Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?
Нема идеологије, политике, програма, чија би важност оправдала пуцање у тело детета, жене, старца. Тако нешто у коначној изведби увек доживи пораз. Војска која убија децу може да добије рат, али увек, без изузетка, изгуби мир. Пре или касније.
У овдашњим ратовима деведесетих поновљене су неке од најстрашнијих сцена из великог убијања у Другом светском рату. У овом случају реч је о Косову. Међу онима који су на том простору починили злочине било је и Срба. И ту нема оправдања. Онај ко, са српском тробојком на капи, може да повуче обарач и саспе десет метака у тело жене или детета нема ништа са Милошем, Степом, Путником, Мишићем… Он је њихова негација, он је срамота Србије и Срба. Србија се таквих одрекла у тужилаштвима и судовима, у јавности и у медијима. Јесу ли други на овај начин „сахранили“ своје злочинце?
Београд је, пре неко вече, отворио једну од својих културних институција – Културни центар Београда – и ту, у срцу града, инсталирао реплику дневне собе албанске породице Богујевци, са Косова и Метохије, страдале од стране српске паравојне групе „Шкорпиони“, марта 1999. године. Језив злочин. Преживело је троје малишана. Данас су то одрасли људи, држављани Велике Британије. Њих троје су аутори изложбе; затражили су и добили могућност да Србима, у њиховом главном граду, представе породичну трагедију. За тај злочин српска држава осудила је извршиоце. Ено их у затвору и на потерницама. Изложбу је отворио Ивица Дачић. Снажна порука присуством, велики простор за тумачење.
Већи део српске јавности држи да је ова изложба, уз све поштовање за мртве, ипак провокација, указивање на Србе као једине злочинце. Изложба је, поновићу, постављена у Културном центру Београда.
На страну питање шта оваква поставка има са културом.
Машински инжењер Драган Церовић био је, до бомбардовања Србије од стране НАТО, у систему Електропривреде Србије, са радним местом на Косову. Свестан да Срби заборављају брже него што памте, 2001. године, заједно са Драганом Пешићем, најпре је направио публикацију, а онда и изложбу фотографија са темом страдања радника електропривредних предузећа на Косову и Метохији. Убијено их је 50, киднаповано 27, у огромној већини Срба, али и Албанаца и Муслимана који су Србију доживљавали као своју државу.
Драган је изложбу, можда нећете веровати, најпре понудио Културном центру Београда. Одбили су након неколико минута разговора, нису хтели ни да га саслушају.
Овогодишњи Октобарски салон отворен је дебатом „Живи логор смрти“, заснованом на идеји да се у исту раван ставе немачки концентрациони логор на Сајмишту, у време Другог светског рата, и логор у Омарској код Приједора, из рата насталог распадом Југославије. Први су држали нацисти, други Срби, у првом је убијено (укључујући околне локације) 32.000 Срба и 8.000 Јевреја. Како се то стратиште може довести у исту раван са Омарском знају, изгледа, само ови из Културног центра Београда. Наиме, они су организатори и Октобарског салона.
Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима.
Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?
P R E V R A T 
Уверен сам да је госпођа Миа Давид једна компетентна и надасве поштена културна посленица и да њено јеврејско порекло нема никакве везе са „атестирањем“ жртава рата за подобне и оне друге.
Sviđa mi seSviđa mi se
Кад смо већ код КЦБ-а…
Среда увече, окупљају се демонстранти, најавили су долазак више организација и појединци којима није било право да се Срби поново и поново понижавају усред престонице. Кордон полиције је направио заштиту од улаза на педесетак метара, демонстранти скандирају, полиција стоји, све је. што би се рекло, регуларно. Међутим, са стране, некако, један демонстрант успева полако, мирним полаганим кораком да прође и стигне до улаза на којем стојим инспектор:
И (инспектор): Господине, личну карту…
Д (демонстрант): Не разумем, зашто л.к., па кренуо сам на изложбу?
