Дејан Ђурић ПОЛИТИЧКИ НЕПОДОБНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ

 У мају 2014. године навршава се век од како је умро један од најзначајнијих српских идеолога, настојао је да заиста освести Србију својим громогласним посланичким говорима од којих је онај у о „банкократији“ после 100 година био пророчански. 

Он је био утемељивач „животног национализма“

 Грол га је  назвао „безобзирним сатиричарем шовинизма“ и „заставником југословенског национализма“.

Реч о Србо-хрватству, идејама које су нудиле прагматична решења и водиле превазилажењу подељености која се наметала вековима. 

Изложио је идеју да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавицу. Сматрајући Србију југословенским Пијемонтом, а Хрватску југословенском Тосканом указао је на процес стапања као природан

Српска и хрватска интелигенција су  Скерлићеву агенду склониле у страну у немоћи да понуде алтернативно решење за све јаче несугласице два кључна јужнословенска народа. Истовремено, његова антиклерикална реторика и маргинализација религијске примесе у дефинисању нације била је неопростива. 

Идеолошки сапети интелектуалци који су били неспремни да иступе испред свог времена осудили су народе на духовно пропадање и кич културу

Срозавање које одликује српску, хрватску, босанску и црногорску културу није последица само ратовања, показује се недостатак свести коју је Скерлић намеравао да утемељи, а то је свест коју одликује слободна интелектуална мисао

У мају 2014. године навршава се век од како је умро један од најзначајнијих српских идеолога. Он је првенствено познат као књижевни критичар, али је остао запажен и као припадник левице. Своје политичко ангажовање није сводио на уживање функција и настојао је да заиста освести Србију својим громогласним посланичким говорима од којих је онај у о „банкократији“ после 100 година био пророчански. Међутим, самосталац, у младости социјалиста зенесен Жоресом, писац монографије о Светозару Марковићу према чијем се животном делу односио са пијететом, препуштен је намерном заборављању и потискивању последњих 20 година. Једино је Дубравка Стојановић, историчарка ослобођена националне визуре прошлости, посветила једну беседу нашем великану. Остаје питање да ли је Скерлић само наш? Да је ли је реч о интелектуалцу чије ће идеје тек имати актуелизацију? Сличну, али потпунију од оне коју је имао послератних година након прводецембарског уједињења. А које су то идеје? Реч о Србо-хрватству које се уобличавало и идејама карактеристичним за крај XИX и почетак XX века, идејама које су нудиле прагматична решења и водиле превазилажењу подељености која се наметала вековима. Осим тога, прилазак религији је код Скерлића остао незапажен. У последње две деценије популистичка Србија окупана покајничким клерикализмом једноставно жели да заборави тај „грех“.

Говорећи о Скерлићу његови сарадници и пријатељи са којима је неуморно радио као дугогодишњи уредник „Српског књижевног гласника“ су о њему говорили са пијететом. Он је био утемељивач „животног национализма“ сматрајући да национална идеја мора бити нужно саображена захтевима времена, он је осуђивао и називао „апстрактним“ национализам заснован на ономе што би смо данас окарактерисали као „вишак историје“. Штавише, сматрао је да такав национализам води духовном слому народа и опадању његове духовне и интелектуалне снаге. Стварајући до листа „Српски књижевни гласник“ гласило новог времена, Скерлић му је посветио себе, запостављајући породични живот и своје нарушено здравље. Да ли су му се сарадници одужили? Тешко је рећи. Српска и хрватска интелигенција су током међуратног периода Скерлићеву агенду склониле у страну у немоћи да понуде алтернативно решење за све јаче несугласице два кључна јужнословенска народа. Истовремено, његова антиклерикална реторика и маргинализација религијске примесе у дефинисању нације била је неопростива. Шта је заправо била Скерлићева идеја? Он је, свестан идентичности језика и писама, свестан просветитељске улоге Доситеја, Вука, идеја Светозара Марковића и налазећи Југословенско чак и у идејама Анте Старчевића, размишљао шире од категорије Српства и Хрватства. Настојањем да Србе и Хрвате упути на културно и језичко заједништво упућуивао их је на визију стварања југословенске заједнице. Сматрао је да заједно Срби и Хрвати могу да створе основу једне регионалне заједнице која ће народе Балкана просветлити и отворити им врата Европе и модернизације. У импресивним есејима исписиваним током Балканских ратова („Наши нови нараштаји“) он слави Србију, али не слави је ради ње саме. Он слави Србију као Пијемонта Србо-хрватства, оног које је видео у нарастајућој снази револуционарне омладине која се одушевљавала идејом братства и српско-хрватског јединства. У атмосфери насталој победоносним походима на југ, Скерлић није посматрао исход Букурештанског мира као проширење Србије, већ је смело изложио идеју о стварању јединственог наречја и писма. 4. новембра 1913. иступио је идејом о којој се и данас полемише у неспремности да се превазиђе усконационална перцепција. Изложио је идеју да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавицу. Сматрајући Србију југословенским Пијемонтом, а Хрватску југословенском Тосканом указао је на процес стапања као природан. Језичко питање је решено стварањем српско-хрватског језика који је постојао као званични све до нестајања СФРЈ. Међутим, није дошло до степена уклапања писма и наречја у јединствен оквир. Скерлићева тековина „српско-хрватски језик“ била је званична, али и остварујућа у заједничкој књижевности коју данашњи пројектанти националних култура настоје да извуку из општег српско-хрватског и југословенског контекста (случај Андрића, Селимовића, Крлеже). Данашњи језички парадокси у БиХ и Црној Гори банализују до екстрема употребу званичног писма и језика.

