Сива економија у Србији није ексцесна него системска, није настала зато што се толерише криминал него зато што се не толерише нормално пословање
Ако је, (…) држава глупа, ригидна, антипословно настројена, тада нешто што је и законски и морално кажњиво може имати друштвено корисне ефекте
Пре много година, још у време социјалистичког самоуправљања, у једној берберници (које су после кафане биле најзначајније образовно-политичке институције, не знам како је у данашњим „фризерским салонима“) водио се следећи дијалог.
Један од присутних грађана, мислим да је то морао бити неки високи општински функционер, хвалио се како никад у животу није примио мито. На то му је брица шеретски добацио: „Штета, тако бисте учинили макар нешто паметно“.
Тог давног догађаја присетио сам се ових дана, када је премијер Вучић, у склопу новог пакета мера за подстицај привреде, најавио и појачану борбу против сиве економије.
Штавише, борба против сиве економије наведена је у том сету мера као прва по реду, што говори о значају који јој се придаје. То би, генерално, било у складу са доста распрострањеном представом да је баш она, ако не највећи, онда свакако један од главних домаћих економских проблема те да би се њеним смањивањем постигли значајни резултати, с једне стране на плану развоја регуларне привреде, а са друге, у погледу повећања буџетских прихода.
Међу мерама за борбу против сиве економије, да подсетим, две су главне: једна је подстицајна – она којом се држава обавезује да ће платити 70 одсто пореза и доприноса за сваког новозапосленог радника – док је друга репресивна – ускоро ће привредна полиција бити појачана са 400 нових полицајаца. Ако је за утеху – не новозапослених, него „прекомандованих“ из других делова државног апарата.
У начелу ни једна ни друга мера нису спорне. Као ни читава „борба против сиве економије“. Оно што је „спорно“, тј. што је предмет овог текста, јесу њени методи и њихови домети.
Када је, рецимо, о првој мери реч, илустративна може да буде још једна анегдота из (личног) живота.
Недавно ми је у посети била братаница која живи у Немачкој. Она је заправо у Немачкој и рођена, тамо је завршила факултет (неки менаџмент-маркетинг, има тога и тамо), али пошто у тој струци нема посла, привремено (већ пар година) ради као конобарица у ресторану. Ресторан, пак, није некаква прчварница на периферији, него такорећи елитни, у центру великог града, на ексклузивном месту – у позоришту. Али – ради на црно. Газда јој само петину плате исплаћује на рачун, остало на руке. (И) то се, дакле, дешава у Немачкој, појму уређене земље.
Да се вратим сад на ону причицу с почетка, зашто ми је она пала на памет у „актуелном тренутку“. Укратко, зато што показује – то сам наравно тек много након описаног догађаја схватио – колики је значај (добре) државе. Ако је, наиме, држава глупа, ригидна, антипословно настројена, тада нешто што је и законски и морално кажњиво може имати друштвено корисне ефекте.
Сива економија је сложен феномен и овде не могу да улазим у све његове узроке, финесе и облике, али једно је сигурно – тај проблем не може да реши репресија, тј. полиција. Као ни привремене мере (попут једнократног опроста дажбина), него трајни и стабилно повољни услови пословања. Већ сам писао о мукама малог српског предузетника („Огледало привредника покорног“), а у том тексту набројана је можда тек једна десетина препрека које (обичан) човек мора да савлада ако хоће да се бави бизнисом.
Сива економија у Србији није ексцесна него системска, није настала зато што се толерише криминал него зато што се не толерише нормално пословање; у њу се мање добровољно иде (мада наравно и тога има) ради брзе и лаке зараде, у њу се бежи да би се опстало и преживело убитачно пословно окружење.
У том смислу, ако се жели дугорочно успешна борба против сиве економије и њено свођење на меру у развијеним земљама, требало би предузети три ствари.
Прво, довршити својевремено громогласну најављену, а већ заборављену гиљотину прописа.
Друго, успоставити привредну регулативу која бизнис неће третирати као криминал.
И треће, изградити државну (и локалну) администрацију, укључујући и полицију, која привреднике неће третирати као преваранте и шпекуланте, него као добротворе и донаторе.
Мијат Лакићевић
Пешчаник.нет, 15.05.2014.
P R E V R A T 
Reblogged this on Србисање Times.