И: Знате, постоји списак гостију…
Д: Али господине, ја сам Албанац!
Узмувавши се, инспектор погледује ка унутра, па на списак и рече: “Ух, извините, сад ћемо да видимо…“
Не могавши више да издржи демонстрант креће да виче: “Па, смраде један срам те било, значи да сам Шиптарчина онда бих могао да уђем, како те није срамота…“ и све у том стилу. Десила се невероватна ствар, инспектор уместо да позове колеге и да удаље сналажљивог демонстранта креће да се жали, скоро исповеда, демонстранту како је и њима (полицији) свега доста, да је ово ужас, да не знају шта ће више од срамоте итд.
Ако је нешто добро од те изложбе јесте да је по први пут после дуго времена полиција, и то не само инспектор, показала невероватну понизност, односно, кајање што се уопште налазе на једном таквом месту. Ја бих се, да сам власт, полако почео забрињавати…
Sviđa mi seSviđa mi se
„Ако је нешто добро од те изложбе јесте да је по први пут после дуго времена полиција, и то не само инспектор, показала невероватну понизност, односно, кајање што се уопште налазе на једном таквом месту.“
јебига брате, оно што је теби добро – мени је лоше: Полиција мора да се понаша професионално и у складу са законом, а не да се осврће „према унутра“ и процењује шта ће рећи шеф. У поменутом случају – пандур је морао да са улаза врати било кога ко није на списку, па био он и председник Албаније! Његов шеф би за такво вршење дужности морао да га похвали… међутим, наш народ се диви моћнима а не поштеним професионалцима који свој посао раде у оквиру закона. Иначе, верујем да је дегутантно да вам сада ја са двеста киломентара удаљености дробим шта сте све могли урадити уместо махања са три спојена прста, али ајд кад смо већ при томе… Могли сте на компјутњерским штампачима одштампати слике деце из Гораждевца која су побијена на купању, жетелаца из Старог Грацког, итд… Фотографије Албанаца лојалних Србији које су због тога побили терористи из УЧК… Напротив, ви сте одлучили да истичете своју припадност Православљу (коју вам узгред нико није ни оспоравао) и да изигравате жртве полицијске бруталности (пошто вам нису дозволили да испљујете председника Владе и његове госте). Дакле, још увек се не разумемо и нема смисла свађати се; даће Бог…
Sviđa mi seSviđa mi se
„Њих троје су аутори изложбе; затражили су и добили могућност да Србима, у њиховом главном граду, представе породичну трагедију. За тај злочин српска држава осудила је извршиоце. Ено их у затвору и на потерницама. “ ззашто је онда спорна изложба?
спорно је он о штос е не догађа а ен оно штос е догађа.. опет критика типа зашто Бранкица Станковић снима инсајдере против Руса а ен против ЈуЕс стила.. па снимите ви.. организујте ви изложбу у Приштини.
Sviđa mi seSviđa mi se
„зашто је онда спорна изложба?
спорно је он о штос е не догађа а ен оно штос е догађа.. опет критика типа зашто Бранкица Станковић снима инсајдере против Руса а ен против ЈуЕс стила“
Биће да овог пута ти ниси пажљиво читао текст (што иначе умеш да замераш, на пример Декију).
Аутор не доводи у питање одржавање саме изложбе већ критеријуме КЦБ-а.
Дакле, мало испод реченице коју су цитирао следи:
„Машински инжењер Драган Церовић био је, до бомбардовања Србије од стране НАТО, у систему Електропривреде Србије, са радним местом на Косову. Свестан да Срби заборављају брже него што памте, 2001. године, заједно са Драганом Пешићем, најпре је направио публикацију, а онда и изложбу фотографија са темом страдања радника електропривредних предузећа на Косову и Метохији. Убијено их је 50, киднаповано 27, у огромној већини Срба, али и Албанаца и Муслимана који су Србију доживљавали као своју државу.
Драган је изложбу, можда нећете веровати, најпре понудио Културном центру Београда. Одбили су након неколико минута разговора, нису хтели ни да га саслушају.„
А сам текст завршава са:
„Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима.
Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?“
Sviđa mi seSviđa mi se
„Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?”
„Уверен сам да је госпођа Миа Давид једна компетентна и надасве поштена културна посленица и да њено јеврејско порекло нема никакве везе са “атестирањем” жртава рата за подобне и оне друге.“
Sviđa mi seSviđa mi se
Чек бре Дрпе, одговарао сам Брму а не теби, њега сам на почетку цитирао 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
У праву си, не разумемо се. Ако је мој коментар проузроковао овај твој, а нема додирних тачака, онда си апсолутно у праву.
Sviđa mi seSviđa mi se
врабац Ма, читао је он више него пажљиво, али постоје одређене кључне речи које не подноси, о реципроцитету да не говорим. Грађанија…
Sviđa mi seSviđa mi se
vrabče od tebe nisam očekivao ovoliku površnost.. razlika je prosta – KCB je UmETNIČKA gallerija, ovo je umetnički koncept – umetnika.. oono što je mašinski inženjer ponudio je istorijska dokumentarna izložba… nemoj da m e teraš da branimm rad i koncepcije LDPovskih umetničkih institucija jer neću.. ali ova zamerka je bezveze ko i sve što napiše dmitar
Sviđa mi seSviđa mi se
бранаделмар Јбт, знаш ли ти за срамоту?
Sviđa mi seSviđa mi se
За расправу је шта је уметност а шта није (по мени рестаурација дневне собе у време злочина није). Злочинце треба кажњавати према закону и тачка, без обзира на порекло и за пример. Изложба је организована у овом времену и на том простору да би се наставио психолошко/политички притисак на нашу свест и даље олакшало признавање Косова, јер не верујем у случајности. А све што је у корист промене свести ка даљем растурању ове земље коју једино сматрам својом, нема везе са уметношћу, жртвама, опроштајем, људскошћу, већ само и једино са политиком, и тако га се и мора означити (још само да се појави на пол. сцени неко у стању да то уради на прави начин).
Sviđa mi seSviđa mi se
biti kopija ustaških primitivaca za mene je najveća sramota koja može da zadesi Srbina
Sviđa mi seSviđa mi se
И за мене… једино, пречесто ократање другог образа може да шкоди. Али како би ти то могао знати? Дорћол дубоко, Србија далеко…
Sviđa mi seSviđa mi se
„vrabče od tebe nisam očekivao ovoliku površnost.. “
слободно ме од сада па надаље сматрај веома површним човеком.
узгред (обраћам се свима овде виртуелно пристуним), ја сматрам да овој изложби, када би се апстраховала из каљуге наше данашњице, итекако има места у Београду.
Зашто?
Прво (ово као држављанин Србије), ти млади људи сада а у оно време деца (игром случаја Албанци, мада су ми презимена Богујевци и Дурићи прилично индикативна, но да не скрећемо са теме, далеко би нас одвело) су заиста преживели и надживели једну тешку трагедију. У то време су они и њихове породице били, макар и формално, грађани ове државе а то што су доживели им је приредила формација која је иако не формално у саставу регуларних снага тамо вршљала са благословом „институције чије се име не спомиње“ (сем ако неко не мисли да се у то време могло вршљати Косовом тек тако). Сматрам да они заслужују да их ми саслушамо па макар и само због поштовања према оним Шиптарима лојалним овој држави који су страдали од руке ОВК а о којима говори и горе споменути инжињер Церовић.
Друго (ово сад као Србин, опште узевши), сматрам да ако желимо да баштинимо оно најбоље што су нам преци оставили у аманет, ми морамо направити морални и сваки други отклон од звери које су биле спремне да пуцају у децу. То морамо да урадимо како због себе а још више због деце, јер, и ми ваљда некоме нешто треба да оставимо у аманет.
Мени је по том питању веома снажна прича коју ми је испричао један наш Србин из Босне својевремено (иначе, четнички унук).
