Сњежана Кордић РОДУ (И ДЕКИЈУ) О ЈЕЗИКУ

 

Замијенити име српскохрватски језик значило би капитулацију пред политичким притисцима из земаља насљедница Југославије… Кад би — из било каквих разлога — политичке вође Аустрије и Швицарске одлучиле свој службени језик убудуће називати аустријски и швицарски, то би лингвистичка германистика примила до знања само слегнувши раменима, а не би због тога одбацила своју концепцију варијаната стандардног њемачког језика“

С лингвистичке точке гледишта су хрватски, српски, ’босански’ и црногорски уствари једно те исто, тј. синоними

Швицарац не говори швицарски, Белгијанац не говори белгијски, Канађанин не говори канадски, Аустријанац не говори аустријски, Аргентинац не говори аргентински

То не значи да нација по којој се језик назива може наметати другим нацијама своју варијанту, нити значи да нације које нису споменуте у имену језика нису нације, а не значи ни да међу њима нема језичних разлика

. и енглеским језиком говори неколико држава и нација па се тај језик свеједно не назива амерички/аустралијски/британски/канадски/јужноафрички итд. Једнако је и код њемачког, француског, шпањолског, арапског и свих других полицентричних језика.

дводијелни назив је више у складу с традицијом хрватских граматичара него српских, и да се дводијелни назив прво користио у загребачким граматикама а тек онда се проширио у граматикама на страним језицима у иноземству

„У страној је језичној знаности најуобичајенији назив српскохрватски језик, по начелу којим се разни сложени лингвистички називи творе према крајњим члановима, нпр. индоевропски језици обухваћају и индоевропске језике између Индије и Европе.“

Подударна ситуација је и „у Индији, гдје су свакодневни говорени урдски и хиндски уствари исто, потпуно једнако као говорени хрватски и говорени српски“

на скандинавском подручју, које кроатисти често спомињу, такођер постоји дводијелни назив данско–норвешки

. Што се тиче међусобне разумљивости, она је већа између говорника српскохрватског језика него између говорника данско–норвешког

Данашњим кориштењем неколико једнодијелних ознака за језик и напуштањем дводијелног имена једнозначно се каже да не постоји заједнички језик, што је неточно: „требали бисмо остати свјесни тога да су у језицима означенима с три односно четири различита имена разлике толико мале да их човјек стварно мора тражити. С лингвистичке точке гледишта су хрватски, српски, ’босански’ и црногорски уствари једно те исто, тј. синоними“ (Raecke 1996: 21). Ако се пређе на само једну једнодијелну ознаку, нпр. српски језик, то би опет значило да је дошло до промјене у статусу језика јер зашто иначе мијењати назив. До промјене у статусу, међутим, није дошло јер се и даље ради о једном полицентричном језику којим говоре четири нације. Да се уназад 150 година тај језик у лингвистици називао српски, не би било потребно данас прећи на дводијелну ознаку. Но, због традиције дводијелног имена у свијету се данашње одбацивање друге компоненте у дводијелном називу језика тумачи као искључивање хрватског, босанског и црногорског подручја. Стога је једино исправно рјешење остати при дводијелној ознаци

Сваки језик мора у лингвистици имати своје име. Називи који пишу у данашњим уставима хрватски језик, српски језик, босански језик нису за лингвистику прихватљиви јер „сва три имена тренутно означавају једно те исто, а будући да различита имена сугерирају различитост, из тога произлазе проблеми“ (Raecke 1996: 22).

На јужнославенским просторима „Срби називају сада свој језик српски, Хрвати хрватски, иако се обје варијанте не разликују битно једна од друге“ (Mattusch 1999: 74) и „једно је сигурно: хрватски и српски су један те исти језик“ (Хетзер 1993: 33). Подударна ситуација је и „у Индији, гдје су свакодневни говорени урдски и хиндски уствари исто, потпуно једнако као говорени хрватски и говорени српски“ (Fishman 1997: 128).

Национални идеолози форсирају различита имена како би сугерирали да се ради о различитим језицима. С тим циљем излазе и граматике с једнодијелном ознаком језика: Граматика босанскога језика, Граматика хрватскога језика, Граматика црногорског језика, Граматика српскога језика, што би требало значити да је ријеч о различитим језицима. Међутим, да би се радило о различитим језицима потребно је много више од различитог именовања језика. Јер ако је садржај споменутих књига највећим дијелом подударан као што и јест, онда у лингвистици не помажу различити називи. Кад би различити називи доказивали да се ради о различитим језицима, онда би Шкиљанов (1990: 63) „анегдотални карактер ситуације у којој је сваки Хрват од рођења полиглот, јер осим властитог језика познаје и један страни језик, српски“ данас био још додатно појачан тиме што сваки Хрват након рођења зна већ четири језика: хрватски, српски, босански/бошњачки и црногорски.

