У овом тексту ћу се бавити даљом анализом „Референдума о референдуму“ као средства промене друштва, покушаћу да одговорим на неке критике и укажем на, можда, мање видљиве предности овог начина промене друштва и система власти над њим.
Укратко да поновим: моја логика из претходног текста је да се реална промена система може направити управо радом на промени закона који у теорији омогућава, а у пракси онемогућава уплив директног народног изјашњавања о свим битним питањима преко референдума и народне иницијативе. Од изгласавања овог закона 1994 до данас, НИЈЕДАНПУТ није покренут референдум о неком битном питању за државу и народ, од стране самих грађана. По мени то показује две ствари које се морају променити – прва је сам закон, који очигледно не подржава и не подстиче референдум и/или народне иницијативе, а друга је свест самих грађана, у потпуности пасивизованих и препуштених на милост и немилост политикантима и спонзорима који преко њих обликују судбину државе и народа, притом не водећи рачуна о жељама и потребама самог народа.
Промена закона и промена свести су у ствари један задатак који се преплиће и међусобно подржава и подстиче. Радом на промени овог закона, мењаће се и схватање да не треба никоме препуштати управљање сопственим животом, и да увек постоји начин и могућност да се промени оно што ти не одговара.
Овде је од мене потребно неопходно једно извињење, у претходном тексту сам навео да је рок за сакупљање потписа 7 дана, исправљен сам да то важи за народну иницијативу (што је, наравно, такође безобразлук), док за референдум (због пропуста у самом закону, где се никакав рок не помиње) рок не постоји! И управо је то оно о чему сам у претходном тексту говорио да је једна од последица негативног одабира кадрова који улазе у власт и странке њихова нестручност и неажурност, што доводи до оваквих пропуста у законима писаним против народа. Управо је ту шанса да делују стручни а добронамерни у циљу промене!
Неколико конкретних, лично мојих, предлога, везаних за измене закона су:
1 – Промена рока за прикупљање потписа за народну иницијативу на 90 дана.
2 – Разбити „ниво“ референдума на две равни, на првој су предлози измена или доношење нових закона, ванредна смена државних функционера и сл. За које би било довољно скупити 50.000 потписа ради покретања. Друга раван би била питања измена Устава и питања од националне важности, за која бих оставио границу од 100.000 потписа.
3 – Временски ограничити, а правно максимално смањити скупштини простор да интервенише на резултатима референдума, скупштина мора да постане оно што јој и јесте намена, само СЕРВИС за вољу грађана.
4 – Укинути наплату било каквих такси, или ставити само симболичну суму на оверу потписа грађана на референдуму.
5 – Омогућити бесплатно, комплетно и правовремено информисање о оваквим инцијативама на „јавном сервису“ (да једном у животу оправда и то име).
6 – Дозволити изјашњавање на референдуму и електронским путем.
Уз ове,постоји још доста добрих предлога на другим местима, више о њима на крају текста.
Прва ствар која би требало да се уради јесте да се уобличи један добар, и правно ваљан (можда и кључна ствар, власт ће најпре тражити пропусте у самом тексту предлога закона) предлог закона о Референдуму и Народној иницијативи. Пошто нисам ни близу довољно правно поткован за тако нешто (као ни већина људи који би можда имали предлоге за измену закона), најбитније за успех ове идеје јесте укључивање правника и људи са ускуством у тумачењу закона. Њихов главни циљ би био (осим давања предлога о изменама наравно) да правно уобличе предлог измена постојећег, или можда (ако је исплативије) предлог новог закона о Референдуму и народној иницијативи, такође и „борба“ са бирократским препрекама. Тај предлог би био основа око које би се окупили сви жељни промена, тако да би он био пресудан за успех самог референдума.
Друга ствар би била потреба да се повежу сви који желе да помогну реализацију ове идеје. Масовност би била кључ успеха, јер се на финансије не може рачунати. Овакво окупљање људи око једне идеје би требало да буде окидач за промену свести. Идеја је да се код што већег броја људи разбије вештачки наметнута пасивност. То је један од разлога зашто сам одабрао као циљ само промену једног (али вредног) закона. Успех се заснива на постизању циљева, уколико се као циљ постави нека претерано амбициозна ствар, човек трпи неуспехе, и у њему се ствара отпор према чињењу било чега. Мени се промена овог закона учинила као релативно лако достижан циљ, на чијем успеху би могла да се гради даља жеља за променама набоље, истовремено, промена самог тог закона ОЛАКШАВА управо неке даље кораке ка преузимању полуга власти од стране народа.
Трећа ствар је да би ово био само једна карика у ланцу промена! Радом на спровођењу овог референдума (у чему би требало укључити што више младих), би се градила једна врста „организације“ грађана, који би имали искуства у активностима везаним за референдум (скупљање потписа, бирократске препреке и њихово савладавање, упознавање још ширег круга људи о значају референдума и директног изјашњавања). Успехом референдума би се стекло поверење грађана, које би затим могло да се искористи за организацију даљих референдума који би наставили промене и укључили још више људи жељних бољитка у нашој земљи. Наравно није све тако идеално. Промена самог закона би дала могућност свима да покушају да „прогурају“ неке своје идеје, биле оне злонамерне или не. А тужна је истина да у овом друштво најбоље организације и највише средстава имају управо они који желе најгоре самом том друштву. Оно у шта се уздам јесте управо „кредит“ који би код грађана стекла група која би иницијално променила закон, и тиме показала искрену жељу да нешто промени у корист свих, а не само сопственог џепа. Верујем да би се сви који су учествовали у организацији и спровођењу, па и сви који су гласали на њему, заједно успротивили сваком покушају злоупотребе њиховог напора, са уздизањем свести о томе да сви они омају само онолико моћи колико им ми сами препустимо у руке.
