Коса – избор, откивање, брушење, кошење

Након киша по правилу следи бујање траве и корова… Са којима треба нешто урадити, јер осим што остављају лош утисак о домаћину, исти могу да послуже као храна домаћим, и склониште разним дивљим животињама. Тако се често деси да нека кокош – тркачица заврши између вилица лисице која се стрпљиво крила у високој трави (комшијиној наравно) чекајући свој тренутак славе…
Поред електричних и бензинских косачица и тримера, стара добра ручна коса остала је непревазиђена алатка за довођење окућнице у ред. Косачице иза себе остављају чист посао али не могу да косе велику траву и коров који се „отео“. Тримери су нешто универзалнији, али су тешки, бучни и опасни – како за руковаоца, тако и за околину. Конкретно – што боље косе (што су јачи), све су опаснији.
Са друге стране коса је јефтина алатка која вам успешно врши посао, а није занемарљива ни корист од махања њоме у рано росно јутро.

Ручна коса се прави у неколико варијанти, али намена свих је иста – што квалитетније и брже кошење траве, уз што мање замарање косца. Према свецу и тропар – тако и сваки косац набавља косу каква му одговара. Постоје две основне врсте коса – кованице које користе професионалци, и индустријски израђене плехаре које зависно од квалитета углавном задовољавају потребе данашњих сељака, викендаша и људи са малом окућницом који гаје пар свиња, козу, гуске…

Кованица је коса по свему слична осталим косама, осим што се кује ручно у Мркоњић граду и околини, и што је пет до десет пута скупља од обичне косе. А скупља је јер се кованица оштри пет до десет пута ређе од обичне косе. Што није занемарљиво када спремате сено за зиму свакодневно косећи по јутро ливаде. Тамо где се купују кованице, детелина и суданска трава се не сеју, већ се косе оштре и ниске планинске траве, ливаде су посејане камењем и каменчићима који тупе косу, а ако би косац више оштрио него косио – такав узалудан труд би му брзо досадио и натерао га да промени занимање.
Кованице се кују од мазије – челика тачно одређене марке  увезеног из челичане у Линцу, који је након мајсторске обраде попримио својства који једну косу разликују од друге: Довољно је тврд да коса дуго остане оштра, али је истовремено и довољно еластичан да издржи случајне сусрете са скривеним пањевима и камењем. Најбоље кованице оштре се на сваких стотинак метара откоса, док се обична коса поправља након сваког „хватања“ земље или ударца у јачи изданак. Мислим – не мора, ако вам је до чисте рекреације… Али, коса са поквареном жицом прескаче траву на месту где је тупа па се тако деси да морате поновно прећи преко истог откоса, што квари задовољство кошења и свега што уз тај посао иде. Наравно, и међу ковачима има разлике па није свака кованица оно што се од такве косе очекује; зато се кованица плаћа 50 евра минимално, а не ретко се дешава да добар мајстор за своју косу у џеп смота и целих сто. Али, то је већ ствар маркетинга.

Косе које користи већина људи, оне „обичне“ или „плехаре“ како их погрдно крштавају поносни власници кованица могу да се набаве у гвожђарама, пољопривредним апотекама, мегамаркетима и пијацама. Најзаступљенији су словеначки и руски модели. Србијанци косе не праве, они су за веће подухвате, за оне који се проучавају на светским војним академијама…
Лично, имам и руску и словеначку косу; руску више волЕм, а словеначком више радим. Руска „сабља“ и личи на сабљу, по мени – има облик какав би коса требало да има. Проблем је у лошој завршној термичкој обради, претпостављам да је ту мајстор нешто зајебао. Па сам током првог откивања  установио да сечиво није једнако тврдо целом дужином. Што значи, ударате једним интензитетом петнаест – двадесет центиметара и онда наиђете на мек део где чекићем од косе направите флис папир… Онда ударате мањим интензитетом све док не утврдите да је челик поново толико тврд да џаба кљуцате к’о сврака у смрзнуто говно… Онда распалите  и одвалите комад сечива јер је коса на том делу поново љута али не као коса већ као турпија. А онда баците братску, руску косу, па узмете ону коју је правио неки бечки коњушар и одете у ливаду. Значи, добре су и словеначке и руске косе, само (према мом искуству) код руских су вам веће шансе да налетите на фалш робу.