Raecke (1996: 20) критички примјећује „да је у задње вријеме постало готово мода потпуно порицати постојање српскохрватског, тј. не само тврдити да он тренутно више не постоји него чак ићи тако далеко да се пориче да је икада постојао (то се догађа првенствено у Хрватској, али не само тамо)“. С обзиром да је тешко мијењати садржај језика, посегнуло се за промјеном имена језика: „будући да се појединачни стандардни облици тешко могу лингвистички разграничити један од другог и да је читав проблем идеолошки оптерећен, придавано је имену језика надпропорционално велико значење“ (Блум 2002: 128). Притом се заборавља да „не може име направити од неколико језика један или од једног неколико“ (ибид.: 153).

О раскораку између лингвистике и службеног увођења једнодијелних назива говори се и у највећој свјетској лингвистичкој енциклопедији, The encyclopedia of language and linguistics, гдје под натукницом Serbo–Croat пише: „с распадом федерације и независношћу Хрватске могуће је да ће називи хрватски и српски постати успостављени као службени називи. Међутим, премда је политички опортуно наглашавати разлике између тих двију варијаната, сугестија да су оне постале два различита језика остаје лингвистички неодржива“ (Hawkeswort 1994: 3857). Тврдити да се ради о различитим језицима „значило би преносити националистичко размишљање у лингвистику и славистику“ (Pohl 1996: 214). Јер Хрвати, Срби и Бошњаци „без обзира што тврде супротно, говоре и данас један те исти језик, којег једни називају ’босански’, други ’српски’, а трећи ’хрватски’“ (Mappes–Niediek 2005: 30).

Проучавајући муслиманске групе у разним дијеловима БиХ, Miedlig (1994: 42) закључује: „Свим групама је заједничко да језик не долази у обзир као средство разграничавања и као посебан културни чинилац и чинилац интегрирања групе јер је исти као код Хрвата и Срба у свим битним точкама“. И „сви који су одрасли у Београду, Загребу или Сарајеву говоре говором свог града без обзира да ли су Срби, Муслимани или Хрвати. Тако може једна те иста варијанта језика носити име ’босански’, ’српски’ или ’хрватски’. Та разлика у називању не почива ни на каквом језичном критерију, него само на националној припадности говорника“ (Mappes–Niediek 2005: 30). А национална припадност говорника није критериј за називање језика, нпр. Швицарац не говори швицарски, Белгијанац не говори белгијски, Канађанин не говори канадски, Аустријанац не говори аустријски, Аргентинац не говори аргентински итд.

Неколико једнодијелних ознака (хрватски, српски, црногорски, босански/бошњачки) није за лингвистику прихватљиво јер оне би значиле да се ради о неколико језика, што није случај. Прихватљива би била једна једнодијелна ознака која би покривала читаво језично подручје. Код већине других полицентричних језика и користи се од старта један једнодијелни назив, нпр. енглески, шпањолски, њемачки. То не значи да нација по којој се језик назива може наметати другим нацијама своју варијанту, нити значи да нације које нису споменуте у имену језика нису нације, а не значи ни да међу њима нема језичних разлика.

Али наспрам тих примјера, у јужнославенском случају се чињеница да све стране говоре истим језиком означава већ стољеће и пол у лингвистици не једном једнодијелном, него дводијелним ознакама језика. Дводијелну ознаку први је употријебио 1824. Jacob Grimm (Lencek 1976: 46; Pohl 1996: 209–210), од 1836. је Јернеј Копитар једнозначно користи као назив језика. Појавила се већ 1854. и 1859. и у граматикама загребачких аутора, док се у граматикама српских аутора у то вријеме још „наставила традиција српских граматичара да свој језик називају српским“ (Lencek 1976: 49). То значи да је дводијелни назив више у складу с традицијом хрватских граматичара него српских, и да се дводијелни назив прво користио у загребачким граматикама а тек онда се проширио у граматикама на страним језицима у иноземству: 1865. на њемачком, 1867. на талијанском, 1869. на француском, 1883. на енглеском итд. (ибид.: 50).