Рад на самом скупљању потписа би се сводио на што више личног контакта и објашњавања. Медијски простор у нашој земљи је црн, нема ни трчка светлости, тако да бих у старту одбацио обраћање јавности преко великих контролисаних медија. Постоји нека могућност да се каже нешто преко малих локалних (док се не приватизују или угасе) медија (радио станице, локалне тв, локална штампа). Треба искористити и алтернативне емисије са директним јављањем гледалаца, максимално користити интернет ради промоције и повезивања свих заинтересованих. У сваком случају, морали би да се ослонимо на добровољан рад и ентузијазам, који би (колико год је могуће) заменили финансије. Свакако да би морала да се скупи и одређена свота новца. Моја идеја је да се замоле сви који учествују да дају према својим могућностима, уколико треба да се затражи и помоћ од народа, свакако би било добро када би се у све то укључило и неколико економиста са својим идејама.
Пошто закон не регулише добро питање рока за скупљање потписа у референдуму, тако да је правно тумачење да нема рока, не сумњам да би се (пре или касније) скупило довољно потписа за промену наведеног закона. Питање у том моменту постаје како би се понашали представници странака (народа сигурно нису). Претпостављам да би покушали на сваки начин да онемогуће усвајање закона. Тада наступа критични моменат, када се мора препознати на који начин се жели дискредитовати доношење закона, и на прави начин одговорити на то. Доношење овог закона омогућило би изјашњавање народа о свим битним питањима која су данас актуелна (Косово и метохија, отимање земље, распродаја ДРУШТВЕНЕ имовине, укидање права радницима, увођење ГМ организама, приступање ЕУ и НАТО итд. итд.) Тако да би на сигуран покушај да се блокира уплив народа у одлучивању, требало позвати све организације које су заинтересоване за решавање наведених питања да се уједине у протесту против те блокаде, уз логику да би његово доношење помогло и њиховим циљевима. Уколико би се сви сложили, и фокусирали на притисак на власт да донесе овај закон, верујем да би успели да натерају политиканте да попусте. То би можда био и први и најважнији корак ка правом циљу свега овога, коначно постављање ствари на своје место, ПОЛИТИЧАРИ МОРАЈУ ДА СЕ ПЛАШЕ НАРОДА,А НЕ ОБРАТНО.
Верујем да би то омогућило почетак правих промена у нашој земљи. Успех би охрабрио и улио наду у могућност бољитка у велики део грађана. Мислим да би тиме био покренут процес у коме би овај накарадни систем и његови одржаваоци почели да губе тло под ногама, уз стратегију „један по један корак“, било би омогућено да се расписивањем даљих референдума крене у промене антинародних и антидржавних закона, као и да се омогући грађанима да се изјасне о свим питањима која их интересују. Где би сваки успешан референдум за степеницу подизао самосвест и храброст народа, а смањивао утицај и моћ политиканата, странака и свих који их користе за спровођење својих себичних интереса у нашој земљи.
Они који мисле да оваквом накарадном систему одлучивања нема алтернативе препоручујем да посете https://www.uticaj.rs/neposredna_demokratija , на коме се врло детаљно објашњава систем директне (непосредне) демократије, преносе искуства из света, и дају конкретни предлози како доћи до таквог система одлучивања! Заиста мислим да смо довољно форсирали системе власти који су око свега одлучивали искључујући вољу и жеље већине грађана, а и рекао бих да нас је такав однос према сопственом животу довео у изузетно лошу ситуацију. Време је да се крене фундаментално другачијим путем, а директна демократија је дефинитивно доказан и успешан начин да се то оствари.
На крају, као најкраћи одговор на питање „Зашто референдум?“, могу понудити само одговор „ Више немамо избора“. Чини ми се да смо притерани уза зид, и да нам је једини избор да узмемо своју судбину у своје руке. Можда постоје и неке алтернативе на који начин то урадити, али мислим да пре било чега морамо покушати нешто променити на овај, пре свега разуман и законски начин. Иначе ствари могу ескалирати, а у таквим ситуацијама нико не излази као победник Као место на коме може да се добије правно тумачење, и прегршт корисних информација на ову тему, па и неколико предлога везаних за промену самог закона, о којим вреди размислити, и линкова ка другима који се баве истом темом, предлажем следећи сајт: http://gradjanski-zakonik.blogspot.com/2012/12/pravne-prepreke-narodnoj-volji.html . Осим теоретисања, основана је и ФБ група Непосредна демократија сада, која се залаже за спровођење ове идеје у пракси, тако да позивам све који би желели да дају конкретан допринос да се пријаве на https://www.facebook.com/groups/1387565691502063/. Циљ ове групе је да помогне увођењу директне демократије као начина да сви пунолетни грађани учествују у доношењу битних питања од јавног значаја. Сама група је организована на принципима директне (непосредне) демократије, и окренута спровођењу конкретних акција са циљем радикалне демократизације нашег друштва.
P R E V R A T 