Садржина Скерлићевог Србо-хрватства је била прожета југословенством и антиклерикализмом. Он не помиње као исходишну категорију ни „Српство“ ни „Хрватство“, он је посматрао религију у духу либерализма и социјализма. Сматрајући да човек пре свега треба да буде слободуман, он није посматрао цркву као установу која не треба да се бави постављањем друштвених вредности. Он је настојао да религију маргинализује, религије је посматрао као део вековних наслага које су допринеле „аустријанзовању, мађаризовању и османизовању“. Као присталица социјалдемократске идеје коју је прихватио у време кад је Бернштајн критиковао изворни марксизам, Скерлић је био представник српске интелигенције која је настојала да културну и националну политику дефинише у духу прогреса и модернизације настале новим идејним струјањима у свету. У том погледу, био је непоколебљив и незадржив, Грол га је зато и  назвао безобзирним сатиричарем шовинизма и заставником југословенског национализма.

У том погледу, Скерлић није доживео афирмацију и актуелизацију.
У доба социјалистичке Југославије он је посматран као социјалиста и књижевни критичар који је прожет Југословенством.  Недовршеност или боље рећи недостатак концепцијског у Скерлићевим идејама Србо-хрватства допринели су да се извлаче и закључци о Скерлићу као идеологу који није губио из вида Српство или спецификум Босанских муслимана. Скерлић није био неупућен у суштинску природу југословенских покрајина и народа, али је имао приоритет да размишља изнад тих категорија. Тај приоритет данас себи не могу да дозволе интелектуалци немоћни да изађу из национализмима ушорених ограничења. Интелектуалци попут Крлеже су били и у некој врсти раскорака између усконационалног схватања језика (залагао се за хрватски језик) и схватања да је категорија српско-хрватског језика једино перципирајућа за свет. Показује се да је рушењем Скерлићеве тековине дошло до културног осиромашења, нарочито у књижевном стваралаштву. Идеолошки сапети интелектуалци који су били неспремни да иступе испред свог времена осудили су народе на духовно пропадање и кич културу. Интелектуалци који су својевремено постајали национални адвокати показали су на свом примеру штетност „апстрактног национализма“ на духовно и стање културе једног народа. Срозавање које одликује српску, хрватску, босанску и црногорску културу није последица само ратовања, показује се недостатак свести коју је Скерлић намеравао да утемељи, а то је свест коју одликује слободна интелектуална мисао. То је она мисао која је данас сапета са свих страна, она мисао која се крије у неспособности већине интелектуалаца да се издигну изнад паланачког схватања и задовољавања популистичких прохтева полупросвећеног аудиторијума. Спремност интелектуалаца да се ставе у улогу Јована Скерлића је врло захтевна, такав интелектуалац је друштвено провокативан и спреман да уложи себе у циљ који би захтевао несебичност и маргинализовање интелектуалног ега. Истовремено, тај интелектуалац мора да буде и народни трибун који би народу рекао нешто крајње истинито  – да је потребно да се просвећује и културно уздиже, да се описмењава не само формално већ и функционално. Тај интелектуалац морао би узети на себе улогу координатора ангажоване културе и просвете, оне која ће водити издизању из националних оквира и схватању да је будућност у регионалној перцепцији стварности. Врло је битно указати и на све очигледније проблеме у економији и друштву који указују на потребу редефинисања социјалдемократије, као и на потребу маргинализације цркве из политике и религије као критеријума друштвених вредности.

Европска интеграција свакако ће наметнути и питање реунификације српско-хрватског као званичног назива језика или преименовање у југословенски језик у условима кад је настао и босански и обликује се и црногорски. Интелектуалци из Загреба, Београда, Сарајева, Подгорице и Бањалуке могу да се праве да то нису чули, медији такође могу да и даље промовишу непогрешивост националних критеријума, али изазов реунификације остаје. Да ли ће ЕУ постати Скерлић? По питању језика свакако ће постати нешто слично – она ће захтевати у најмању руку верификацију њој препознатљивог језичког јединства које се огледа у истоветности и међусобној разумљивости некадашњих југословенских народа од Сутле до Шар-планине.

Заборавили сте га, али је јачи од свих вас. Визија некад не може да се протумачи као „наивна“ или „преурањена“, а још мање као „превазиђена“. Јован Скерлић, век после упокојења, тек постаје корифеј будућности. Оне будућности коју ће стварати мостови национализмима, религијским фундаментализмима и квазиинтелектуалним доктринама завађени и поново обесправљени народи. Управо они народи који су се нашли у канџама „банкократије“ и народи који су у колективној наркози од „вишка историје“ и „вишка религије“.