Учитељице, учитељице, Ивица преписује…
Сећам се, једном давно, у време индустријализације, чувени шерет Миљенко Смоје, повео ме на Брач код једног од најбољих произвођача вина, којем је понео на поклон неколико флаша пива. Човек прави одлично вино, али га уопште не пије. Воли пиво и то вруће. За две три флаше пива, ми њему попијемо неколико литара првокласног домаћег вина, објашњава Смоје и на моје чуђење закључује: Шта ћеш, луд човик, инфиша индустрију! У преводу то значи да болује од фетиша индустрије. Пошто није винопија, није у могућности ни да процени то што има, али у принципу више верује у модерну светску технологију, него у оно што су традиционално правили његов деда и отац. Као и сваки мали човек, више поштује оно што не зна и не разуме, и што мора да плати, него оно што сам направи. То му се чини некако сувише просто и једноставно, а и дође му џабе, па тако и мање вредно.
Као што је тај мали винар имао фетиш индустријализације, тако и наш мали вођа, робује фетишу европеизације и реформи, убеђен да то не станује у његовој кући, па ни држави. А мора да је боље јер тако светски звучи. Уосталом, зна он добро и себе и своје. Знам те пушко кад си пиштољ била.
Данас је среда, као што је и најавио Први потпредседник владе и председник наше партије Александар Вучић. Овако се свакодневно, у свакој изјави, било којим поводом, сви истакнути чланови СНС, сви њихови министри и посланици, пред очима целокупне јавности, заклињу на верност Првом & Једином. Нема ама баш ни једне прилике а да се при њиховом обраћању медијима не помене пророчанска мудрост, храброст и одлучност њиховог великог вође. Да ли је то нормално? Наравно да није. А да ли је случајно? Тешко.
Можда им није баш тако наређено, могуће је да су њихове полтронске маленкости то започеле спонтано, али очигледно да то њему не смета. Јер, да му смета, не треба сумњати да би нашао начина да им скрене пажњу да му то не треба и не прија. И да би га они, такви какви су, послушали. А кад му то не смета, то је поуздан доказ да ни са њиме нешто није у реду. Да не види да то штети угледу његове партије, али и његовом, да сви заједно испадају смешни, мада смртно озбиљни. Па и народ који то прихвата јер нема избора. Истраживања јавног мнења, такође не без полтронског надметања, утркују се ко ће пре и више процената популарности да му саопшти. Мајстори за фризирање народне воље, који никад нису погодили ни један изборни резултат, славодобитно показују велику популарност Вучића, али и његово партије, прећуткујући да је то једно те исто, да су и гласови за партију заправо његови гласови. Јер, ако ћемо поштено, како могу бити уважавани они који се сами представљају искључиво као његови фанови и који упорно понављају да само спроводе његову вољу и извршавају његове задатке. И који се не буне док их он понижава, постављајући на сва важна места неке друге.
Колико год да смо сви желели да му верујемо, из све снаге, он не да. Хтео сам и ја, јер знам да ако хоће није тешко доказати оно што сви знају, да су корупција и лоповлук завладали овом земљом. И да не може погрешити, било ког политичара или тајкуна да ухапси. Знао сам и да то није лако, јер брзо ће доћи и до најближих сарадника, али деловао ми је убедљиво, као да то добро зна и не мари. Чак сам и писао о томе како препознајем код њега извесну забринутост због онога што је наумио да уради, кад је оно најавио беспоштедну борбу против корупције. Испало је, међутим, да није ни приближно био свестан са чиме се хвата у коштац. Испало је да је то ипак превелик залогај за њега, чак и са таквом подршком коју је управо захваљујући тим обећањима напрасно стекао. Испало је да је само то добро знао, да ће му то донети велику популарност, и да је само због тога то и почео. Испало је да сад ту подршку и популарност користи управо супротно њеној намени, да спречи истински обрачун са корупцијом.