Од дводијелних ознака је интернационално најпроширенија била и остала ознака српскохрватски језик (Блум 2002: В). Варијације дводијелног назива су и српско–хрватски, хрватско–српски, хрватски или српски, али већ је и Брозовић (1988: 4) констатирао да сви дводијелни називи значе исто и да је међу њима најбољи назив без цртице и без или. Зашто је најпроширенији назив у свијету српскохрватски а не хрватскосрпски, може се објаснити тиме што је број српских говорника двоструко већи од хрватских, а осим тога, како подсјећа и Herrity (22001: 423), штокавски који је постао стандардним језиком матерински је свим Србима, док је код Хрвата матерински само онима који нису кајкавци или чакавци.

Будући да је ознака српскохрватски од 19. ст. устаљен назив у лингвистици, она има предност наспрам било које друге потенцијалне ознаке. Кроатисти данас настоје релативизирати традицију дводијелног назива говорећи: „тај назив уопће нема тако респектабилно дугу традицију (почиње се употребљавати у другој половици 19. стољећа)“ (Прањковић 2008: 137). Заборављају да управо од тада постоји и стандардни српскохрватски језик, па је сасвим логично да се и назив за тај стандардни језик почиње од онда користити. До тог раздобља подручје Славоније, Далмације и Хрватске није повезивао неки домаћи надрегионални језик, што значи да је српскохрватски први такав надрегионални језик на споменутом подручју. Успут речено, Gröschel (2009: 10) напомиње да је дводијелну ознаку српско–хрватски користио већ и Људевит Гај, те да стога „Прањковић (2004, 188) се, дакле, вара кад настанак те сложенице датира у ’другу половицу 19. стољећа’“. А „код босанског фрањевца Ивана Фрање Јукића, представника илираца, већ 1842. налазимо обрнути редослијед сложенице: хрватско–српски“ (Gröschel 2009: 10).

Дводијелни назив уклопљен је у моделе лингвистичког називља: „У страној је језичној знаности најуобичајенији назив српскохрватски језик, по начелу којим се разни сложени лингвистички називи творе према крајњим члановима, нпр. индоевропски језици обухваћају и индоевропске језике између Индије и Европе. Тај се назив употребљава и у добром дијелу домаће језичне знаности“ (Брозовић 1988: 4). Из наведеног цитата се види да се називу српскохрватски не може замјерати што нема босанску и црногорску компоненту јер дводијелна ознака не значи да су њоме обухваћене само именоване двије компоненте, него да су оне рубови језичног подручја у које је укључено и оно што се налази између њих. Исто тако, редослијед компонената не значи давање предности компоненти која је прва, него су оба „саставна дијела логички равноправна“ (Gröschel 2001: 162). Брозовић (2005: 68) наводи као дводијелни назив и карачајевскобалкарски језик, и додаје да такођер „Карачајевци и Балкарци географски су раздвојени“. У свјетској лингвистици познати су и други примјери дводијелних назива језика састављени од имена етноса као у случају српскохрватскога. Gröschel (2009: 30) набраја неке од њих: афаросахошки језик, ацхêогуаyакијски језик, дамараонамаски језик, арифамаоминафиаски језик. Код њих се користи и обрнути редослијед компонената као и код српскохрватскога (ибид.). Дводијелно именованих језика има на свим континентима, нпр. бурјатомонголски језик (Азија), југамбехобунџалунски језик (Аустралија), нилсконубијски језик (Африка), пасамакодијскомалисетски језик (Америка). И српскохрватски језик у Европи је примјер дводијелног именовања.

Успут речено, на скандинавском подручју, које кроатисти често спомињу, такођер постоји дводијелни назив данско–норвешки: лексикон језика свијета (Клосе 22001: 153) наводи да се тај језик на енглеском назива Dano–Norwegian, na njemačkom Dänisch–Norwegisch ili Danonorwegisch, pa i među samim Norvežanima Dansk–Norsk. Тај назив користи се у знанственим публикацијама, нпр. Snyder (1968: 338), Jahr/Trudgill (1993: 94), Janicki (1993: 107). На њега се наилази и код млађе генерације норвешких знанственика, нпр. норвешки лингвист Ендре Брунстад, рођен 1967., користи назив језика данско–норвешки: „Bokmål (Dano–Norwegian)“ (2003: 54). По називу језика постоје паралеле с јужнославенском ситуацијом јер и српскохрватски се на енглеском назива Serbo–Croatian, na njemačkom Serbisch–Kroatisch ili Serbokroatisch. Што се тиче међусобне разумљивости, она је већа између говорника српскохрватског језика него између говорника данско–норвешког.

