Ненад Булаја: Довољно и конкретно

У овој земљи  тренутно немамо ни државу ни институције, постоји само један квази систем који омогућава малом броју нељуди да пљачкају и тероришу већину осталих. Сам систем је направљен тако да онемогући промену или да је (у  најмању руку) учини изузетно тешком. Његови носиоци чине све напоре да скрену пажњу и онемогуће било коме ко није под строгом контролом да ради било шта у самом систему.
Међутим, као и свака људска творевина, иако се више од две деценије ради на томе да се цео систем заштити од уплива добронамерних или моралних људи, а пре свега захваљујући лењости и неспособности његових одржавалаца, ипак постоји неколико начина начина да се крене у деконструкцију читаве структуре. У овом тексту ћу се бавити са три начина који су ми пали на памет, а могли би да послуже као начин за обарање система.

Варијанта 1 – Напад на Систем споља.

 Стратегија за „пробој“ је једноставна. Треба одабрати једну тачку и у њој фокусирати све напоре. Проблем је одабрати ту „тачку“, јер је то од пресудне важности за успех целог подухвата.

Данас се јавности пласира цео дијапазон „врућих тема“, међутим, после пуно размишљања сам дошао до закључка да само један закон може бити мета за промену „ван система“, чијом променом би било омогућено и олакшано даље демонтирање система. Закон је о референдуму и народној иницијативи, а он сам би био мета управо иницијативе за промену и референдума који би уследио.
Да појасним: Закон о референдуму и народној иницијативи је на снази од 1994 године, и он теоретски дозвољава (а практично онемогућава) организацију референдума и народне иницијативе (било коме ко нема велика средства и инфракструктуру иза себе  – велике партије, држава…). По том закону само расписивање референдума захтева прикупљање 100.000 потписа у року од седам дана по пријему предлога о референдуму. Такође теме за референдум су ограничене, тако да је народу онемогућено да у својој држави гласа о својој судбини, већ само о одређеним стварима. Администрација и захтеви о организацији самог референдума су такође (већ пословично) компликовани.

Међутим, иако је намерно направљен  тако да „обесхрабри“ сваког ко жели да покуша нешто да промени ван  скупштине или владе, ипак постоји  шанса да се један референдум успешно организује, а, ако би успео у томе да промени овај закон и олакша све будуће, сваки следећи би било све лакше и успешније организовати, до тоталног уништења система.

По мени промена овог закона је питање свих питања. Важније и од Косова, ГМО, Војводине итд. Јер уколико  би се успело са променом овог закона, широм би се отворила врата за „заобилажење“ владе и скупштине, које већ деценијама организовано раде против интереса свог народа, а у некој перспективи, уз пажљив ,упоран и систематичан рад, било би омогућено „преобликовање“ наше државе и целог нашег друштва у нешто што личи на људску творевину.

Пре свега би било  неопходно ангажовати све снаге  које желе да дође до стварних  промена у овој земљи (моментално  искључивање свих странака и  гро НВО организација). Спојити  их и убедити у важност овог питања. Тиме би се дошло до базе за презентацију овог питања народу. Покушавати пробијања медијске блокаде на неком вишем нивоу је неисплативо, али зато постоји алтернатива у виду локалних телевизија, новина и радио станица, преко којих (из рад на терену, лепљење плаката итд), и уз агресивно коришћење интернета, било би могуће допрети до довољног броја људи, чиме би се омогућила макар теоретска шанса за успех референдума.

Уз ово неопходне су  још две ствари: финансије и  експертиза. У првом случају би  се све водило на нивоу минималних улагања новца, а максималног улагања рада заинтересованих. Иако не могу да прерачунам тачне трошкове, верујем да би све могло да се исфинансира од стране заинтересованих ентузијаста (укључујући и мене).
Што се тиче другог дела, сигуран сам да постоји начин да се дође макар до неколико људи који имају искуства и/или су у правној струци, а да је могуће убедити их да референдумско питање формулишу у складу са законом, а и помогну око процедуре везане за пријаву, бесплатно у своје слободно време.

Уколико би референдум био успешно организован, а довољан број људи обавештен, постоје две могућности: Прва је да не скупи довољан број гласова за промену закона, што би било само одлагање понављања покушаја док се не дође до друге могућности, а то је да референдум успе, што за собом повлачи следеће:

1. Мање вероватна варијанта: Влада дозволи промену закона и тиме широм отвори врата могућност ненасилне промене система, или
2. Вероватнија варијанта да се покуша неки начин политичке манипулације, или чак директно непризнавање/игнорисање резултата референдума, што би било савршен шлагворт за организацију демонстрација и грађанске непослушности.

