Дејан Косановић: Права вера (се) живи

У контексту Христових порука мени је најинтересантнија она која је најчешће и витоперена, није у тексту споменута, а то је она о “окретању другог образа“

Та Христова порука, као све његове поруке су за оне који живе у Заједници превасходно, али и за личне непријатеље верујућег, јер тиме хришћанин надилази самог себе поручујући Христос је љубав. 

Хтедох да отпишем коментар мом пријатељу Милану на текст “Права вера ћути“, но, како видех да ће бити подугачко реших да то претворим у текст, јер има низ ствари на које је потребно скренути пажњу.

Прво што бих желео да истакнем и нагласим јесте да Милана лично познајем и дубоко га ценим окарактерисавши га једном приликом као “делатног филозофа“, јер  знају они који читају моје коментаре на Преврату да поодавно дубоко презирем филозофе нарочито грађанског типа, али и оне који само троше драгоцени кисеоник не би ли се разметали својим напамет наученим фразама и флоскулама које у животу не вреде ни пишљива боба. Зато, не бих желео да се ово моје сочињеније схвати као утук на  Миланово, већ као дијалог међу пријатељима што се искрено надам да ће и он тако доживети.

Текст “Права вера ћути“ је последица, или обрнуто, емисије “Контраспин“ на радију “Снага Народа“ коју Милан уређује и води када је узео за тему нове комесаре. Кренуо је од Цркве. Где је проблем? Проблем је у синдрому “широке кофе“. Тај синдром обично се бави уопштавањем кроз појединачне примере, а из тога треба да следује аксиом.  Тим синдромом су обузети многи; и они који објашњавају четничка клања њима омиљеним методом “причала ми баба“, али и они који се због “попа Николе одрекну Светог Николе“, па из тога следује да је цело православље преварантско, је л’. Тако долазимо и до теолошких комесара, јер, ето, постоје тамо неки који желе да укажу на грешке у вери, али по Милановом мишљењу су били раније ово или оно. Проблем тог метода је увек у безимености тј. никада не сазнамо ко су ти теолошки комесари, колико их има, да ли су обичан свет, односно, мирјани или се можда мисли на свештенство, да ли су то неки од политичара (ја не видех нити једног који нешто проповеда бар не Христову науку) или не итд. итд. Но, како год, због њих настају текстови који су поприлично неправославни ма колико дедова неко имао у свештенству,  а оправдање те неправославности, иако се Милан сигурно са тим неће сложити, су управо ти безимени теолошки комесари, јер, јелте, због њих неко не може да ЖИВИ своју веру. Ех, није него.

Можда би Милан требао да размисли о следећем – уколико својим ставовима око вере не би провоцирао слушаоцеили читаоце можда му се онда не би ни јављали људи који желе да искажу своје мишљење о изнетом ставу с којим се не слажу или мисле да је дубоко погрешан са становишта православне вере. Пример за ово је баш емисија коју сам споменуо, а коју редовно слушам, па ћу пробати да парафразирам Милана у једном делу. Пошто је елаборирао како треба веровати чињеницама, тема је била  ЕУ и религијско осећање које се око ње ствара, осетио је потребу да то упореди са Христосом и његовим, како их је назвао, начелницима (Апостоли), јер “ко каже за све то око Христа – па, начелници!“ из чега следи да су Апостоли могући лажови. За сваког верујућег то чак није ни став, но увреда, па нема потребе за чуђењем уколико то проузрокује одређене реакције. Ја, међутим, не сматрам то увредом него чистим непознавањем материје око које се расправља и препоручујем мом пријатељу да мора гајити конзистентност у ставовима, јер често критикује, са правом, Србе како расправљају о стварим о којима појма немају, односно, дајџест Србе који са два клика мисле да могу рецимо да расправљају о Шпенглеру само зато што су на мрежи прочитали две његове мисли. Милан је у праву, има тога доста, али нека дозволи онда да ни референце типа “дедови су ми били свештеници“ , “на литургију сам ишао још осамдесетих“’, славска свећа се никада није угасила“ и др. не могу бити довољне да ли неко православље ЖИВИ или не у чему је и сама његова суштина . Парафразираном реченицом о “начелницима“ он сам себе потире као верујућег, јер њен склоп, али и сам начин изговора којег овде не могу да дочарам то несумњиво доказују. Можда је Милан, као и ја што сам, “сумњивац“, односно, Боготражитељ, јер каже Иван Иљин:

Не може се сумњати “у све“, поготово не у саму своју сумњу. То је већ смрт и труљење. Сумња, уколико постоји, доживљава се снажно и мучно, она је истинска, она је несумњива, она је воља за истином рођена љубављу и жудњом за извесношћу. Онај који сумња у Бога и истину, тај већ воли Бога и истину, и наћи ће их љубављу зато што их уопште и може наћи само љубављу. Таква сумња је – духовна, она је већ живи дух и човеку који тако сумња духовно искуство је већ откривено и доступно.  “Пут духовне обнове“

Али, хајде да видимо шта је проблем са Апостолима. Кажу да је Паскал за њих рекао следеће – или су преварени, или су нас преварили или говоре истину.

Прва тврдња не стоји, јер су они чуда Богочовека гледали својим очима, нико им није препричао, чак нису веровали да је Васкрсао док се својим очима у то нису уверили. Своје дане са Христосом су преточили у сведочења која се зову Јеванђеља. Да ли су нас преварили? Разум, а не вера, нам говори да нису, јер су они своје сведочење ИСТИНЕ  платили разапињањем, каменовањем, бичевањем, бацањем лавовима и сваким другим тешким жртвовањем. Ако су нас преварили где им је мотив за превару? Где су им блага, дворови, власт и све што иде уз мотиве преваре? Не, тога нема, има само крви и муке, па се не може узети да су нас преварили, јер су онда преварили сами себе што је глупост  без обзира на миленијумску разлику –глупост је увек глупост.  Дакле, ако претпоставимо да су говорили ИСТИНУ, онда и њихов живот земаљски има смисла јер су ИСТИНУ  живели и за њу пострадали из чега произилази да је Христос Богочовек што је камен међаш вере. Изгледа бенигно, али суштинско питање вере је баш то – да ли верујеш да је Исус Христос Божији син? Уколико “сумњивац“ (Боготражитељ) на свом ПУТУ дође до позитивне спознаје онда су све остале ствари лакше за разумевање и кроз рацио и кроз дух.

Што се самог текста тиче Милан је донекле у праву када каже, не баш овим речима, да се православље може проосећати, а да се не буде теолог. Најбољи за то су примери “стараца“ који већма нису имали високе школе теологије, а били су свети и православни у најдубљем смислу те речи као нпр. старац Тадеј или било који други. Није тајна да обичан чобанин може бити дубљи верник (ово ми се више свиђа од одреднице “већи верник“) од владике који као и сваки човек може “пасти“ и живети неправославно за разлику од онога што екстерно приказује. Но, опет та “широка кофа“ презахвата, јер се у њу могу убацити и они који су завршили највише студије теологије као што су споменути Свети Николај Велимировић или позитивно приказани Ава Јустин Поповић, па ако Милан инсистира да “ако се о нечему хоће расправљати онда се мора нешто и знати“ ваљда ће допустити и чињеницу да Факултет политичких наука ако није лакши сигурно није тежи од Богословског и да ти свети људи бар нешто знају. Ова реченица потврђује грешку овог приступа:

Теолошко знање не доприноси вери уопште, зато што количина чињеница не утиче на осећања.

Ако је ово тачно, а није, онда ни Миланов завршени факултет не доприноси његовом данас размишљању о друштву. Наравно, не може се егалирати један збир знања који су материјалног карактера у својој суштини и други који је ствар душе, али рећи да теолошко знање не проширује веру, сазнања свих светих која се тамо уче и проучавају, па самим тим  је и то допринос продубљивању вере, је одвећ банално. И стално то уметање чињеница је погрешно. Чињенице имају своју вредност само у Боготражењу док је “путник“ још у сумњи, али када се то превазиђе оне постају смешне и непотребне као и осећања, јер се вера не осећа, она се живи. Преведено на англосаксонски то је “начин живота“. Да ли поштење осећаш или је то део тебе, односно, део твог живота? Или, да ли чврстину свог карактера осећаш или са тим у сагласју живиш као део себе? Тако је и са вером. Или је живиш или не, средине нема.  Да ли смо довољно људи ако не верници, па да ставимо руку на срце и пред собом и Богом признамо себи колико мало веру живимо, а она се огледа у томе колико смо смирени; да ли смо горди, па често не можемо ни ближњег да саслушамо а некмоли да му признамо како је у праву; да ли смо корисници лажи, па лажуцнемо ту и тамо, ал’ обавезно уз оправдање самих себе како то и није тако страшно; да ли варамо своје жене уз оправдање “један је живот“ и “нема Србина, а да није швалер“;  да ли претерујемо све мере у ићу и пићу клањајући се доњем човеку, човеку хедоније итд, итд. Да не буде забуне, ја на првом месту по овим питањима која су проста, али која разарају када спознаш колики си бедник. То су питања вере и њеног система вредности, питања живота и његовог смисла, јер у самој својој суштини она тежи бољем човеку, бољем домаћину, бољем родитељу. За разлику од идеологија, а и то је Миланова теза, вера не ствара “новог човека“, она је већ ту, у сваком Србину. Питање је само хоће ли бити п(р)обуђена или не.