Креће он 92. друге у рат, у својим раним двадесетим, и оде да се поздрави са бабом. Плаче баба, он суздржава сузе и каже му она „Чувај се сине“. Он каже (онако ваљда да и себе осоколи) „Ма дај баба неће метак на мене“. А баба на то: „Бог с тобом сине, наравно да неће, него пази се да не испрљаш руке. Даће Бог имаћеш једног дана када све ово прође ђецу. Ваљаће их тим рукама мазити“.
Е сад, да ли је у питању (иначе феноменални) Марко Миљанов или нека старица из неке босанске вукојебине, небитно је. Етос је исти и порука је јасна.
Дакле, сама изложба или прича о томе за мене није спорна.
Оно што јесте спорно је неољотићевска политика КЦБ, који је узгред имао и документарне поставке у галерији, ето ја знам за две које су се бавиле алпинизмом, да не спомињем сада неке друге теме.
Споран је такође цео тај дискурс о српским злочинима (којих је свакако било и свако ко то негира је или неинформисана будалетина или хуља) који се заиста претвара како Вукајло каже у „сатанску литургију“ против овог народа.
Ко ни то не види је такође или неинформисана будалетина или хуља.
Ето, то би били, што би рекао окупатор, „my two cents“.
Sviđa mi seSviđa mi se
ПоДписујем.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ако је нешто добро око те изложбе…..полиција показала понизност,кајање,што се уопште налазе на једном таквом месту.Ја бих се,да сам на власти,полако почео забрињавати(неком брига, нама нада)…Добро је да полиција схвати да није и никад неће бити део ове власти,већ само послушници чија већина све чешће извршава наредбе против својих уверења,у садашњем тренутку,да се сете свог народа,све веће опасности која се надвија над опстанак и да,кад дође тренутак–роб и гроб–изабере живот за свој народ и себе,јер је његов део.
Ова власт не заслужује ни слово више,(ни дана више,) а камо ли читаву реч.
Sviđa mi seSviđa mi se
те културне институције у Београду су легло ЛДПовског непотизнма, а сетите ихс е само једном у 5 година кад нешто о рату организују.. у међувремену вас боли уво ко плаћа провинцијалне МИксере, Пароброде и друге сеоске манифестације, .. јер сте исти о и они – паланачки дух
Sviđa mi seSviđa mi se
„. јер сте исти о и они“
верујем да би помогло када би повео рачун о граматици. ако ништа, барем не би било неспоразума; овако, кажеш да ти се текстови слабо коментаришу а мнозина коментатора и не зна треба ли и шта уопште треба да коментарише
Sviđa mi seSviđa mi se
Bez namere da vređam žrtve ovog strašnog zločina teško mi je da stvar ne nazovem pravim imenom. Gospođica David potpuno nevezano za njeno poreklo (za šta je to bitno?) obezbeđuje pozornicu za ovu liturgijsku dramu koja ima za cilj utiskivanje krivice u našu svest.
Da je cilj Hartefakta i Rokfeler fondacije „istina i pomirenje“ imali bi i pandan postavku u Prištini, materijala je sasvim dovoljno da se naprave stotine postavki širom bivše nam domovine.
Ova nedićevska vlast zajedno sa finansiranim NVOima učestvuje u toj satanskoj liturgiji kojoj je cilj porobljavanje mog naroda.
Sviđa mi seSviđa mi se
ovde ljotićevska tamo ustaška – isti je koncept: „Potrebno je zakonom odrediti da je jugoslavenska promidžba, javljala se ona i kao nostalgija, protuustavan čin, a javno veličanje jugoslavenstva prekršaj koji podliježe sankcijama.“ – Ivan Aralica, citirano prema Viktor Ivančić, „Titova slika“
„To je bila komunistička Jugoslavija, kojom su harali velikosrpski nastavni programi.“ – Fatmir Alispahić, prema P. Lucić.
