Владимир Милутиновић ДЕФИНИЦИЈА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

у игри науке није легитиман потез: “нећу прећи на ствар док не дефинишете појмове као ја”. 

Појам “неолиберализам” уведен је и дефинисан на постојећи начин јер су критичари система желели да кажу да постојећи систем није само систем тржишта (либерализам), него и систем који је подешен у корист богатих. 

ја термин употребљавам као назив за идеологију приватизације, за став да све, или што више ствари, треба да буде приватно, заједно са свом пратећом квази-филозофијом.  Овакав став није добро називати просто “либерализам”, јер се он разликује од либерализма као идеологије тржишта. 

Пошто видим да и професори универзитета, а камоли приучени студенти економије, имају доста проблема са разликом дефиниција-исказ, а у вези са спором око неолиберализма, није лоше да овде разјаснимо о чему се ради. Неће то тргнути “неолиберале” из догматског дремежа, али можда буде користило неком студенту кога још није захватила неолиберална грозница. Наиме, недавно сам упућен не један згодан линк, где су се нашле изјаве наших економиста о неолиберализму. Ево какве су то изјаве: „неолиберализам је непотребан термин“ (М. Прокопијевић), „неолиберализам не постоји.. у питању је чиста бесмислица” (Б. Мијатовић), “сам термин не говори много о конкретним идејама, политикама или заступницима тих идеја.” (С. Тасић).

Овде се чини да се ови економисти споре око значења термина “неолиберализам” са неким другим актерима који тврде супротне исказе “неолиберализам постоји”, или “термин ‘неолиберализам’ има смисла и тај смисао је одређен и богат, колико су то и други термини у друштвеним наукама”. Оно што ту не ваља је то што ови економисти очигледно сматрају да се расправа исцрпљује у спору о  овим дефиницијама, а то се иначе у науци не ради, због саме природе дефиниција.

Наиме, дефиниције су само скраћенице за појмове. Оне не треба да буду предмет спора, већ се треба спорити око ставова који се помоћу дефинисаних термина граде. Онај ко се спори око дефиниција, уместо да их само прими на знање или тражи додатно објашњење термина, у ствари избегава расправу. Неке дефиниције су већ договорене, као у математици, и ретко се мењају, али је, на пример, у друштвеним наукама различито дефинисање термина нешто нормално и уобичајено. Онај ко то не зна или се никад није бавио неком друштвеном науком или је давно престао да буде научник.

То значи да у игри науке није легитиман потез: “нећу прећи на ствар док не дефинишете појмове као ја”. Свако може да појмове (скраћенице) дефинише како хоће. Тврдње су оно што је важно.

Појам “неолиберализам” уведен је и дефинисан на постојећи начин јер су критичари система желели да кажу да постојећи систем није само систем тржишта (либерализам), него и систем који је подешен у корист богатих. Због тога је згодно име “неолиберализам”:  систем који се са једне стране сакрива иза либерализма – отуд “либерализам” у имену – али то није, већ је његово лажно понављање – неолиберализам. Ово лексичко објашњење може да обавезује мање или више, али дефиниција неолиберализма може бити сасвим јасна. Дејвид Харви, који је написао код нас преведену Кратку историју неолиберализма, почетке неолиберализма смешта у “вашингтонски консензус” који је одредио правац транзиције, а ја термин употребљавам као назив за идеологију приватизације, за став да све, или што више ствари, треба да буде приватно, заједно са свом пратећом квази-филозофијом.  Овакав став није добро називати просто “либерализам”, јер се он разликује од либерализма као идеологије тржишта. На пример, у тексту “БусПлус као слика система” постоји јасно објашњење да су “либерализам” и “неолиберализам” појмови који су по садржају чак супротни. На пример, ниједан наш “либерал” се није бунио што “БусПлус” има монопол у наплати карата у градском превозу из простог разлога што је “БусПлус” у приватном власништву. Иначе, ово су тврдње које би наши “либерали”, а у ствари неолиберали, требало да оспоравају, уместо да се баве дефиницијама: кад неко тврди да БусПлус има монопол, они би могли да тврде да то није тачно и да постоји конкуренција у наплати карата.

Дакле, из реченог видимо да је лако оповргнути тврдње наших економиста са почетка текста. Појам “неолиберализам” постоји, информативан је, има смисао и потребан је одређеној групи људи у анализи садашњег система. Он не представља ни неко вређање “либерала”, нити његова употреба подразумева неке радикално-леве ставове критичара. Једно обично аналитичко средство, као и сваки други појам.

Међутим, ако се и сложимо око тога да је бесмислено оспоравати нечију дефиницију “неолиберализма” зато што је другачија од наше, која још и не постоји, неко би могао да тврди да то није “идеологија” пошто је нико не заступа: код нас су све сами либерали, нема ниједан неолиберал.  Ето, што се тог аргумента тиче, могу само да кажем да је све што су написали у последње време, што пишу, и што ће по свој прилици у будућности написати – да наведем само оне које сам већ критиковао у тектовима – Мирослав Прокопијевић, Миша Бркић, Димитрије Боаров, Борис Беговић, Александар Стевановић и други из кружока, Даница Поповић, а поред њих и скоро сви наши економисти, али и оно што говоре Чедомир Јовановић, Млађан Динкић, Драган Ђилас, Александар Вучић и многи други, тачније скоро сви у јавном простору, спада у неолиберализам. Ево недавно се придружила и Зорана Михајловић образлажући потребу за ванредним изборима: “Проблем је што све то није пратило напредак у економским реформама, јер је ту потребно правити болне резове. Популистичка економија заснована на догматском придржавању социјалне политике по цену да одустанемо од реформи је неодржива!” Неолиберализам је у тој мери идеологија да већ има и свој језик који сви понављају, који обавезно због нечега укључује и фразе “бони резови”, “структурне реформе”, “популизам” итд.

Дакле, на почетку поменути наши економисти, када тврде како “неолиберализам” не постоји, или да је тај појам бесмислица, могу можда да импресионирају студенте економије, али ће свако ко се имало разуме у логику и методологију науке, да не спомињем филозофију, у овим тврдњама видети само средство да се расправа избегне и знак значајне идеологизованости мишљења наших економиста.

Али, због тога се нико не мора узбуђивати. Тренутно су у рукама неолиберала “и нож и погача”. Па могу да секу, како желе. Или боље да режу… Знате, “болни резови” итд…