Sviđa mi seSviđa mi se
пре свега, треба се упитати шта то у србији значи (у србији, у којој је економија рудиментарна, бачена на колена и, дај боже, на нивоу седамдесетих), значи бити против сиве економије? па, значи бити против оних најсиромашнијих, против гладних, против немоћних, против оних који се како тако сналазе да преживе! погрешно је гледати пар тајкуна и ситне послодавце, већ треба схватити да су мере против сиве економије уперене против стотина хиљада обесправљених, који се труде да преживе… мислим, борба против сиве економије долази у обзир у држави у којој економија добро стоји и напредује, а држава претендује да је уређена… ево, моје кумче ради ноћу у кухињи ресторана, испата је дневна, месечно 40 хиљада, завршава факултет… шта у томе има лоше? држава је оштећена за порез? а зар држава не би требала да стимулише мале привреднике? и студенте? дечко се не жали, њему то помаже да издржи до дипломе и правог посла, а његов газда нема услова да плаћа много запослених радника… мислим, у питању је ресторанчић брзе хране, није на менхетну… да закључим, борба против сиве економије се у медијима приказује као борба против мрских нам израбљивача, а у ствари је борба против најсиромашнијег слоја грађана, оних који немају сопствени бизнис, који немају среће да могу да раде у државним, нити приватним фирмама са радном кљижицом и следствено томе стажом и који, наравно, немају ни пензију… ударити по сивој економији значи ударити по њима…
Sviđa mi seSviđa mi se
Mislim da je i autor to hteo da kaže. Crna država bajagi preti poslodavcima koji drže neprijavqene radnike, a istovremeno pojačava nekakvu „privrednu policiju“ – koja inače ne postoji u okviru MUPa ili MF, ali na osnovu iskustva slutim da je reč o jedinici koja će „procesuirati“ one koje legitimiše i(li) privede nedoučena stranačka paravojska – komunalna policija. Dakle, sprema se ofanziva na subotički i pančevački buvljak; protiv čega ne bih imao mnogo šta protiv, budući da na njima ordiniraju i krupni kriminalci, krijumčari i privredni prestupnici. Ali, problem je što je sve ovo već viđeno – ti krupni će da plate reket novom „donu“, a za toliko će dići nabavne cene otpuštenim radnicima Severa, utve, azotare, koji od njih kupuju na sitno radi torbarenja u pokušaju zarade crkavice za preživljavanje. Sve je isto, samo njega nema…
Sviđa mi seSviđa mi se
„Sve je isto, samo njega nema…“
ал`нема ни санкција
Sviđa mi seSviđa mi se
„ал`нема ни санкција“
Сами себи смо највећа санкција. Јел’ ти можеш да замислиш да неко организује геј параду у сред ванредног стања? Ено полицијски синдикат захтева од владе да откаже геј параду како се полиција ради ангажмана на обезбеђењу не би удаљавала са угрожених подручја… Али Вучи још мудро ћути и чека сигнале из Брисела. Чак ни у овој ситуацији нико нема муда да доноси одлуке, већ мудрује шта ће газда рећи… Дакле као што рекох – сами себи смо највећи проблем. Али – знаш ти нас, јебо ја нас…
Sviđa mi seSviđa mi se
Да, сами смо себи највећа санкција…
А тако је лако „осмислити“, намеће се само од себе, рецимо, напуштена села и развојни програм „окућница“, базиран на руском успеху у производњи органске хране за личне потребе, па и за друге у перспективи, чиме би решили незапосленост, наталитет, здраву исхрану, да не набрајам… А треба само мали подстицај од државе…
Ево, у Бразилу постоји једна развојна банка за мале пројекте, може било који човек да тражи средства, чак и ситни шверцер кинеске робе из Парагваја, за неки улични штанд, а гле чуда, замисао је преузета још пре другог светског рата од Мусолинија и живи до данас, уз многе друге ствари, живи јер даје резултате већ деценијама, генерације малих, ситних, најмањих привредника су стасале, одрасле и ојачале бразилску економију да стигне где је сада на мали подстицај од државе и то не само финансијски, већ та банка даје и стручну помоћ, на конкретном пројекту, курсеве за образовање предузетника и његових радника и сл. Није тешко, може се то осмислити спровести било где, само треба желети…
Sviđa mi seSviđa mi se
Нажалост, можемо само да кукамо јер немамо политичаре попут бразилских, али ни то не би донело никакав резултат јер овде углавном живе Срби (какви су – да су) а не Бразилци. Тамо је Бразилац и португалац индиос и црнац, и педер и транџа, код нас… Знаш и сам како је; и због тога не можемо напред, убеђен сам. А могли би и те како. Замисли само да је држава од оних пара што је позајмила да би поклонила Фиату, по 10 000 евара поделила незапосленима под условом да се сами „скину“ са бироа за запошљавање. Неки би несумњиво покуповали кајле и аутомобиле, али већина би то схватила као шансу. Уз Радуловићев план (заснован на Уставу који каже да сваки грађанин има право на здравствено осигурање, али ко јебе устав) по коме би се укинуле субвенције а привреда (оно што је преостало) ставила под државни надзор или препустила тржишту, то би и била нека шанса за „остварење личне среће појединца“ што би рек’о Џеферсон. Али, то као што можеш да претпоставиш – никад нећемо моћи да проверимо. Барем наша генерација ће изгорети у препуцавањима и зихерашењу, али ваљда нам тако и треба. Једино ми смета што су наша деца сигурно заслужила боље родитеље, али то је прошлост коју не можемо променити. А за промену садашњости и утицај на будућност као што видиш – немамо муда.
Sviđa mi seSviđa mi se
nkatic.wordpress.com/2013/08/09/sukob-sa-centrima-moci-ili-dno-evrope-tekst-objavljen-u-nin-u-od-08-08-2013/
Oбратити пажњу и на коментаре Ненада Илића, под надимком „busolazasrbiju“.
Sviđa mi seSviđa mi se
Што се тиче Катићевог текста, без сумње је у праву – јасна развојна политика, краткорочна, средњерочна и дугорочна, уз све што је мора пратити, као развојна банка и сл. или пропаст државе. Време нам цури као песак, дужничко ропство је сасвим близу… И, да простите, Вучијев „експозе“ није дао ни „р“ од развоја.
Нажалост, коментаре нисам ишчитао. исувише их је, а предугачки су…
Sviđa mi seSviđa mi se