„Ono što je u tom smislu kod Srba ostavilo jugoslovenstvo i komunizam, dugoročno gledano predstavlja najuspešniji projekat poništavanja jedne nacije u savremenoj Evropi.” – Ratko Dmitrović, urednik V. Novosti.
Sviđa mi seSviđa mi se
Управо зато што све и свашта може да прође као уметност, она је одувек и служила као нека врста меканог притиска на свест људи, а данас, када се све своди на то да се финансије обезбеђују тиме да се погоди тема за уметнички рад који одговара и финансијеру, није глупо супротстављати се таквим притисцима. Наравно не забранама и пљувањем (као у твојим примерима), које су увек контрапродуктивне, већ сопственом културом и уметношћу, у конкретном случају рецимо организовањем предавања о (документованим) злочинима и једне и друге стране (уз податке колико их је процесуирано на обе стране), у исто време и на истом месту као и изложба, и на тај начин покушати да се све сведе само на личну трагедију, а да се покрије политичка конотација.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ненаде, зар нисам то исто рекао?
то у конкретном случају и јесте лична трагедија…
да ли би пљувао Србина који би направио такву изложбу у Загребу о страдању његове породице оид усташама?
да ли би оправдано пљувао Хрвате ако/кад би је забранили?
то што раде ти Албанци је 100 пута корисниеј и оп Албанце и по Србе него ова трабуњања Дмитровића за масне паре
Sviđa mi seSviđa mi se
Јеси то рекао, а ја сам ти потврдио, допунио и покушао да мало разјасним твој ток мисли другима. Хвала и други пут.
Sviđa mi seSviđa mi se
„Gospođica David potpuno nevezano za njeno poreklo (za šta je to bitno?)“
mada mrzim da to kažem – bitno je i te kako. Gospođa je prilično aktivna u raznim jevrejskim organizacijama, a kao Jevrejka „genetski“ je kvalifikovana da procenjuje ko je žrtva a ko ne, čije žrtve treba žaliti a čije ne. A kako vi mislite da se dogodilo da se od 15-20 Jevreja u Beogradu, baš nekom od njih zalomilo da bude direktor KULTURNOG CENTRA BEOGRADA, mesta koje se bavi ISKLJUČIVO kulturom? Evo i brm malopre napisa da je rekonstrukcija „odaje“ porodice Bogujevci umetnost, a da ono drugo nema veze sa umetnošću i kulturom već možda malo sa novinarstvom. http://www.beograd.rs/download.php/documents/biografije.pdf
Sviđa mi seSviđa mi se
genetski je kvalifikovan i Leon Kojen i silesija Slobinih Jevreja.. aluzija ti je poptuo bezveze..sem ako nije na Filipa Davida i plemstvo i dvorjane.. al to nema veze sa jevrejstvom
Sviđa mi seSviđa mi se
A кад и где сам ја то рекао да Јеврејин не може да буде патриота? Алузија наравно јесте на Филипа Давида; а на кога би ћерка требало да се угледа ако не на тату? На Којена?! Па ваљда знаш да ту нема лове…
Sviđa mi seSviđa mi se
„A кад и где сам ја то рекао да Јеврејин не може да буде патриота?“
Ниси рекао, нити би то ико смео да каже. Довољно је само отићи до јеврејског гробља у Београду и видети споменик са подужим списком и посветом „Србима Мојисјеве вере који су дали живот за Отаџбину 1912-1918“
Sviđa mi seSviđa mi se
Наравно, потписујем и ово; са друге стране, надам се да није спорно да постоје многи који припадност мученичком јеврејском народу користе као околност која им помаже да зарађују, као и ради боље проходности на друштвеној лествици, нарочито у области културе. Породица Давид је (за мене) њихов егземплар. Ја и брм имамо пријатеља архитекту (попут Мие Давид) „правог Београђанина“ коме је супруга такође архитект(кињ)а, са много радног стажа и много „изведених пројеката“, могу ли се њих двоје надати да ће једног дана (ако је диплома Архитектонског препорука) неко од њих постати директор КЦБ? Могу кривак… Због чега? Па јер је поред чланства у некој граЏанској странци или НВО, врло пожељно бити сасвим одређене етничке припадности. То је само моје мишљење, и није став Преврата према Јеврејима. Ако овде разглабамо о свему, не видим разлог да не причамо и о отме. Ако неко види – нека га дува, Преврат уређујем и финансирам ја.
