Новица Милић: АВ оставка

текст који је објављен  и на сајту таблоида Блиц, а онда под дејством аутоцензуре скинут:

Ја, АВ, подносим оставку!

Подносим је јер сам се испавао и у ово мало луцидних тренутака схватио сам своју незаменљиву одговорност за стање у држави на чијем сам челу.
Схватио сам да ми је Закон о ванредним ситуацијама налагао да „одмах по сазнању да постоји непосредна опасност од елементарне непогоде“ (члан 30, Служ. гл. 111/2009 и 92/2011) прогласим ванредну ситуацију, а то сазнање је постојало још од уторка 13. маја кад је већ после 17х Републички хидрометеорлошки завод (РХМЗ) најавио велике падавине, а исте вечери је то и Биљана Вранеш прочитала у ИИИ дневнику РТС-а, упозорење појачано мапом Србије где су подручја у ванредној опасности била означена црвеном бојом.
Ја, АВ, прогласио сам ванредно стање тек у четвртак, 15. маја, у поподневним сатима, кад је за многа угрожена подручја већ било углавном касно. Нисам се ослонио на стручњаке, већ на погрешне процене себе самога и својих другара из власти, што ме чини објективно одговорним за тешке последице по животе и имовину стотина хиљада људи.
Такође ја, АВ, поред овог основног, законског, политичког и незаобилазног разлога, подносим оставку и из следећих моралних разлога:
1. Иако сам раноранилачки већ две године у врху власти – де фацто сам био то време сам врх власти – нисам из тога скоро ништа научио. Подстицао сам послушнички, слугерањски став мојих сарадника, па чак и министара. Па сам тако дочекао да ме, на седници Владе, 15. маја, кад сам схватио колике су размере катастрофе, понесе хистерично-параноично стање које нисам могао да контролишем; свикнути на моје ненормално понашање, министри су прећутали моје испаде, уместо да ме неко од највиших државних руководилаца сабрано прекине (или, још пригодније, отера у п. м.), чиме сам додатно уплашио становништво (кад је већ много тога било касно), унео панику, збунио државну управу и надлежне службе, појачао неред и конфузију, уместо да се смирено и цивилизовано обратим јавности како би се умањиле хаотичне и трагичне последице које су уследиле.
2. Тада сам позвао добровољце на Шабац, хиљаду и по њих, уместо да сам Шабац позовем на већу ангажованост (јер има и тамо довољно људи). Сменио сам, ношен својом незајажљивом жељом да моји свуда владају, председника локалног Штаба и председника општине Шабац, који није из моје странке, и поставио свог човека, Бабића из Врњачке Бање, који се, не познајући ни Шабац ни овај посао, показао брзо као неспособан, па сам онда на то место гурнуо генерала Диковића, начелника Генералштаба. Ја, АВ, тиме сам се умешао у командовање војском, што није уопште у мојој ингеренцији, а огрешио сам се и о функционалност командовања, јер је посао овог генерала да надгледа читав ангажман Војске Србије на свим угроженим подручјима, а не само у Шапцу. Искрено, упрпио сам се, шта је ту је, али сам итекако одговоран за своје тешке погрешке.
3. Возикао сам се хеликоптерима, понтонским чамцима и амфибијама, вукући са собом сниматеље и новинаре, који су свакако имали преча посла да извештавају него да мене сликају, чиме сам, још горе, навео и поједине своје министре, а онда и осталу естраду, да се послуже истим сувишним маркетингом. То је с правом оставило ружан укус у јавности, јер је личило на страначку и властодржачку промоцију, због чега се осећам дубоко постиђеним.
4. Непримерено, наопако, претећи забранио сам да се објављују подаци о пострадалима са смртним исходом, како бих те податке ја лично објавио, којом приликом сам – у најмању руку ружно – питао „где су те стотине и хиљаде мртвих“, иако број смртно постарадилих није коначан нити знамо све размере ове катастрофе. Молим Србију да ми ово посебно опрости.
5. Допустио сам, и својим понашањем охрабрио, бројне назови руководиоце – државне, административне, медијске и остале – да хроничну неорганизованост државе не умање, већ појачају до кошмара, тако да се друштво, на основи самоодбране, морало само некако прибрати, што свакако није најбољи начин за ванредне ситуације ове врсте. Нарочито сам, ако не лично, а оно кроз своје неспособне сараднике и трабанте, нарушио ланац координације и командовања у случају Обреновца, јер су, уместо да мисле својом главом или да слушају паметније од себе, надлежни за узбуњивање и акцију спасавања чекали да им ја то одобрим. Уместо да радим свој посао – посао главне државне координације уз савете проверених, правих стручњака – ја, АВ, предао сам се ниској страсти глумљења Вође, што је далеко од европског стандарда којем сам се, на језику, обавезао.
Могу навести и сијасет других разлога, али на крају, да не давим у овој поплави, морам признати и ово:
Између 1993. и 2008. године – пуних 15 година – припадао сам тзв. радикалној странци и подстицао, у својству једног од њених челних људи, најдубљу политичку патологију (Шешељевих неонациста), па сам, чак, одатле доспео до положаја министра информисања у време НАТО бомбардовања, кад је убијен новинар С. Ћурувија, погинули бројни радници РТС-а, а ја добио стан од државе. Давао сам током тих ранијих 15 година бројне гадне изјаве, којих се данас ваљда стидим. Али нека буде шта је било. Ја, АВ, подносим оставку и тек ћу се за 15 година поново појавити у политичком животу, колико ми треба за скрушену, хришћанску и сваку другу покору од ранијег шешељевског ангажмана. У међувремену, предаћу се лектирама Вебера, Парсонса, Лумана и европске либералне мисли, бавићу се својом породицом и правним занатом који сам давно изучио а нисам га никад практиковао, и покушати да допринесем, најпре својим нечињењем, а онда скромним делима, установљењу грађанског друштва у Србији и саме Србије као правне и демократске државе по угледу на развијену Европу.
Има за мене, верујем, живота и по страни од политике!
Ја, АВ,
у престоном граду Београду,
31. јуна 2014.
на дан завршетка деонице Уб – Лајковац

аутор је професор Београдског универзитета