ПЛИШАНА ГЕНЕРАЦИЈА

“мама и тата раде да зараде, а дете седи пред компом или тв-ом”.

Сад замислите дете које је навикнуто од малена да усваја слике са тв-а или компа и ви му одједном дате књигу да из ње учи? 

Немоћан родитељ ће се обратити стручњаку, професору, учитељу, психологу. Онда ће се сви ти силни стручњаци бавити последицама оваквих модела одрастања а не правим узроцима. Па ћемо имати за резултат да се деци уместо табле у школама поставе бимови са сликама 

читањем слова и уопште знакова подстичу синапсе у мозгу. Мозак шљака и ствара сопствене а не туђе слике. Развија се фонд речи и повезује са говором. То је интеракција чула и мозга која у коначници ствара креативност. Развиија моторику такође.

Недавно сам ушла у дискусију да наша деца не уче онако како уче деца из свесног света? Па се ја запитах шта они онда треба да уче и како ако се зна да остатак света, свесног јел? који недри сву ту супер ултра модерно паметну децу на крају изнедри специјализовану јединку која сем уске материје коју супер познаје не зна ништа друго- што је најгоре ни не занима је да зна.

Па тако постоје заговорници који ће рећи да је модел учења где дете прво одгледа сажвакано градиво на yоутубе-у и онда користи књигу много успешнији него онај где дете учи сувопарно градиво из књиге и нема “никакву” интерактивну додирну тачку са истим.

А да се запитамо зашто наша деца неће да уче? Зашто су непослушна, лења и бесна?

Одговор лежи у тзв. попустљивом васпитању или плишаној генерацији деце која је пре добрих 20 год. узела маха. Тада су “струцњаци” говорили да се из једног екстрема пуног дисциплине, страхопоштовања, рада и реда треба прећи на искључиво попуштање и усмеравање на емотивни део дететове личности. Тако су се генерације родитеља усмеравале на то да децу не треба тући никако и никада (са чим се слажем), да дете треба пустити да се развија у складу са својом личношћу (са чим се такодје слажем), али оно сто се дешавало парарелно са свим тим променама јесте то да су родитељи све мање имали времена да се посвете својој деци и да их припремају за живот и недаће које он са собом носи. Како се свет поприлично материјализовао и визуелизовао дошли смо до тога да је данас императив имати новца за све дететове потребе и макимално коришћење технологија као вид разбибриге и усавршавања.

Упрошћено имамо милионе породица које живе по принципу “мама и тата раде да зараде, а дете седи пред компом или тв-ом”.

Сад замислите дете које је навикнуто од малена да усваја слике са тв-а или компа и ви му одједном дате књигу да из ње учи? Не мали број родитеља је суочен са оваквом реалношћу. Шта онда? Како натерати дете да учи и објаснити му да треба да учи када је њему мозак навикнут на слике? Све сервирано, сажвакано, шарено?

Веома тешко.

Последице попустљивог васпитања и стварање плишане генерације су немерљиве. Због недостатка времена да се баве сопственом децом отишло се у крајност. Љубав се исказује куповном моћи, дакле материјализацијом или екстремним осећањем гриже савести и попуштања, а избегава се дисциплина, ред и рад. Деца се навикавају на такав модел и сваки покушај враћања у колосек (лоше оцене, непослушност и сл.) доживљавају као трауму или да их родитељи не воле. То наново ствара осећај кривице родитеља и он је немоћан да детету постави границе и да га натера да ради непријатне али за дете веома корисне ствари.

Задатак родитеља је да припреми дете за самостални живот. Да га од малих ногу припрема за велики свет у који тек треба да се уклопи, на толико пуно информација које треба да разуме, прихвати и усвоји. Породица је та која ће детету дешифровати све те за дете ужасно тешке појмове и правила. Како дете неминовно једног дана постаје свој човек, треба му здрава база, треба му корење да се идентификује, требају му крила да полети.

Учење детета самосталности, постављање јасних граница, подстицање на креативно размишљање, сналажење у разноразним ситуацијама је природан след догадјаја а не нељубав, немар или небрига према детету.

Немоћан родитељ ће се обратити стручњаку, професору, учитељу, психологу. Онда ће се сви ти силни стручњаци бавити последицама оваквих модела одрастања а не правим узроцима. Па ћемо имати за резултат да се деци уместо табле у школама поставе бимови са сликама и тек понеком реченицом (да се не сморе ваљда?!) како би била успешнија у учењу. Имаћемо децу која се подстичу да књигу-речи, т.ј. слова што више сажму у слике јер другачије не умеју да запамте. Имаћемо децу за коју ће се говорити да су креативна а сву ћемо им креативност заправо убити.

Чињеница је та да се читањем слова и уопште знакова подстичу синапсе у мозгу. Мозак шљака и ствара сопствене а не тудје слике. Развија се фонд речи и повезује са говором. То је интеракција чула и мозга која у коначници ствара креативност. Развиија моторику такодје.

Неко ће рећи и то с правом да живимо у доба технолошког напретка, пре свега доба интернета и мрежа и да је застарело размишљати у правцу да књигу ништа не може да замени. Толико тога има на нету, од игрица, цртаћа до клипова. И то је сасвим о.к. али онда када се умерено користи. Не као једини и основни поглед у свет. Не као наметнути слајд слика које се понављају без да се имало употреби сопствени мозак. Не требају нам генерације лењиваца. Не требају нам деца којој ће се у свему повладјивати. Не требају нам асоцијална деца која ће пре играња у парку лоптом да бирају седење код куће и играња на компу.

Треба нам свесност родитеља да ту генерацију плишане деце која је створена не треба даље подстицати. Да смо ми, родитељи, одговорни зашто су нам деца таква данас.

http://profinification.wordpress.com/