Драгослав Павков: Смрт испод фереџе

У Авганистану је убијена „међународно призната“ фоторепортерка из Немачке Ања Нидрингхаус… За коју никад не бих чуо да њена смрт није изазвала револт мог другара који се потрудио да зафејсбучи: „jos jedan od junaka koji puca na zene.. MOzda slusa Pocucu“

Како сам се о господину Почучи и његовим ФБ акцијама у одбрани србства већ изјаснио, ред је да се која прозбори и овим другима, који мисле да ће демократија, толеранција и људска права  процветати чим се Почучи и сличнима снагом органа репресије зачепе уста. Чисто да се подсетимо да и поред овакве Србије, на свету постоје и много гора места за живот (и смрт).

Лична карта авганистанске бирачице

Дакле, у Авганистану се годинама води рат између САД и њихових бивших савезника.

Почео је тако што је након совјетске инвазије те земље, влада САД одлучила да се стави на страну „народа Авганистана“ кога су представљали милитантни муџахедини – они које су њихови творци (да би прикрили сопствену одговорност за хаос) данас крстили са „исламисти“. САД су годинама обучавале, наоружавале и плаћале најгори муслимански шљам – дајући му демократску (!) легитимацију (коју он узгред никад није ни тражио, али што баба-Америци би мило…) и бранећи његово право на отпор окупатору.
И победише бабе и жабе у том рату … Руси одоше, на власт се попеше неписмене муле и њихови аџувани, а новинари попут покојне Ање су одушевљено подврискивали јер су „демократија, правда, људска права и западна цивилизација – победиле комунизам и источњачки тоталитаризам…“

Авганистан (земља која никада у историји, од Александра Македонског до данас није била покорена тј. потпуно окупирана) је постао рај за наоружане исламске екстремисте свих фела… Муџахедине које су створиле и инсталирале САД, заменили су „суперверници“ – Талибани.

Којима је непријатељ баш свако ко није муслиман, а као највећи непријатељ, ђавоља јазбина – означене су САД. Нова власт у непокор(е)ној земљи почела је отворено да подржава разне терористичке групације, дајући им уточиште, наоружавајући их и индоктринирајући њихов подмладак против Запада са посебним освртом на Великог Сотону – САД. Што се америчким талибанима није допало па су након пар ракетних „удара са дистанце“, акција ЦИА широм света (након којих су оригинални талибани бивали све јачи јер су као коров), контраверзног напада камиказа од 11.септембра – кренуле у отворени рат против до јуче омиљеног „народа Авганистана“.

Наравно, казнену експедицију против прилично голоруких бивших савезника пратила је булумента новинара светских агенција, америчких мејнстрим медија и фриленсери вечно гладни сензација. Многи од њих плаћени су да би извештавали на тачно одређен начин, а они други су небројено пута доказали да су најобичнији плаћеници спремни на све да би зарадили долар више*.  За оно што светска јавност данас зна или не зна – искључиво су одговорни баш новинари. Непринципијелно је кривити владе које су извршиле агресију на суверену земљу (ма каква она била) што скривају информације о сопственим и злочинима својих савезника, а аболирати новинарске псе рата попут ноторне Кристијан Аманпур (за ову покојницу сам јуче први пут чуо па се о њој ни не изјашњавам) јер од нечега се мора живети.

Е, па од нечега се мора и умрети.
Немачку новинарку је убио командир полицијске јединице која је обезбеђивала конвој у коме су се новинари налазили. Искусна новинарка је врло добро знала чему се излаже када је одлучила да се вози заједно са материјалом за изборе којима се противи велик број грађана (грађанке је слабо ко питао) Авганистана, а нарочито им се противе (до јучерашњи савезници) „исламисти“. Њена смрт је трагедија за породицу (ако ју је имала) и за пријатеље који су је познавали. Не видим зашто би било ко други требало да се узбуђује око њене судбине јер погинула је управо на месту на ком је желела да буде и била спремна да уради све што је потребно да на њега стигне. Ако би мене лично неко питао, склон сам да много више жалим кинеске или јужноафричке рударе који стотине метара испод земље гину као бубашвабе, а новинари попут Ање о њима извештавају на начин: „… у комунистичкој Кини опет погинуло педесет рудара…“. Јер понављам – покојна Ања је у конвоју са гласачким листићима била јер је то ЖЕЛЕЛА, док су ови други које сам поменуо – у ОНАКВИМ рудницима јер на другом месту не могу да зараде за комад хлеба. Разлика је драст’ћна.

* Оно, кад новинар снима како човеку из пререзане каротиде шикља крв (за три секунде губи свест, за десет потпуно искрвари) уместо да покуша да му пружи помоћ…