Милан Миленковић: Шешељету

 

Ових дана је, по српским медијима, оживела полемика о судбини Војислава Шешеља, који има сасвим добре шансе да понови судбину Рудолфа Хеса, који је деценијама био последњи и једини становник затвора Шпандау и у коме је испустио душу 1987.
Шешељ, коме није утврђена кривица, седи у притвору толико дуго да је испратио многе који су осуђени и одлежали казне. Моја је претпоставка да ће из Шевенингена изаћи или у сандуку, или ће га пустити кад буде сигурно да ће умрети за недељу-две. Срби, на жалост, ни после две деценије, не капирају ни Хаг, ни западно правосуђе уоште. Овде мислим првенствено на англо-саксонско право, о коме ми имамо сасвим погрешну замисао и које нас фасцинира својом привидном правичношћу, док нам промиче његова малигна суштина.

Корени англо-саксонског права сежу далеко у прошлост и, због његовог правог порекла, можемо га мирно звати „норманско право“, јер му је у поимању права норманских барона право исходиште. То је, данас, у бити, слабо прикривено сталешко право, у коме нижи сталеж ужива правну заштиту само уколико је та заштита у интересу, или бар не омета интересе вишег сталежа. Оно је до те мере функционално и прагматично, да може и без устава и уставног суда, јер не жели да себе веже ма којим правилима и увек хоће одрешене руке за преседане (Велика Британија никад није имала устав). Магна Карта, која регулише односе у британском средњевековном друштву, некритички се и без разумевања, преноси у грађанско друштво и придају јој се својства која она нема. Почиње речима: „Никоме нећемо ускратити, ни отезати правду„, што сасвим лепо звучи, само нам промиче да су делиоци правде управо барони, а не нека независна судска институција. Исто тако, право на побуну против рђаве власти, које Магна карта установљава, није право народа, већ право бароната да збаци краља. Тек са много натезања, овом праву се може дати савремени смисао. Једном написах, али да поновим: после прве технолошке револуције, када се испоставило да је рана машинска индустрија профитабилнија од пољопривреде, стотине хиљада зависних сељака је, у Британији, истерано са племићких поседа, јер се са пољопривреде прешло на текстилну индустрију, што је значило да су овце, због вуне, постале потребније од кромпира и репе, те да су пашњаци потребнији од њива. Наравно, пастира је било потребно знатно мање него ратара, тако да су огромне масе сељака потеране са земље и то све у складу са законом. Да би се те масе отерале у градове и да би се претвориле у слабо плаћене раднике у индустрији текстила и у рудницима, донет је закон по коме се свака скитница има обесити, што се хиљадама скитница и десило. Остали су радије изабрале да буду индустријско робље, скупа са децом и женама. Ово наводим да би се схватило западњачко схватање правде и да би се разумела права природа англо-саксонског права. Оно никад и није оперисало неком апстрактном правдом, већ само са функционалном и то функционалном до мере коју Срби не могу ни да замисле.

Протестантство је обогатило ово право једном новином: доказним поступком. Вештице нико није видео како лете на метли али, ако су мучене довољно дуго, оне саме признају такву будалаштину и буду, наравно, спаљене. Закон потпуно игнорише чињеницу да се под мукама признаје све и свашта и уопште не задире у начин прибављања доказа. Ко не верује, нека прочита Малеус Малефикарум, односно Маљ за вештице, који наводи методе откривања вештица. Посебно је циничан тзв. Божји суд, односно правно утемељен начин да и Бог проговори неку у прилог, или против вештице. Вежу је за гвоздену столицу и баце у воду: ако исплива, Ђаво јој је помогао, ако се удави, узима се да је била невина, што за њу и нема неког значаја. Католичка инквизиција није била ништа боља, уз опаску да је доказни поступак изводила црква, а у Британији држава, што није била мала разлика.

Не треба се заваравати: данашње право, на Западу, има исте оне претпоставке, које је имало и пре пола миленијума. Једино што се изменило је што има бољу маску правичности али, испод површине, оно и даље не утврђује објективну кривицу, већ само и једино јерес. Сталешки моменат права је садржан у томе што је кривица свих кривица нижег сталежа отказивање послушности вишем сталежу. Ми се, данас, чудимо хашкој правди, јер не разумемо шта се тамо, заправо, утврђује. Доказни поступак је једнако уврнут као и Малеус малефикарум: неко је, од неког другог, који је нешто видео, чуо да је неки домородац (Шешељ, на пример) држао запаљиве говоре неутврђеног дана на неутврђеном месту. Код нас би се такво сведочење сматрало будалаштином, али тамо има прворазредну доказну вредност и то не због тога што се доказало да су такви говори произвели дејство, већ зато што је оптужени јеретик, односно отпадник од правоверја, у овом случају, од интереса Запада.
Непослушност оптуженог, који је одбио да истину и правду господара прими као општу истину и правду, је довољна да робија унедоглед. Нема ту неправде; у питању су два схватања правде уопште. Срби су одбили да се покоре и у томе је њихова кривица. У разумевању западњака, то јесте објективна кривица, док то нама изгледа сасвим сулудо. Мала зврчка у свему је што они суде нама, а не ми њима.