Избор косе

Косу ће неискусан човек тешко изабрати, исто као што млад момак само случајно може да изабере добру домаћицу. Дакле – узимаш прву која ти се нуди, а до тебе је  како ћеш је брусити и одржавати. Ипак, на неке ствари би требало обратити пажњу… Као што нико без велике нужде неће оженити цуру којој смрди из уста (ако није способна да води рачун о својој хигијени, како ће бринути о твојој и дечијој!?), тако да – нико не би требало да купује косу која производи звук сличан ударцу кутлаче о тигањ када се куцне белегијом или сличним, тврдим предметом. Преведено – коса се окачи да виси о кажипрст леве руке, а по њој се удари комадом метала или каменом. Кованица звучи попут чинеле, добра коса такође производи неку врсту мелодије, а плехара – звечи као кад сервирки у радничкој мензи лимени тањир испадне на бетонски под. Е сад, ко не зна како изгледају радничке мензе и плехани тањири… Крива је транзиција а не писац у покушају.
Оно што хоћу да кажем, то је да и поред релативно ниске цене добрих коса, ипак има доста фалш робе. Зато, оном ко нема баш никакво искуство не саветујем куповину по пијацама (осим Новосадског сајма). Добре косе увозе неки мегамаркети, сами ћете се сетити једног, да га не рекламирам.

Откивање (клепање) косе

Ако сте решили да се „отворите“ и купите кованицу, никако не би требало да покушавате сами да је „сређујете“ јер ћете је вероватно тако средити да ће постати прилично бескорисна. Па ће вам онда бити крив ковач-лопов који је узео паре и увалио вам нешто што не ради. Формирање косе као алатке у радионици врши човек кога ковач плаћа само да откива косе. Он има много већи чекић него што је ваш и он у рукама има стотине сати ковања које ви нећете имати за цео свој век. Са косом коју сте купили од мајстора, можете косити чим је набрусите али то свакако није кошење због кога сте уложили паре… Да би коса била коса а не батина, неопходно ју је отковати/клепати тако да жица која настаје након ковања буде толико танка да се може савијати ноктом. Не постоји туториал  који ће вас научити да косите попут Змаја од Шипова; то свако мора да научи сам. Али добру косу – добро је поверити неком искусном косцу да је откује први пут, након тога на вама је само да одржавате оштрицу.
За откивање косе неопходни су чекић клепац  и бабица – мали наковањ на коме лежи сечиво које кујете. Оно што сте гледали на ТВ, како онај лежи на земљи и откива насађену косу – заборавите, није то за вас. Дакле – пре него што косу насадимо на косиште – треба је отковати. Овде је необично важно да косац за себе изабере удобан положај, будући да је реч о досадном и заморном послу. Рецимо, прво откивање кованице треба да траје минимално два сата, док је за обичну косу довољно и сат времена. Што не изгледа ништа нарочито, али ето, замислимо да мајстор коси зада један ударац у секунди… Седимо па бројмо до 3600, без икаквог ударања, промашивања – само седимо и бројмо „двехиљадедвестадвадесетиједан, двехиљадесвестадвадесетидва…“, одмах ћемо друкчије гледати на туђи труд. Коначно, откивање косе није „свето писмо“ и нема ту ништа специјално да се „учи“; само добар алат, концентрација и стрпљење. Ово последње је нешто што недостаје већини данашњих Србијанаца. То су моје муштерије; њима клепање косе наплаћујем 250рсд по комаду, а то је једна сасвим солидна сатница. Сад, њихова је ствар  да ли је реч о плехари коју откујем за 15-20 минута, или кованици за коју ми често треба и 45-50; мој сат почиње укључењем штоперице, а завршава истеком шездесетог минута :), због тога кујем на сат а не на минут. Те паре сваки од њих може да уштеди, али реч је о људима који су рођени за велике ствари, који не схватају како неко може да седи сат времена и куцка чекићем по „глупој коси“, ако зна да је живот кратак и да то време може корисније да се утроши испијањем пива, обиласком ауто пијаце, сајма књига…
Значи, нема ту ништа специјално: бабица од довољно тврдог материјала (да је ударање не улуби), посуда са мало воде  и клепац. Клепац је једнако наоштрен са обе стране и корисно је чешће га окретати како би се обе стране једнако трошиле. У „првом пролазу“ удара се по ивици сечива не више од 2мм ширине. Наравно, почетници ће овде много грешити па ће им клепац више пута промашити и ударити по бабици али ништа за то… repetitio mater studiorum est. У другом и коначном пролазу потребно је нешто више пажње, а мајсторство се своди на што финије „извлачење жице“ сечива – да оно буде танко попут жилета, а да нема „зубе“, пошто је ипак реч о коси а не о тестери. Није превелика грешка ако се неки зуб и појави, то само значи да је рука која удара по коси још прилично невешта, али да мајстор има добру вољу и добре намере. Зуби се (пошто су врло танки) истроше већ након пар оштрења брусом и нестају, а сечиво постаје равно. Да би коса радила како Бог заповеда, њено сечиво мора да се налази у истој равни са остатком алатке. Што значи да кривљење сечива на горе које настаје након вишекратног ударања приликом откивања косе – не сме да се толерише. Сечиво се исправља тако што се коса окрене „наопако“ и положи на бабицу (ја за те потребе имам посебан алат), а онда се по сечиву лагано удара чекићем – али не по „жици“ већ пар милиметара од ње, „у дубину“, ако схватате шта ‘оћу да кажем.

