Ордолиберализам – кен ју имеџин?!

Може се рећи да се неолиберализам ослања на економију у мери у којој се астрологија ослања на астрономију. Ордолиберализам, будући да признаје могућност тржишних несавршености и улогу државе у њиховом исправљању, више изгледа као идеологија са којом економисти могу да „склопе посао“.

Сви су чули за неолиберализам (али н’ умеју баш да га дефинишу – прим дрп), али ако не живите у Немачкој вероватно нисте чули за ордолиберализам. Нисам неки стручњак ни за једно ни за друго и не знам много о конкретним мислиоцима који стоје иза различитих варијанти ових концепата. Међутим, као економисти, чини ми се да је ордолиберализам много ближи економији од неолиберализма.

Очигледна разлика између ове две идеологије тиче се улоге државе. Неолиберализам жели да минимизира улогу државе, а нарочито је против било каквог њеног мешања у тржиште. Неолиберални став према тржиштима је у суштини laissez-faire : оставите учеснике на тржишту на миру (што наравно није тачно – то је класични либерализам, а аутор своју „дефиницију лично демантује већ у следећој реченици. Изгледа да и код њих ради Мегатренд – прим. дрп).
С друге стране, ордолиберализам предвиђа кључну улогу државе у вођењу рачуна да тржишта остану приближна неком облику идеалног тржишта (чему се противе управо неолиберали, јер да би њихов концепт функционисао неопходна је системска протекција која производи корупцију – прим. дрп). Конкретно, ордолиберали верују да би без јаке државе моћни приватни интереси подривали такмичење. Овом становишту се често приписује подстицање строгих закона о заштити конкуренције у Немачкој, а можда и у Европској унији (видети овај рад Герхарда Шнајдера и Матијаса Симса). У том смислу, предлози Еда Милибанда о банкарском сектору у Британији о којима пише Крис Дилоу, прилично су ордолиберални.

Ордолиберализам је много ближи ставу неког економисте склоног логичном размишљању. Јасно је зашто би савршена конкуренција била идеална у одређеним ситуацијама, али нема јасног разлога зашто би се овај идеал остваривао природно. Има много разлога зашто несавршена конкуренција може да потраје, а тек неки од њих би могли да буду последице државног „уплитања“. Зато постоји очигледна улога државе у супротстављању антиконкурентском понашању „крупног капитала“.

Из ове економске перспективе нема разлога да се улога државе ограничи на спречавање антиконкурентског понашања. Постоје многе друге неправилности на тржишту које се могу елиминисати или ублажити државним деловањем. Сам термин „тржишне несавршености“ компатибилан је са ордолибералним гледиштима. Да ли се овај шири поглед на неуспех тржишта и улогу државне интервенције узима у обзир у ордолибералној мисли није сасвим јасно. То је прилично важно из разлога на које ћу се вратити.

Када државу схватате као неопходну за остварење тржишног идеала, треба да размислите како ћете добити праву врсту државе. Ордолиберална мисао види исту опасност у интересним групама које ремете „правилно“ функционисање државе као што у крупном капиталу види подривање савршене конкуренције. Изгледа да је поверење у демократију као гаранцију да се то неће догодити слабо (можда из очигледних историјских разлога), па је уместо тога пажња усмерена на правила и независне институције. У њих би спадала, на пример, независна централна банка: опет имамо паралеле са актуелним економским идејама. Ово фокусирање на правила донекле пробија из Европског фискалног пакта.

Наравно, у многим аспектима ордолиберални и неолиберални погледи су слични. Један од њих је отпор према кејнзијанским идејама, као што сам раније истакао. Међутим, мислим да чак и ту постоји потенцијална разлика. Неолиберално одбацивање кејнзијанског управљања потражњом, чак и са нултом доњом границом (или у оквиру монетарне уније), нескривено је – то је облик државне интервенције на тржишту. Међутим, није толико јасно да ли прилично ограничене кејнзијанске мере које заступају новокејнзијанци морају да буду неспојиве са основама ордолибералне идеологије. Пожељне државне интервенције се углавном (или на нивоу монетарне уније) могу спроводити монетарном политиком, али на нултој доњој граници или у оквиру монетарне уније контрациклична фискална политика би могла да одигра неку улогу. Другим речима, иако ми је јасно зашто би неолиберал био антикејнзијанац, није ми довољно јасно зашто би то морао да буде и ордолиберал (вероватно зато што би и управљање потражњом одмах постало врста протекције и удар на слободу тржишта да се прилагођава понуди и потражњи – прим. дрп.

Да резимирам, мислим да сваки економиста – ако је отвореног ума – може да увиди проблеме са неолиберализмом. Може се рећи да се неолиберализам ослања на економију у мери у којој се астрологија ослања на астрономију. Ордолиберализам, будући да признаје могућност тржишних несавршености и улогу државе у њиховом исправљању, више изгледа као – да позајмимо израз Маргарет Тачер – идеологија са којом економисти могу да склопе посао.

(Social Europe Journal/Пешчаник)