Срж Запада је позитивизам, што бисмо могли да преведемо на следећи начин: живот је стално измењив, па су сви принципи сувишни, већ постоји само вечна прагма. Наравно, прагма ради за привилеговане, а не за све. Друштво прописује одређене функције, а ко од функције одступи, иако није починио никакво кривично дело, биће сматран дисфункционалним и биће одвргнут рефункционализацији. У практичној примени, то изгледа овако: битна функција западњачког друштва је радна етика; ко не жели да ради, сматраће се дисфункционалним и мораће код психијатра. Просто се не дозвољава да, као јединка, имате неки свој став у погледу ма ког друштвеног, или етичког питања. Индивидуални ставови се сматрају дисфункцијом и биће предмет друштвене обраде. Да не бих улазио дубоко у позитивизам, препоручујем вам очигледне примере обрачуна са дисфункцијом, попут оних у филму „Лет изнад кукавичјег гнезда“, или у филму „Френсис“, оном са Џесиком Ланг. Узгред, до средине 20-тог века, на хиљаде лоботомија је урађено, првенствено у Америци, онима који нису имали другог греха до дисфункционалности. Све ово подигните на ниво односа држава и народа и биће вам јасно зашто Србија мора да буде лоботомирана, кињена и суђена. Она је дисфункција у оквиру Врлог, новог света и, ако се она не уштроји, вирус дисфункције би се могао проширити. Западу ни напамет не пада да он није позван да суди читавом свету, а поготову не по своји правилима и у складу са својим правосудним системом (старији се сећају генерала Норијеге, који је буквално киднапован из Панаме, и коме је суђено на Флориди, по тамошњим законима, иако он није био држављанин Америке, нити је починио икакво дело на територији САД; осуђен је на 40 година затвора). Однос, сећате се почетка текста, између племства и народа, само је транспонован, готово механички, на односе између Запада и остатка света. Они су даваоци права и о томе се уопште не дискутује. Срећни смо што не примењују и право прве брачнне ноћи, иначе широко распрострањено у ранија времена. Шешељу и осталима се суди, дакле, за јерес и дисфункцију, а не за неко посебно кривично дело. Грдне процедуралне глупости, као и доказни поступак, који изгледа као врхунац лудости, сасвим је нормална ствар у англо-саксонском праву и није намењена искључиво Србима, већ читавој „доњој“ класи. Сваки други човек, који се у САД тури на електричну столицу (давно сећање и модерна верзија ломаче), није крив, али је доказни поступак био такав да га је на пржење одвео. Да је припадао вишој класи, такав би елегантно прошао кроз правосудни систем и постао слободан човек. Ако су моје претпоставке тачне, Шешељ би могао да се врати из Хага исто као Слободан Милошевић. Постоји извесна вероватноћа да се Шешељ нагодио са Хагом да уништи сопствену странку, да би добио слободу, односно да је радио у дослуху са Вучићем и Николићем. Уколико је ово тачна прича, онда се негде прекомбиновао и платиће цех зато што је поверовао онима којима није смео да поверује. Нагађали су се и други и сви су, осим Биљане Плавшић донекле, прошли горе него да се нагађали нису. Хаг нема обавезу да буде фер.

На крају, треба рећи и ово: и овде судови циркус праве, и овде тужилаштва монтирају доказе, а полиција батинама истерује признања. Само, то није, бар у духу, интенција наше правде, односно ту и тамо може и поштену. У Хагу не може, јер је основна поставка таква. Шешељ је летео на метли и, пошто је то забрањено, а зна се да је то починио, остаје само да се одигра доказни поступак и то је то. Приче о томе како је разбио Хаг су фолклороидне и хране његово егоманијаштво; нема вештице, нити јеретика, који нису спаљени. Мислите да су , пре триста година, судије заиста веровале да је неко летео на метли и да су хајали како изгледају у очима плебса? Мали куриозитет и симпатично поређење римског и англо-саксонског права-у Риму су судије, које никад нису били правници, јер судијско занимање њихово право не познаје, добијале хонорар само за осуђујућу пресуду. Тужиоци су, на почетку сваког суђења, јавно подсећале судије на ову чињеницу. Провидно, али поштеније од Хага. Мада, и овде стварни тужилац, а то је САД, често подсећа судије, преко финансирања Трибунала, на потпуно исту ствар. Шешељу, а и осталим Србима, остаје Божји суд: дају им, рецимо, дозу арсеника од које би цркао коњ, па ако су јеретици, онда ће преживети и то ће бити доказ њихове кривице, а ако не преживе, умреће као невини људи. Као Слоба, на пример.