Драган Томић: Врх,брате!

Не играш се са лоптом, већ са другим човеком, лопта је само средство а не циљ

Када се вратила са планинарске туре по Гочу, моја мајка је била видно потрешена сценама нечега што је она назвала бедом, која влада тамо. Наиме, у моменту када је аутобус стигао на одредиште, групу планинара су дочекала деца у “дроњцима”, видно узбуђена и радосна. Узбуђена и радосна јер планинари имају обичај да им доносе кесице бомбона.

Оно што је потресло моју мајку, јесте то да пошто се тура планинарења завршила, она је кренула код локалних сељака по јаја, ракију, кајмак или шта год. Оно што је затекла у дворишту је био призор од две девојчице, које се играју са крпеном лоптом, босоноге. Када је ушла у двориште, деца су се окупила око своје мајке и са очима величине тениске лоптице, ишчекивала кесицу бомбона и радосно тапшала ручицама када је моја мајка уз кесицу бомбона дала по 200 динара свакој. Купила је од те породице ракије и сира за 500 и добила 12 јаја за џабе као поклон. Малене девојчице су се одушевиле са 200 динара уз коментар да је то пуно пара, док су седеле на дрвеном кревету са поцепаним чарапама на ногама.
Гоч…Гоч, 1200 метара надморске висине, поцепане чарапе и великих 200 динара. Гоч и крпена лопта…Гоч и 12 јаја за џабе…Гоч. Србија.

Следећег дана, враћајући се са посла, седео сам у полу распалом аутобусу ГСП-а који имао нове Џиласове бус плус “апликације” у виду читача картица. Аутобус, који је последњи ремонт имао пре 10 година, обогаћен је Европски боље свима а нарочито ДС-у, возио је споро и мирисао на дизел. Као да се возите у блоку мотора а не у кабини. Но то није омело две 12 годишњакиње, да ме угуше својим парфемима и готово неуротично – хистеричним брбљањем. Ипак, не пуко лапрдање, већ оно што је излазило из њихових уста је то од чега ми се преврнуо стомак.
Наиме, већ са 12 година, једна од њих је закључила како ће бити јако тешко да до 25 стекне апартман са плафонима од 3.20 и кућним базеном и да стога она већ сада почиње да размишља како да до апартмана дође.
Она неће ни да тражи посао од 300 евра, то је за њу мало, неће чак ни посао од 2000 евра јер ће јој то одузети 30 година живота за једнособан стан од 55 квадрата где ће да се гура са децом кад пролази кроз ходник и чека на слободну ВЦ шољу.

Гоч, крпена лопта и великих 200 динара. Србија…

Са 12 година се размишља о начину да се живи у стану са базеном који кошта 3 милиона евра. Београд.

Хтео сам да се окренем и да јој кажем да ако то жели, она већ сада мора да прође кроз 540 пластичних операција, ботокса и силикон импланта и да се моментално упути ка сплавома да неког Шарићевог сарадника који ће јој (можда) то и обезбедити. Да сам то урадио, овог текста вероватно не би ни било јер бих брзином какву познаје само правна држава Србија био у притворској јединици Централног Затвора, под оптужбом за педофилију, содомију,моногамију, и остале производе Европске Србије или би ме правоверници послали у неки подрум манастира да се прочистим од прелести. Уз редовне батине нормално. Хришћански је, и “граџански је”.

Крпена лопта…1200 метара.
Деца на Гочу ни не схватају колико су срећна и колико много имају. Да су богатија од ове две пролупале старлете у покушају и у настанку. Срећан сам због тога што се та деца играју крпеном лоптом а не блеје по фејсу и што не једу паштету која месо има само на налепници.  Оно што ме пак ужасава, јесте да ће да одрасту и да одлуче да се спусте са Гоча.
Прво веће место у које буду ушле, оног момента када угледају “призоре” из магичне кутије, на живо ће са њих састругати сву људскост. Сигуран сам да ће истог момента замрзети Гоч и своје поцепане чарапе и схватити да је 200 динара само једна кутија лоших цигара. Очи им се више неће ширити нити ће тапшати ручицама. Најстрашније је то што се вероватно никада више неће искрено насмејати.

Замрзеће Гоч сигурно, јер им није пружио Мек и Фејс. И та крпена лопта постаће симбол беде у којој су живеле. Заклеће се да се њихова деца никада неће играти са крпеном лоптом, већ са неком која кошта минимум 100 евра. И да никад неће носити поцепане чарапе. И учиниће све да својој деци обезбеде боље.

Проблем лежи у томе што свака породица на Гочу има минимум троје деце, док у Београду максимум је једно. А једно је јер су ова три поједена од стране лопте од 100 евра. Зато што родитељи своје искуство, у сусрету са новим, доживљавају као трауму и теже да је исправе тако што живе кроз децу. Ја нисам имао, зато моје дете мора да има.

Шта, бре, који курац ниси имао? Јел си имао лопту? Јеси. Јеси се играо са њом? Јеси. Па шта онда сереш!? Какве јебене везе има да ли је лопта од крпе или од пластике, битно је да се ти са њом забављаш и да се играш са својом сестром, братом, другарима. Не играш се са лоптом, већ са другим човеком, лопта је само средство а не циљ. И та крпењача је сто пута вреднија од пластичне, јер прво – направљена је од твог родитеља, ти знаш да је направљена, ти знаш како се прави, стога ти знаш њену тајну настанка. Знаш да ти ју је направио родитељ јел те ВОЛИ. А то пластика никада не може да да, ни да кошта 1000 евра. Није исто купити и направити.

Ултимативно, две старлете у настанку јесу генерација која ће за пар година стећи право гласа. Када се то учини, њихов мозак са промењеном свести, изгласаће признавање Косова као државе.
Оног момента када се то деси и када граница више не буде била административна, Шиптари ће доћи по дрва, овце, краве и робље на Гоч, где ће побити породице ове две девојчице и њих продати у бело робље.

Старлете ће за то време брчкати своје силиконе у апартману негде на Дорчолу и живети светски. Врх брате!