По овом питању потребно је рећи и то да постоје „идиот бабице“ за оне који „немају руку“ за откивање на начин како сам описао, или за људе који једноставно имају паметнијег посла од заморног куцкања. У ту справу се једноставно убаци сечиво, удара се по покретном делу бабице, и тако пар пута… На крају коса се изоштри грубим цементним брусом. Дакле, има и лакши начин, али то није то.

Брушење и оштрење косе

Као прво – коса се бруси брусом  а оштри гладалицом  (у Бачкој) или  белегијом (широм остатка српства). Да би коса могла да врши функцију, тј. да коси – након откивања мора да се набруси, тј. да се са сечива одстрани вишак материјала настао вишекратним ударањем чекићем.

Брус

Пошто се коса „дотера“ брусом, жица се коначно „наводи“ белегијом – попут стакла глатким предметом од камена, алатног челика или керамике. Ја имам половину белегије коју сам наследио и коју сам насадио на комад црева за грејање Голфа дизела, али знам људе који исто тако ефикасно користе месарски штрајхер, комад шљунка беле боје, стругарски нож штирија…

Белегија

Многи професионалци за брушење и оштрење користе користе само један камен, али по тај камен се некада ишло у Трст, зналци су га испробавали сваки на свој начин и он се чува као породична драгоценост. Штос је у томе што се таквим каменом брусе/оштре кованице које обичан брус може само да поквари, а њихова радна својства се постижу мајсторским откивањем а не брушењем.
Дакле, цела прича се своди на то да често брушење троши жицу на коси па она чешће мора да се откива. Што је дангуба која може да се избегне једним брушењем и честим оштрењем глатким предметом који има задатак само да поправи искривљено или улубљено сечиво. Да поједноставим до краја: Коса се набруси пре него што се крене у ливаду, а оштри се према потреби, обично на крају откоса или после ударца у камен или пањ.

Техника је различита од косца до косца, а своди се на наизменично повлачење брусом по коси и то горе – доле, центиметар по центиметар, а не лево – десно као што то изгледа када са стране гледате мајстора. Ако добро погледате, брусеви се лију тако да им је средина широка 4-5цм а сужавају се према крајевима; што је направљено зато да би косац половину бруса (ону која му вири из руке) могао у потпуности да искористи померајући се центиметер по центиметар, брусећи наизменично једну па другу страну косе. Када на тај начин стигне до краја, узима белегију и покретима лево-десно „извлачи жицу“ тј. формира сечиво какво му је потребно за рад.

Наравно, постоји и пречица коју користе људи који косу користе искључиво да би се једанпут годишње „вратили коренима“; узме се флекс и уз помоћ брусне плоче се направи сечиво. Таква коса може да послужи пар година, али искључиво за коров, детелину, поменуту суданску траву, сирак и сличне габаритне траве. Са таквом косом се нико нормалан не би усудио да ради дуже од сат времена, и на њеним „борбеним особинама“ се нећемо задржавати.