 Досадашњи неуспеси у организацији  рушења власти су, по мени, пре  свега последица неповерења у  оне који га организују, и преоптерећености/засићености гомилом тема због којих се зове на протесте.
На овај начин би, коначно, могао да се постигне фокус који би властодршци тешко могли да разводње. А сви који су радили на организацији референдума би могли „у ходу“ да се пребаце на организацију протеста и грађанске непослушности. И набијати свим нивоима власти (ДРП-ове „субаше“) причу о референдуму на нос док им не изађе на супротну страну, а затим испочетка, поново, док се не „поломи“ баријера.

Права капитализација  успеха у овом напору би дошла тек након референдума,  јер би, на темељу искуства  и поверења људи, које би проистекло  из успешне борбе са системом,  било омогућено стварање неке врсте  референдумског удружења. Које би свима који имају стручности и жеље да ствари у овој земљи промене на боље, а чији предлози се оцене као питања националне важности, организовали референдум, и на тај начин, корак по корак, би истискивали и заобилазили корумпирани систем, док неког коначног стадијума, када би сам систем био довољно промењен да поново профункционише на ползу свих грађана Србије.

Не морам да напомињем  да би се на овај начин  стало на много жуљева, и сви  који се одлуче да учествују  би били у реалној опасности.  Зато би било неопходно обезбедити што масовнију базу, која би могла да се избори са одустајањем појединаца. Такође би ово било временски и организационо врло захтевна варијанта, али, обзиром на тежину задатка, и уложени наппор мора да буде пропорционалан.

  Варијанта 2 – Системом против Система.

Док прву варијанту до сада нико код нас није пробао, ова је већ успешно спроведена, само са никаквим резултатима, ево о чему се ради: Идеја је, пошто је систем већ устројен да штити сам себе, и свима који су унутра омогућава невероватну количину самовоље, да се једноставно – уђе у систем и изнутра се промени, користећи његове сопствене механизме, јер освајање власти аутоматски омогућава слободу да се систем комплетно промени изнутра!

Идеју је већ (делимично) спровео фамозни НОПО.  Ако ништа друго, макар је доказано да се са релативно малим средствима, може ући у скупштину, све што је потребно је добра идеја и воља да се она спроведе. Наравно, како се на крају испоставило све је било манипулација спретног преваранта Тулимировића, коме циљ никада и нису биле промене већ обезбеђивање сопствене будућности у посланичкој клупи.

Иако је на тај начин  нанета штета идеји, она је  и даље одлична! Само је неопходна  исправна реализација т.ј. Потребно је (као и код прве варијанте) пронаћи довољан број људи који искрено желе да помогну својој локалној заједници, спојити их на тај начин да се преко неког вида удруживања (странка, удружење грађана итд. ,само да може да се изађе на изборе), омогући тим људима да изађу на локалне и/или парламентарне изборе. Оно што би требало, то је  да се направи ја нека врста  „централе“, из које би се  помагало свим кандидатима око  процедура, потписа и осталог  везаног за пријаву на изборе. Такође, пошто је поверење у  овакве и сличне организације код обичних људи сведено на нулу, неопходан би био изузетан програм, на који би се кандидати позивали, а сви који би радили на овом пројекту могли да граде углед организације. Такође би (уколико се успе са уласком у структуре власти на било ком нивоу), било неопходно по сваку цену спроводити програм и градити поверење грађана, на тај начин што би се искрено залагало за њихове потребе.

Због свега овог, избор  људи који би представљали  ову организацију би био најзначајнија  ствар.
Такође би било немогуће одмах показати и доказати да постоји и политичка снага која мисли и ради другачије од свих осталих.
Тако да би било потребно доста времена да се изгради поверење народа.
Све у свему негативне  стране ове варијанте су то  што би зависила од вредности самих људи које би окупила, и што би јој требала највећа средства (у старту, након тога би средства обезбеђивао сам систем), и релативно дуг временски период, ради успостављања поверења са народом. Такође би било јако пуно подметања и отпора од стране свих којима не одговара промена система.
Плус је што је већ доказано да је могуће на тај начин радити, и што би (уз мало памети) систем сам радио у корист сопствене пропасти.

  Варијанта 3 – Ресетовање система

 Други назив ове варијанте  би могао да буде – Миленковићева. Ко чита Преврат, схватиће.

Искрено верујем да ова шарада од „државе“ не може још дуго да опстане, а када падне, биће жестоко. Идеја је да се тај пад дочека спремно. Да не бих никога довео у незгодну ситуацију, овде ћу завршити излагање о овој варијанти. Рецимо само да су се сличне ствари већ дешавале (чак и у новијој историји), и да је довољно на прави начин спојити људе који су спремни да жртвују и нешто више од тастатуре да би дошло до промена.

Мој лични фаворит је прва варијанта (зато сам о њој и најдетаљније писао, иако ни близу довољно детаљно). А цела идеја текста је да видим како би људи реаговали на конкретне предлоге о променама, и дам свима прилику да критикују моје идеје, да би се дошло до нечег употребљивог.