Намицатељи Зулу-правде

Дислајковање није забрањено, хихихии…

Заговорници јеБропскијех стандарада каквијех нема ниђе у Јевропи поново су превазишли сами себе. СПИНевна новина Блиц то чини на дневној бази, па је пре неки дан испунила норму апокалиптичним (апокалипса=откровљење) питањем „Да ли и они који „лајкују“ позив на насиље могу да одговарају? Треба ли да се брину и они који на интернету отворено подржавају, лајкују и шерују садржаје због којих је неко позван на кривичну одговорност?“  на одговор (тим редоследом јер је очигледно да је  спин одговор задат и смишљен пре питања):        „Уколико сте то лајковали, изразили сте своје мишљење, дакле, говорили сте. Тај говор подједнако подлеже ограничењима као и сваки други (говор?) који се огреши о Кривични законик„, каже Владимир Водинелић са Правног факултета Универзитета Унион, супруг Мирјане Ракић Водинелић са Правног факултета Универзитета Унион.LAJKITO ERGO COGITO, за Јевропу спремни експерти са Тинг Тенгова, курсева на страним факултетима и приватних универзитета, ни овог пута нису пропустили да нас запање:„Знате да, када се ради о насиљу на фудбалским утакмицама, где редовно (???) учествује велики број лица, реч је само о томе да ли можете све привести правди. Међутим, то је техничко питање, али правно уопште није„, каже Владимир Водинелић.Али ако судско кажњавање великог броја људи није реално, могућа је макар друштвена осуда, додаје Блицов ХОР.(нажалост нема довољно конц логора да се сви поапсе) „То значи да јавност и појединци могу прикупити податке и направити листу свих који су лајковали и шеровали Почучин статус, па онда то претворити у апликацију која би могла да покаже ко су ваши пријатељи на Фејсбуку или Твитеру који су лајковали или шеровали тај статус“, објашњава Ђорђе Кривокапић са Факултета организационих наука (Пре ангажовања на ФОН-у Ђорђе је радио као адвокатски приправник у адвокатској канцеларији Карановић & Николић, стекао је и  диплому LL.M. (Master of Laws) на Правном факултету Универзитета у Pittsburgh-u, USA. Ђорђе се тренутно налази на другој години докторских студија на Правном факултету Универзитета у Београду где истражује проблеме међународног сукоба закона у вези са повредом личних права и права на приватност путем Интернета) ХОР Блицове трагедије  „дидактички оправдано“ закључује:  „Слободу говора у Србији гарантују и Устав и Европска конвенција о људским правима. Али, као било где другде у свету тако и овде, слобода говора није неограничена. Лајкујте одговорно или будите спремни да и сами одговарате.Скраћено СЛОБОДА, АЛИ…“Проблем са случајем Почучавац-Вирџине очигледно није ни у универзалној одбрани начела толеранције и ненасиља ни у одбрани начела слободе изражавања, ни правне државе, већ у одбрани ексклузивног права мог Зулу племена које никако не сме да буде допуштено конкурентском.  Исти закон који на „наше“ не треба да се примењује обавезно примењивати на „њихове“. Како је дошло до тога да је то могуће?Ко год да се бави европским стандардима (без наводника, дакле не оним што се у Србији под тим називом натура) приметио је тенденцију  и проблем претераног нормирања  у појединим члановимаа закона који разрађују у Препорукама  ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА И САВЕТА обично јасно и прецизно описана начела.  До мере да се сасвим изгуби смисао, а често се у пракси претвори у супротност. У преводу, да  гомилање норми и примера у законима поједе начело?Очигледан пример је гомилање набрајањем „личних својстава“ у нашем Закону против  дискриминације, које је „појело“ суштаствену  и јасну дефиницију да је Говор мржње – сваки говор који позива на или може да изазове насиље против неког (само  због припадности  било ком колективитету )  који  је (и зато што је) друкчији.Кратко, јасно, прецизно и врло одређено И ВРЛО ОПЕРАТИВНО.  Да не бих много објашњавао, цитираћу један јасан и добар европски закон (немачки  КЗ где се говор мржње и забрана порицања холокауста  налазе у 7. глави која носи назив„Кривична дела против јавног реда“ у члану 130. који носи назив „Агитација против народа“ ), текда се види „ЈА раЗЛка„: “ Овим делом је одређено као забрањено подстицање на мржњу против делова становништва или позива на насилне или арбитрерне мере против истих или нападање на људско достојанство других вређањем, злонамерним оцрњивањем или клеветањем делова становништва, усмено или писмено, уз услов да је учињено на начин подобан да узнемири јавност. Истим чланом закона је забрањено порицање или умањивање геноцида учињеног у време национал-социјализма, уз услов да је учињено јавно и да је подобно да уземири јавност.