Јер зашто би хапсио све оне који су пали на колена пред њим и отворено му се нуде за слуге. Као Динкић, на пример, који га као послушно куче прати на свим путовањима и уредно кевће на све оне на које се он намршти, а не може или неће још да подвикне. Министра привреде Радуловића, рецимо, којег је сам лично одабрао и наметнуо, а који се очигледно одметнуо. Не може он сад да призна да је погрешио, али зато је ту Динкић да овога наружи и припреми за одстрел. Као што је ту Весић да раскринка Ђиласа, којем је колико јуче нудио своје услуге и био одбачен са презиром. Тај има веће мотиве и жеље за осветом и од самог Вучића, којег је Ђилас два пута понизио на изборима. А већ има и поводац са угравираним Ђинђићевим иницијалима. Зашто би он сад гањао, рецимо, Чанка, кад му се овај нуди и из подземног склоништа у насељу кума Колета поручује да је већ сам скинуо гаће?!
Мада многи знају да кад Чанак за неког каже да је човек од речи, нема бољег доказа да тај то није, ипак има много више оних који ће то протумачити као још једну победу Вучићеве домољубне политике, јер ето пред њим је клекао и један од највећих издајника и слугу Бориса Тадића и Бојана Пајтића. Зашто не искористити тог циркус мајстора за развргавање шатре монтипајтићевског циркуса у Војводини.
Све су то знаци да је борба против корупције постала врло селективна, па јој се не може веровати.
Али, најозбиљнији разлог је ипак покушај њеног проналазача да је претвори у акцију за преваспитавање народа, који треба да мења свест и радну етику, како рече. Далеко од тога да народ не треба да мења нека своја схватања и навике, али онај ко на то позива морао би бити први у томе, морао би доказати да се и сам променио, посебно ако има толико путера на глави из прошлости.
Он се, додуше, заиста представља као потпуно други човек, и понаша се другачије, озбиљније и пристојније, бирајући речи и позе, али не дајући ни један доказ да се заиста променио. Мада вербално признаје да је грешио, не показује да зна и разуме тачно у чему су биле те његове грешке, још мање да је спреман да их исправи. Тако све остаје на нивоу начела, јер, боже мој, сви грешимо, па тако ни он није безгрешан. Леп гест, људски, али недовољно убедљив. Ред би био да изнесе бар један пример, да призна једну конкретну грешку, како бисмо сви могли да се уверимо да је разумео суштину својих заблуда и штетних последица свог деловања.
Например, на случају поменутог Динкића. У последње време, најчешће је помињан, управо његов естрадни наступ у Скупштини Србије од пре неколико година, када је пред камерама показивао робијашку кошуљу спремљену за Динкића, као највећу лопужу. На страну сад питање зашто га исти није тужио због тога, кад је суду подносио бројне тужбе и за много мање клевете.
Овде није реч о препоштеном Динкићу, него о још поштенијем Вучићу, који је ето спреман чак и да призна своје грешке. Да ли је и у овом случају погрешио? То нам није рекао. Истина, није демантовао, јер није било ни могуће после онолико насловних страница са фотографијом на којој, црно на бело, држи пругасту кошуљу са Динкићевим именом на њој. Али, ако то ћутање значи да у том случају није погрешио, онда је нејасно зашто већ није уручио ту одежду власнику, сада када је у прилици. Ако ни због чега другог, макар да сачува образ и докаже доследност. А, ако је погрешио, онда би био основни ред, не само да то призна, него и да се извини Динкићу, али и свим грађанима које је тиме довео у заблуду.
А довео је многе, и да је Динкић лопов и да ће он, кад дође на власт, њега и све такве одмах обући у одговарајуће униформе и стрпати тамо где им је место. Добрим делом и због тог призора из Скупштине, Динкића бије глас да је неопевана лопужа, а Вучић га ни не хапси, али ни не брани од таквих сумњи, којима је увелико допринео. Шта то значи? Ако је овај чист, онда би он био први у обавези да нам то и саопшти. И због тога што је сам то озбиљно доводио у сумњу, али и због тога што се сад тиме бави па је и у обавези. А ако се променио, као што жели да му верујемо, морао би и да нам се извине. То би био једини прави доказ, гест који би му давао за право да и од свих нас тражи да се мењамо.
Како ствари стоје, пре ће бити да су чињенице остале исте, али да се он променио на горе, у смислу да сад не би да хапси лопове, као што је то желео док за то није био надлежан. Онда му је то, као и нама, био једини начин да се са њима обрачуна, сад кад има моћ, он се са њима већ обрачунао. Што се њега тиче, то је завршена прича. А што се нас тиче?
Па доћићемо и ми на ред, ако му се не поклонимо.
(Таблоид)
P R E V R A T 