva su ostala zaražena definicijama „ugroženosti“. One su postale početkom 90-ih osnovni način posmatranja drugačijeg i različitog. U principu, propaganda se svodila na sledeće: „ako ga ne ukloniš, on će tebe“. U takvoj atmosferi desilo se ne samo raspadanje države koja je bila primer za prevazilaženje istorijskih ostataka Drugog svetskog rata, već i do eksplozije nasilja i devastiranja značajnih teritorija. Stoga, ni centar Srbije nije ostao pošteđen propagande i nacionalizam se ušančio u sredinu koja se oslobađala nacionalnih ograničenosti u shvatanju života i društva. 

Upravo stoga kategorisanje azilanata kao muslimana podvlači definiciju drugačijeg neophodnu da posluži kao izgovor da se radi o faktoru koji „ugrožava“ većinu. U tom pogledu, ne smemo smesti sa uma da je slično i percipiranje GLBT populacije ili manjina (naročito Roma). Etiketiranje drugačijeg ili različitog ide do stepena totalitarne težnje da se neistomišljenici proskribuju na društvenim mrežama ili u sredstvima javnog informisanja. Pored toga, manipulacija socijalno-ekonomskim položajem „ugroženih“ građana je primer tihe kampanje da se totalitarne težnje promovišu, a da se nasilje posmatra kao akt „ugroženih“ i da se stoga sankcioniše kao čin revolta protiv režima. 

I sve to se provlači u javnosti koja postaje mešalica raznovrsnih elemenata među kojima se, u nedostatku shvatanja profilisanja kulturnih sadržaja, ne vrši kategorizacija neophodna da bi se postavio sistem vrednosti. Dolazimo i do novog problema – nedostatka sistema vrednosti. Posrnula kultura i nauka potpuno su pomešale nacionalizam šovinističko-rasisitičkih varijacija sa univerzalnim ljudskim vrednostima. Stoga pojedini naučnici, glumci, političari i uopšte javne ličnosti imaju neodgovorne nastupe u kojima promovišu nacionalističko-šovinističke ili da stvari budu gore i rasističko-totalitarističke ideje. I tu nije kraj. Novinari i kolumnisti koji sebi dozvoljavaju da otvoreno brane totalitariste na delu i nastoje da ih opravdaju predstavljaju takođe sivu liniju medija u današnjoj Srbiji i regionu. Naravno, populistički lokalni političari iz oportunizma se ne libe da otvoreno iskažu oblike „ugroženosti“ većine koju predstavljaju. I opet, snagom svog, u oportunizmu parlamentarne borbe skovanog „intelekta“, obrazložiće kako su ukazali na „problem“. Naravno, lakše im je nego da povedu ozbiljnu i konstruktivnu kampanju za modernizaciju društva u pravcu različitosti i multikulturalnosti. To je za njih preveliki teret i jednostavnije je da se „sažive“ sa težnjama naroda u duhu radikalštine. 

Činjenica da je nacionalizam postao neomiljen za državni vrh ne znači u ovom pogledu apsolutno ništa. Ispod sloja meda krije se ogromna količina taloga koji se akumulirao kulturno opadajućem društvenom okviru. Stavimo na stranu nemoć države da definiše pojam „kulturna politika“ jer to je hiljadama milja daleko, prvi i osnovni problem je šta uraditi sa azilantima? Odnosno, nebriga koja postaje plodno tle za rasističke ispade i političke manipulacije. Šta je doprinelo pojavi fašizma? Defintivno je ključni razlog tome bio u pasivnosti demokratskih i građanskih režima koji su se našli u kandžama ekonomske krize. Njihova pasivnost je kasnije postao njihov greh koji ih je koštao političke marginalizacije. Na sreću, danas je ipak stanje u Srbiji takvo da ekstremi nisu jaki. Ali, da li je ekstrem prepoznatljiv samo u ispunjenim glasačkim listićima? Sam po sebi, ekstrem preti nudeći „izlaz“ u „alternativi“, pribegavajući merama nasilja. Država je naprosto opkoljena strahovima… od huligana, preko pripadnika desničarskih organizacija do „ugroženih“ građana. Sve veći broj nezaposlenih i ekonomska kriza otežavaju strahovima opkoljenu vlast da izvede beskompromisne mere. Etiketa „Vučić“ deluje kao folklor sve dok ne dođe do realnih ostvarenja proklamovanih ciljeva. 

Da se vratimo na sveukupnu sliku i sumiramo mogućnost da se dođe do rešenja problema koji evidentno postoji. To nije problem azilanata, nije GLBT problem, niti problem manjina, to je problem zatvorenosti i sve opasnije ksenofobije koja se manifestuje ne samo nespremnošću da se prihvati različit ili drugačiji, već i nasiljem u slučaju da manjina zatraži ostvarenje građanskih prava. Međutim, to je problem u smislu društvene projekcije. Opasniji problem leži u drugim elementima – vaspitanju i obrazovanju, načinu saznavanja i razmišljanja. Nedostatak slobode pojedinca tu se naročito naglašava. Štaviše, realno posmatrano, nalazimo se u društvu koje javno ne sankcioniše arijevske ispade, društvu koje će u svačemu nalaziti opravdanje za neodgovorne i nečovečne postupke i društvu koje će u nemoći da se suoči samo sa sobom radije prećutati svoje slabosti. I tako sve do ambisa.