“У  србијанском  Закону против дискриминације дефинисано је да је говор мржње  (оно што би требало да је исто то) „дискриминација“ због „личног својства“ – (па набрајају мали милион све до…) припадности некој партији (као лично својство !!!). Е јбг. само су чињеницу да је говор мржње упућен искључиво против делова становништва  замаскирали Орвеловским појмом „личног својства“ у значењу својства заједничког неком колективитету.  Ако је говор против појединца због његовог својства или деловања – онда није говор мржње него најчешће обична лична увреда или клевета. Пре санкционисања оваквог говора морају се размотрити друга ограничења, на које наши судије за лајкање, брзи на пиштољима, некако увек забораве. Типа: пресуда Европског суда за људска права: „члан 10. се не примијењује само на идеје и информације које које се сматрају неувредљивима и индиферентнима, већ укључује и оне које вријеђају, шокирају или узнемиравају. То су захтјеви плурализма, толеранције и отворености ума без којих нема демократског друштва“. Или: “Влада не може забранити изразавање идеје просто зато што друштво мисли да је она увредљива или неприхватљива” (судија Бренан, одлука Врховног суда САД да се паљење америчке заставе не сме забранити или кажњавати, Тексас в. Јохнсон, 491 У.С. 397 (1989)).Тако се сасвим (у пракси експерата, судија за лајкање) преобрће ово племенито начело – од протежирања толеранције и заштите угрожених и слабијих тј. заштите (првог дела  „светог“ тројства демократије“) начела једнакости (egalite)  – у „дијаметралну“ супротност заштиту сталешких привилегија.Константна заштита сподоба попут Вирџина у црном давно се претворила у готово институционалну заштиту „лика и дела“ до  потпуне  забране сваке критике њихових глупости и бедастоћа. Али само њихових и малог круга „примера“ који су експлицитно поменути у Закону. Јер наши експерти не фермају начела из Препорука и Закона, третирају их као празнословље социјалистичког доба без правног дејства, па их не примењују на све грађане.  Само на „набројане“.Почуча није позвао на насиље против особа због припадности неком угроженом колективитету („делу становништва“), него због конкретног  личног јавног деловања одређених сподоба, баш као и такође оптужени форумаши другог зулу племена,  контра редитеља Малагурског, које судије за лајкање, замислите,  не нападоше.  Дакле, има смисла што ови чинови нису дефинисани од стране тужилаца као говори мржње, јер то и нису, а о томе како се тужиоци упетљају буквално тумачећи у суштини естетске изразе, попут навијачке песме контра Бранкице Станковић – као кад би санкционисали као планирање убиства  све који кажу нпр. „убићу те ако одаш тајну“ – не бих поново.  Али бих поставио начелно питање – зашто се, кад је већ тако накарадно проттумачено,  процесуирају само неки који кажу „убићу те“? Ах да, ту је експерт, да теоријски подупре праксу селективне примене закона:  „кад… учествује велики број лица, реч је само о томе да ли можете све привести правди. Међутим, то је техничко питање, али правно уопште није.“ Правно наводно није, а логичко, етичко, естетско… ?Питање за милион евара гласи – шта је европски стандард – „оно“ у Препорукама (и у заосталој Немачкој) или „оно“ у нашем Законодавству? Законе пишу и тумаче људи попут оних у првом  пасусу цитираних експерата „уских“ струка које искључују „натрухе“ логике, етике, естетике и сл. И здравог разума, као темељног инструмента  (страхо)владајућим културалистима „конкурентске“   праве либерално-демократске идеологије.
Још једном – Слободу говора у Србији гарантују и Устав и Европска конвенција о људским правима. Али, као било где другде у свету тако и овде, слобода говора није неограничена. Али не би требала да буде ограничена људском глупошћу.  Која тријумфује у обрту,  као у скечу Седморице младих  Кофа је бушна (овај скеч као да је антиципирао методологију „имплементације“ „директива“ великих мајстора без употребе сопственог мозга).
Борци против човека који је саставио неки списак „неподобних“, и сами су раније саставили неки списак, а сада позивају на  још шире спискове, који би садржавали милионе имена. 

Експерт који  истражује проблеме међународног сукоба закона , подсећам, предлаже: „… јавност и појединци могу прикупити податке и направити листу свих који су лајковали и шеровали Почучин статус, па онда то претворити у апликацију која би могла да покаже (КОМЕ И ЧЕМУ?) ко су ваши пријатељи на Фејсбуку или Твитеру који су лајковали или шеровали тај статус.“Кад би још тупио и да ли су постови и коментари  преко форума, твитера и фејса, а камоли лајкови и хејтови уопште „начин подобан да узнемири јавност“ (као услов за санкције у немачком закону) текст би био заиста преопширан.

branimir marković