Тренутак истине

Србија је завијена у црно, а интернет је преплављен трагичним тврдњама. Како пронаћи истину у овим грозним тренуцима и сагледати ствари у правом светлу?

 

Незапамћене поплаве које су удариле Србију нажалост су показале све слабости наше државе и њеног система. Не постоји ефикасна, делотворна, успешна, а уједно сиромашна држава. Катастрофа која нас је задесила јесте огледало срушеног поретка у који смо заробљени и који не можемо да променимо. Оно што су градили наши преци зарасло је у коров, скрећемо поглед да нас не би савладала срамота. Читамо о инфраструктури, приказују нам компјутерске симулације у грандиозним пропагандним центрима који себе називају медијима. Србија се часније и храбрије држала 1999. године него данас, тада су барем сирене на време узбуњивале грађане да се склоне од сејача смрти у чије редове данас одважно ступамо.

Није истина да је заказао Александар Вучић, није истина да је заказала ова Влада, држава Србија је раскомадана и споља и изнутра, политичка елита је састављена од лоших ђака, бесрамних лакташа, којекаквих бизнисмена каљених у приватизацијама које би сваки моралан човек оценио као срамну грабеж. Председници општина по Србији су анонимни купци диплома приватних факултета, те грозне заражене ране нашег образовног система. Стручњаци који заузимају највиша места су надуване илузије подгрејане медијском агитацијом, неки од њих затровали су политичку сцену још на почетку новог миленијума, сада су се вратили да заврше започето разарање. Наша генерација има улогу последњег чувара ватре слободе и самосталности за коју су се наши преци борили. Слободу од доминације туђина који жели да нас претвори у конзумерске зомбије своје накарадне цивилизације, слободу од профитера који живе у кулама од слоноваче док њихови суграђани лутају по беспућу, слободу од лихвара који се зеленашки хране муком нашег народа скривајући своја лица иза претећих неонских одсјаја.

У Србији сваки критичар је петоколонашки критизер који одбија да увиди рај еденски и светло на крају тунела. Овај потоп српски народ није заслужио. Његов корумпирани и изопачени део живи далеко од реке на једном брду, добро чуваном и скривеном од погледа јадника који су за поносите власнике ове земље само гласачки инсекти. Ова поплава има два лица, једно је намерно скривено, а друго се форсира по сваку цену. Прво питање које не сме да се постави јесте, зашто људи нису евакуисани на време, пре ударног таласа, зашто је од Србије направљена плава гробница? Како је могуће да су становници Свилајнца, Параћина, Крупња, Обреновца и многих других места на спавању потопљени, не слутећи шта их је снашло. Херојски напор нашег народа и свих наших грађана, као и спасилачких служби је неспоран и тиме треба да се поносимо, али јунаштво је уследило након трагедије. Држава не функционише путем херојских прегнућа појединаца већ преко широке структуре институција и обучених кадрова са ваљаним линијама комуникације. Није нама потребан Супермен из Фекетића равног, нису нам потребни призори покислог Првог премијера који кроз замагљене наочаре истоварује камионе. Нама су потребне институције које ће преносити кључне ифнормације до локалних власти, треба нам координација свих служби.

Стручњаци метеоролози су данима пре поплаве, која је свој врхунац у многим местима достигла у ноћи између четвртка и петка, упозоравали да следи велика катастрофа. На њихове апеле власт је реаговала онако како зна, маркетиншки. Супермен из Фекетића равног моментално се нашао на лицу места и сасвим спонтано, уз случајно присуство репортера свих телевизија, на своја плећа преузео одбрану од поплаве коју данас назива хиљадугодишњом. Где су били кризни штабови, где су биле сирене за узбуну, где су били председници општина да организују евакуацију или одбрану својих места? Зар је било неопходно слати паничне позиве за мобилизацију у петак увече, када је у Шапцу већ било довољно људи да одбрани свој град, само да их је неко распоредио, дао им наређења и отправио их на кључна места. Чудног ли чуда, поплава се није зауставила ни када је Први премијер уживо на Пинк телевизији љутито преслишавао надлежне који руководе читавом оперцијом. Да ли је отворено кињење најодговорнијих људи у том тренутку улило храброст грађанима Србије да власт контролише ситуацију и да је у стању да се носи са проблемима? Није.

Рупа у буџету може оправдати лоше стање насипа и недостатак истих, може се њоме објаснити мањкавост обучених спасилаца и технике за спасавање, али како жртвама ове трагедије и грађанима Србије објаснити неправоремено реаговање републичких и локалних власти и одсуство координације међу њима? Колико је новца потребно да се информације од стручњака преко надлежних републичких органа пренесу до локалних самоуправа, па да онда руководство тих општина хитно одржи седницу кризног штаба, утврди са чиме располаже и упути повратну информацију републичким органима која су им средства потребна за евакуацију или одбрану од поплава? Овај пут није проблем у новцу, није крив ни Запад ни Исток, није виновник наше несрећи страшни усуд који нас је казнио потопом. Крива је неспособна политичка елита, којој годи власт када се своди на сликање по медијима, намештање тендера или запошљавање рођака, али у тренуцима праве кризе од њих нема помоћи.

Из прве руке, у ком год месту погођеном поплавама да сте се упутили да помогнете, могли сте да чујете исту тврдњу: „нико нас није упозорио, нисмо знали да ће бити овако страшно, нису покушали да нас евакуишу чак су говорили да не треба да се плашимо и да ће нас главни талас заобићи, а онај председник општине ено га тамо слика се, нигде га није било пре удара да нам каже шта да радимо“. Грађани Србије нису жртве временске непогоде, већ државног система у завршној фази распада, кога су преузели друштвени паразити који у некадашње време постојања уређеног система не би могли да напредују на позицију вишу од конобара којекаквог забаченог бирцуза.

На крају, ако се питате где смо ми из САК-а били када себи допуштамо да упиремо прстом на другога, свако од нас је био на месту где је био најпотребнији и где је могао да помогне. Нема разлога да се хвалимо и саморекламирамо, тога већ има довољно, за ову критику одговарамо личном чашћу и поштењем, а нека је на савести свих оних који учествују у заташкавању некомпетентности одговорних, почевши од новинара, преко режимских интелектуалаца и свих оних који ћуте, па до политичара који не заслужују народ, нити народ заслужује њих. Ови кратки редови само су један крик у мору потресних личних сведочења непосредно угрожених људи и овај чланак је посвећен њима, чији се глас не чује у мраку обмане.

Пише: Александар Ђокић

Српски академски круг