Настојећи избјећи ознаку српскохрватски, поједини јужнославенски лингвисти предлажу назив средњојужнославенски. Но он је неегзактан, из њега се не види што се све може убројити у средњу зону, убраја ли се у њу само Босна или се њој придружује једна или више сусједних земаља. Надаље, тај назив се не може уклопити у постојеће опћеприхваћено групирање на западне јужнославенске језике (словенски и српскохрватски) и источне јужнославенске језике (бугарски и македонски). А то постојеће групирање се не може одбацити јер је засновано на особинама јужнославенских језика. Назив средњојужнославенски довео би до неприхватљиве ситуације да „би се онда морало казати да је средњојужнославенски — западнојужнославенски језик, а ту се онда на класификацијско–терминолошком плану сукобљавају два различита географска одређења у називима, од којих је један (онај већ устаљени: западнојужнославенски) повезан и с генетсколингвистичком класификацијом јужнославенских језика“ (Шипка 2003: 270).

Ни назив стандардни новоштокавски није прикладан јер је непрозиран за странце, па не наилази на прихваћање као што ни називи стандардни тоскански, стандардни кастиљански немају ни најмању шансу да у филологији потисну или замијене називе талијански језик, шпањолски језик (ибид.: 278).

Називање језика босански/хрватски/српски/црногорски није знанствено гледано добро рјешење, чак и кад би се стављала напомена да се набројане ознаке употребљавају као синоними, јер се не може очекивати од лингвиста да у сваком тексту додају напомену уз такав назив. А ако напомена изостане, (неупућени) читатељи оправдано могу помислити и помишљају да се ради о различ итим језицима зато што се на једнак начин, косом цртом, одвајају нпр. њемачки/латински, који јесу различити језици. Осим тога, ако се споменуте четири ријечи наводно користе као синоними, зашто их онда увијек наводити све четири? С другим синонимима у језику то није случај, увијек се у конкретној реченици употребљава само један од њих. А ако се назив с четири ознаке покушава оправдати постојањем неколико држава и нација, то није никакав аргумент јер нпр. и енглеским језиком говори неколико држава и нација па се тај језик свеједно не назива амерички/аустралијски/британски/канадски/јужноафрички итд. Једнако је и код њемачког, француског, шпањолског, арапског и свих других полицентричних језика.

Mørk (2002) подсјећа у предговору Serbokroatisk grammatik да се ради о „јужнославенском језику којим говори већина становништва у бившим југославенским републикама Босни, Хрватској, Црној Гори и Србији, а који је увијек био познат као ’српскохрватски језик’“. Ознаци с цртицама замјера: „Нови назив ’босански/хрватски/српски’ је по мом мишљењу сасвим неприкладан да замијени традиционални назив ’српскохрватски језик’. Што означава коса цртица? И? Или? И/или?“. Закључује да за именовање студија није прикладна ознака ’босански/хрватски/српски’ као што није прикладна ни ознака ’средњојужнославенски’. Истиче да су називом српскохрватски обухваћене све „варијанте тог језика: ’српска’, ’хрватска’, ’црногорска’, ’босанска’. Тако је уосталом увијек и било. Ништа се то није промијенило с распадом Југославије—без обзира што националистички босански Муслимани или Хрвати сматрали и тврдили“. Зато аутор сумира да је назив српскохрватски и даље најприкладнија ознака како за језик тако и за именовање студија (исто в. и у Mørk 2008: 296).

Jacobsen (2006: 319) такођер критизира именовање језика или студија „босански–хрватски–српски језик“, као и захтјеве да се подијеле „српскохрватске студије у хрватске, односно српске студије“. Недостаје објашњење за мијењање, а они који би се одлучили за промјену дужни су дати објашњење „зашто то нису много раније учинили“. Јер нпр. 70–их или 80–их година нитко стране слависте није тјерао „да задрже назив српскохрватски“ (ибид.: 320). И Обст (2004: 212) сматра оправданим да се и даље „користи назив ’српскохрватски’ у традиционалном смислу, на крају крајева и зато да се избјегну незграпне формулације попут ’српски и/или хрватски’, ’хрватски и/или српски’, ’хрватски–српски–босански’ или чак ’хрватски–српски–босански–црногорски’“. Досјетки да се језик назива БХС Шипка (2003: 272) замјера „онда бисмо заиста имали куриозум — скраћеницу као име језика“.