Милан често кокетира са неким синтагмама, а најупечатљивија ми је “православни паганин“ где се прави један својеврстан оксиморон који нема упориште у сазнању. Међутим, тачно је да су Срби пре него што су спознали Христа били пагани и данас се то може видети нпр. у бацању жита преко крова куће на неким свадбама као и окретање “накончета“ пред кућом или некада закопавањем јаја у њиву ради плодности или, поменутим у тексту, паљењем Бадњака када се храст сматрао дрветом бога Перуна итд. Но, Свети Сава, наш Отац, је све то уклопио са хришћанством тако да је остало део нас и кроз обичаје у вери, али спознавши Бога, односно, Пут Истину и Живот тј. десет заповести које живљењем  “боголикују“ човека ти обичаји су постали споредна ствар, јер да ли ико има сумњу да је Христоса интересовало да ли неко закопава јаје у земљу или не? Он је бринуо о спасењу душе, о враћању палог човека на Божије стазе, а не о тако баналним стварима као што су поменуте. Наравно, понављам, оне јесу део нас и треба да остану, али њима давати примат у односу на Христа је исто као рећи да си више научио у основној школи него на факултету или да ли ћеш на питање некога коју си школу завршио рећи ОШ“Та и та“ или ћеш рећи Факултет “Тај и тај“. Толика је то разлика.

Даље, увек ми је било интересантно када неко Христове поруке жели да искористи на свој начин у сврху критике Цркве и верујућих. С тим у вези је и споменута “левица и десница“ као и ктиторство. Задужбинарство у Срба постоји од кад постоји и Христос посреди нас. Оно најчешће није у рекламне сврхе већ жеља да се на неки начин, земаљски начин, врати оно што је неко живљењем православља добио. Ја сам сигуран да када би сада неки богаташ дао неку своју зграду за обданиште рецимо, Милан би то наглас поздравио (и ја бих), али када тај исти богаташ да део свог богатства за неки храм онда је то реклама, спољно разметање вером итд. Поставља се логично питање да ли су нам у том случају храмови потребни? Наравно да јесу, јер Црква је Заједница, тамо где је заједница ту је и саборност , а где је саборност ваљда постоји и место саборовања. Проста логика једноставног човека. Да ли је дотични богаташ дао у ове или оне сврхе је између њега и Бога, ја сам му захвалан што и на тај начин шири Заједницу.

У контексту Христових порука мени је најинтересантнија она која је најчешће и витоперена, није у тексту споменута, а то је она о “окретању другог образа“. Како ја то видим, не пледирам да сам у праву, неверујући је често користе да верујућег пасивизирају, да се не бори или да критикују ако је превише борбен. Та Христова порука, као све његове поруке су за оне који живе у Заједници превасходно, али и за личне непријатеље верујућег, јер тиме хришћанин надилази самог себе поручујући Христос је љубав. Но, то никако не значи да оне друге непријатеље, а такви су најчешћи, треба дочекати сољу и хлебом, јер Свети Филарет Московски каже мени омиљену: “Љуби своје личне непријатеље, непријатеље вере презири, а Отачаства сатири“. Да ли ће се неко усудити да каже како Свети Филарет није разумео Христоса?

Ето, пријатељу не замери нешто ако сам био прејак, а извињавам се и верујућима што се усудих да на свој начин објасним нека од питања вере како их ја видим.