Користећи се фенси мантром по којој Јеврејин самим својим рођењем добија статус експерта за виктимологију, група прилично гласних људи веома добро зарађује и због тога је сасвим легитимно поставити питање да ли су спорну изложбу поставили вођени само уметничким разлозима, да би унапредили београдску културу или је можда новац разлог што поменути воле да буду у друштву Анри-Левија, Кушнера и осталих пуних ко брод уместо да се сврстају уз Којена, већину Срба, и друге црквене мишеве.
Sviđa mi seSviđa mi se
„сасвим легитимно поставити питање да ли су спорну изложбу поставили вођени само уметничким разлозима, да би унапредили београдску културу“
и довољно.. све остало је упетљавање а ви сте се упетљали по ко зна који опут вођени Павловљевим рефлексом.. .
ако је изложба уметнички оиправдана т о је довољан разлог, да се постави, ако је политиканствкосмеће , онда посатвити горње питање, само у контексту уметности и обавеза „пословодсртва“ КВБ према пореским обвезницима Београда и Србије…
да их на тај начин критикујемо одавно би чували овце..овако дувате у њихова једра..
Sviđa mi seSviđa mi se
Ако се неко овде упетљао као пиле у кучине онда си то ти. Коментарише се садржај текста а не лик и дело аутора (у овом случају Дмитровића), а сам текст је сасвим коректан док би се о лику и делу дало раправљати.
Узгред, ако ћемо већ да о „ликовима и делима“ неко би могао да каже да је приложити као анекс текст скинут са окупационог гласила попут Пешчаника најблаже речено неукусно. Ја то нећу, пошто се и на том оглашавачу окупатора понекад може наћи нешто паметно, само треба пажљиво филтрирати.
Sviđa mi seSviđa mi se
У ТЕКСТУ НЕМА НИШТА СПОРНО??? о не, мрзи ме да пишем још један текст о увек истим „неспорностима“ и „неоспорностима“ Дмитровића ..ваљда има и важнијих тема од сизифовског посла убеђивања у очигледно људи који неће да виде очигледно (не мислим на тебе)
Sviđa mi seSviđa mi se
Teško je argumentovano komentarisati bez dovoljno ulaznih podataka. ŠBBKBB je oblast koja me previše ne zanima. Treba ući u pozadinu i videti da je Hartefakt deo jedne „srbijanske“ scene koja je u službi tuđih interesa već decenijama stvarala klimu defetizma u Srbiji. Hartefakt je gospodo dramska sekcija neoliberalnog AGITPROPa finansiran od poznatih fondacija kojima je cilj da od Srba naprave pokajnike.
Uz pun respekt prema ovoj porodici koja je u punom smislu žrtva rata neću pristati na propagandni pokušaj zamene teza i američku laž o događajima devedesetih. Istina iz usta osvedočenog lažova vrednija je od laži istinoljupca, te ad homini argumentacija u ovom slučaju nema smisla. Gospodo proverite ko su ljudi i organizacije koje stoje iza ovog projekta i sve biva mnogo jasnije. Učešće naše vlasti u performansu je mnogo bitnija tema za raspraviti. Da li nam to Dačić potvrđuje dodeljenu nam ulogu krivca to je pitanje svih pitanja.
Sviđa mi seSviđa mi se
Učešće naše vlasti u performansu je mnogo bitnija tema za raspraviti. .. али зато и служе уредници Вечерњих новости – да о томе не расправљамо .. него о усташама и издајницима
Sviđa mi seSviđa mi se
Povratni ping: Бранимир Марковић СВЕ-НЕО-СПОРНИ | P R E V R A T