Досадашњи назив српскохрватски није ни политички ни народски израз, него „је српскохрватски одувијек био чисто лингвистички појам, који ништа друго не изражава него да Срби и Хрвати говоре један те исти језик“ (Похл 1996: 219). Дводијелну ознаку „креирали су страни знанственици“ јер им је требао назив за језик „за који није постојало посебно име међу његовим говорницима“ (Ленцек 1976: 46). Дводијелно име „никад није постало дио активног рјечника необразованих говорника“ (ибид.: 45), „ознаке српскохрватски односно хрватскосрпски никад нису биле проширене у народу. Оне припадају књишком језику и знанственом називљу“ (Pohl 1996: 210).

Па кад се кроатисти данас радо позивају на једнодијелне називе језика у АВНОЈ–евским документима, прешућују како „не може се полазити од тога да су у састављању споменутих текстова судјеловале филолошки односно лингвистички образоване особе“, него „вјеројатнија је претпоставка да су ти изрази преузети из разговорне праксе, у којој је одувијек давана предност једнодијелним називима наспрам академских сложеница српскохрватски односно хрватскосрпски“ (Gröschel 2009: 21). Успут речено, то што ХАЗУ (2007: 46) пасаже о језику из резолуције АВНОЈ–а и ЗАВНОХ–а „хвали као ’разумне’“ изазива благи подсмијех код иноземних лингвиста: „Човјек би помислио да у постјугославенској дебати текст АВНОЈ–евске резолуције неће више играти никакву улогу због радикалног прекида с идеологијом титовског социјализма… Међутим, супротно је: језични партикуларисти у Хрватској и данас узимају радо у помоћ текстове партизанског покрета“ (Грöсцхел 2009: 21–22).

Нитко није захтијевао нити данас захтијева да лаици користе дводијелну ознаку. Као што је већ речено, ријеч је о знанственом називљу, а оно се не заснива на народскоме јер „додуше, може сваки народ свој идиом називати какомудраго, али лингвистика не смије без преиспитивања преузети свако именовање које је међу лаицима омиљено“ (Грöсцхел 2003: 169). Лингвистички називи не добивају се испитивањем ставова изворних говорника: „испитивање изворних говорника очито није рјешење јер њиховом перцепцијом управљају нејезична размишљања, и то првенствено религијска, националистичка“ (Crystal 21998: 287).

Jacobsen (2006: 320) наводи да „конфузију око назива језика су створиле политичке елите појединих земаља“ с јужнославенских простора које врше ’одозго’ притисак и на иноземна свеучилишта да мијењају називе студија. Властитим искуством из протеклих петнаест година илустрира „како је један политички режим настојао да наметне своје погледе страним“ свеучилиштима. Владе појединих новонасталих држава и дотичне националне филологије циљано замагљују границу између знанственог и народског називља. Jacobsen зато подсјећа како лаички „и раније је било уобичајено да се каже за неког да говори ’српски’ / ’хрватски’ / ’босански’ / ’црногорски’“, што није искључивало ни онда ни данас да то знанствено значи „да та особа говори српскохрватским (стандардним) језиком. Ради се дакле о два нивоа“, што национално ангажирани језикословци намјерно прешућују. Стога Jacobsen критизира јужнославенске филологе који поистовјећују знанствени и народски ниво (овај посљедњи је постао и службено–политички), и који назив српскохрватски данас табуизирају.

Настојећи оправдати табуизирање, Брозовић (1992а: 359) пише да лингвисти немају право утјецати на називе који се користе у народу као што кемичар нема право захтијевати од домаћице која соли јуху да буде свјесна да је сол уствари натријев клорид иако је то, наравно, објективно истина. Но овоме се мора додати, а о томе се заправо и ради, да ни народ нема право кемичару забранити кориштење назива натријев клорид за сол, а до тога је код нас дошло кад је ријеч о називању језика.