Техника кошења ручном косом

Овај део је најспорнији јер свако има „свој“ стил, а свако поднебље „школу кошења“ коју сматра најбољом и којом се поноси.
За дечака са села увек је необично  било важно да научи да коси… Сећам се приче мог таста о томе како је постао грађевински инжењер. Једног јутра отац га је послао да накоси траве за крмке… Након пар минута, дечак се вратио са колицима травурине и сломљеном кованицом по коју је ђед ишао пешице до Мркоњића. Отац га је само погледао и рекао: Никад од тебе косац неће бити, ти ћеш ићи на школе.
Да објаснимо: У том сточарском крају, где се много косило а мало копало (спремало се много сена за стоку а мало курузе за пуру), добар косац је могао добро да заради, будући да се ради о важном послу који се мора обавити брзо, квалитетно и у право време (између киша). Зато су добри косци имали велики „уцењивачки капацитет“ и били су изузетно добро плаћени у односу на оне који нису умели да косе. Који су се прехрањивали копајући са женама или теглећи у шуми с коњима и воловима.  Како се мој старац показао као изразити антиталенат за кошење (већ смо рекли да кованицу није лако сломити), отац, будући да је ипак била реч о имућном човеку, одлучио је да га шиље на школе да не би „преживљавао копајући са женама и теглећи с воловима“.

Какогод, коса се насађује на косиште које може бити дрвено и метално. Из практичних разлога, ја преферирам метално (углавном је лакше и не расушује се). Дужина косишта је око 160цм а сваки косац га прилагођава својој висини и техници. Метод који ја користим је, да је ширина између рукохвата једнака ширини рамена косца. Затур косе (од врха косе према  рукохвату за леву руку) једнак је дужини косишта од тог рукохвата до пете косе. Дакле, када левом руком држите крај канапчета на месту где се рукохват спаја са косиштем а други крај на гривни која спаја косу и косиште – врх канапа који држите у десној руци мора да заврши на врху насађене косе. Ако то није случај –  код ковача на грејање и упрућивање косе. Наравно како ковача у данашње време углавном тешко налазимо, прибегавамо трику па прут косе (онај задебљали део који се протеже целом дужином) брусилицом засечемо негде у близини пете, косу савијемо (ређе исправимо) колико је неопходно и заваримо електричним апаратом (ЦО2 је још бољи). Коса је коректно насађена ако целом површином „лежи“ на земљи тако да благо сагнути косац без напора може да покупи откос ширине 10-так центиметара у једном замаху.

Што се тиче саме технике кошења, како рекосмо – сваки крај има свој стил, али заједничко је да сви „косе из кука“. Што значи – руке су ту само да косу придржавају у правилном положају, све остало ради остатак тела косца. Овде треба рећи да нико још није направио жуљеве косећи ливаду (мислим на праве косце), али многе су с пролећа неиздрживо болела леђа „док се не утегну“… Дакле, коса се држи тако да цела њена површина лежи на земљи.
Лева рука прислоњена уз тело и у лакту савијена само колико је потребно да придржава рукохват.
Замах удесно целим телом, и
снажан „повратак“- сукање улево до краја откоса. И тако неколико хиљада пута дневно.
У случају ударца у пањ или камен, коса би морала да испадне из руку косца (апропо приче о жуљевима) а не да се сломи.
Ако је за кошење потребно нешто чвршће држање или снага мишића руку – оштрити!
Ако је потребно (пре)често оштрење – клепац у шаке…

Овај текст је написан након кошења 15ари нечега што се још увек назива воћњак. Наиме, раније док сам држао козе од комшинице сам добио да косим „воћњак“, а та навика ме држи и годинама након што сам се коза решио.
Гледајући људе који се „опуштају“ по првомајским уранцима покушавајући да забораве рате кредита, шефове-кретене и политичаре идиоте, поново сам се довео у напаст да пишем о људској природи, о томе како неко може да уплати термин у теретани да би се знојио на некој траци а има бабу у Врчину или Ченеју, која би једва дочекала да га види… Још када би узео стару косу окачену испод стрехе и покосио коприве – бака би могла на миру д’умре и домаћинство остави у сигурним рукама.
Како неко може да оде  у мегамаркет и купи паприку на чијој декларацији пише да „љуска није за људску употребу јер је прскана са…“ а испред зграде на некој јебеној периферији има толико празног простора где расту пластичне кесе и флаше…
О томе у следећој причи на тему: Шта је то (осим узраста) што ме вуче земљи?

драгослав павков