С обзиром да сложеница српскохрватски језик никад није била раширена у народу, а успркос томе је 150 година била лингвистички назив, оправдано је и с те стране питање: зашто би лингвистика сада требала своје називље подредити називима у народу? Лаицима ионако нитко не брани да језик зову како год хоће. За разлику од лаика, лингвисти си произвољност назива не могу приуштити, као што си ни кемичари не могу приуштити произвољност назива у кемији, или биолози у биологији итд. Од лингвиста се очекује да објективно приступе тим темама, није оправдана „политика скривања главе у пијесак јер те теме постоје без обзира хтјели их ми примити на знање или не. Осим тога, знаност принципијелно не смије имати табу теме“ (Сзüцс 1981: 52).

Данашњим кориштењем неколико једнодијелних ознака за језик и напуштањем дводијелног имена једнозначно се каже да не постоји заједнички језик, што је неточно: „требали бисмо остати свјесни тога да су у језицима означенима с три односно четири различита имена разлике толико мале да их човјек стварно мора тражити. С лингвистичке точке гледишта су хрватски, српски, ’босански’ и црногорски уствари једно те исто, тј. синоними“ (Raecke 1996: 21). Ако се пређе на само једну једнодијелну ознаку, нпр. српски језик, то би опет значило да је дошло до промјене у статусу језика јер зашто иначе мијењати назив. До промјене у статусу, међутим, није дошло јер се и даље ради о једном полицентричном језику којим говоре четири нације. Да се уназад 150 година тај језик у лингвистици називао српски, не би било потребно данас прећи на дводијелну ознаку. Но, због традиције дводијелног имена у свијету се данашње одбацивање друге компоненте у дводијелном називу језика тумачи као искључивање хрватског, босанског и црногорског подручја. Стога је једино исправно рјешење остати при дводијелној ознаци.

У знаности се понекад догоди да се неки назив временом због нових знанствених спознаја покаже неприкладним за даљњу употребу, па се замијени новим. Но, сви приговори називу српскохрватски, а поријекло им и није знаност, показали су се као знанствено неутемељени.

Са (социо)лингвистичке точке гледишта ради се о „варијантама једног те истог језика. Стога је разумљиво да лингвисти и данас, поготово у иноземству, користе ознаку српскохрватски језик као лингвистички назив“ (Лашкова 2001: 20). Исто се констатира у енциклопедији европских језика (Херритy 22001: 422): „назив ’српскохрватски језик’ је нормалан у знаности на Западу“, а пише и да „је био проширен у бившој Југославији“. Језик у Хрватској и Србији описује се као „стандардне варијанте“, а једнако се и о језику у БиХ каже да је „варијанта српскохрватског језика“ (ибид.: 34, 424). Поред лингвистичких радова назив српскохрватски језик користе и социолингвистички радови, што је разумљиво кад и социолингвистичка енциклопедија (Паттанаyак 2001: 564) констатира да су српски и хрватски један те исти језик, наводећи у истом контексту да су то и хиндски и урдски, иако се гледају као два различита језика.

О даљњем називању језика српскохрватским Gröschel каже (2009: 350): „У догледно вријеме не може се рачунати с тиме да ће службено фиксирани називи српски, хрватски, босански и црногорски језик нестати из језичних параграфа у постјугославенским уставима. То не треба иритирати славистику, посебно не страну славистику, међу осталима ни њемачку, којој се још увијек приписује нека врста водеће функције. Замијенити име српскохрватски језик значило би капитулацију пред политичким притисцима из земаља насљедница Југославије“. Узимајући за примјер ситуацију с њемачким језиком у Аустрији и Швицарској, наставља: „Кад би — из било каквих разлога — политичке вође тих земаља (Аустрије и Швицарске) одлучиле свој службени језик убудуће називати аустријски и швицарски, то би лингвистичка германистика примила до знања само слегнувши раменима, а не би због тога одбацила своју концепцију варијаната стандардног њемачког језика“.

Аустријски лингвист Pohl (1997: 69) потврђује да исто вриједи и за славистику: „Српскохрватски језик — тог лингвистичког назива ће се човјек морати држати ако не намјерава свирати у националистичком оркестру Срба и Хрвата — је не само полицентричан (данашњи центри Загреб, Сарајево и Београд) него и полиареалан“. Будући да назив српскохрватски има „дугу традицију у славистици — креирао га је Јакоб Гримм, проширио Словенац Јернеј Копитар у првој половини 19. стољећа, давно прије настанка Југославије — он дакле није дужан нужно нестати чином распада те државе“ (Thomas 2003: 319).

*Одломак из књиге „Језик и национализам“ преносимо БЕЗ дозволе ауторке