Милан Миленковић: Бездан

 или

               Колико дубоко се може пасти?

али не овај на слици

 

               Не знам. Мислио сам да знам, али су ми компрадори померили границе знања. Српски политички бездан је саздан од таквог људског материјала да, пред њим, бледе цветковићи и мачеци, корошеци и комунисти, па чак и слобисти.

Данас је министар правде, Никола Селаковић, дао изјаву која ће, вероватно, проћи незапажено, усред општег лупетања и инфлације речи, али која треба озбиљно да нас забрине, можда и озбиљније од Брислеског споразума, Закона о раду и осталих опачина. „Уставни суд“, каже Селаковић,  „није надлежан да оцењује политички акт (Бриселски споразум), јер ће тиме преузети улогу владе Србије за утврђивање и вођење политике“.

Селаковић је много тога, али толика незналица није да мисли да је вођење политике безобално и да се може водити и мимо Устава и закона. Ова изјава је груб, отворен и крајње претећи притисак на највишу судску инстанцу и то баш од стране Министарства правде, које би, сасвим обрнуто, требало да Уставном суду препусти да одлучи хоће ли се огласити ненадлежним. Верујем да министар Селаковић има извесне информације да се Уставни суд колеба, па је решио да му помогне.

Другим речима, политичка одлука је изнад закона и изнад Устава и немој да би се неко нашалио да мисли другачије. Ако нам екипа из Немањине уведе право прве брачне ноћи, немој да би се Уставни суд огласио. Ако нам европрофитабилна елита одреди да прворођене синове дајемо у НАТО трупе, какве везе са тим има закон? Политика је, тако нас учи Селаковић, суд над свима нама и нема другог суда; нема реда, нема морала, нема обичаја, нема ничега: постоји само воља његових господара.

Хајде онда, ако је закон испод политичке одлуке, да то и озваничимо, укидањем Устава и закона, па да се влада ад хок повељама и декретима. Селаковић, што је још црње и горе, тачно зна да је изјавио нешто што осредњи правник, са минимумом професионалног и личног дигнитета не би никад изјавио. Остаје отворено питање да ли ће се, кад се карте другачије поделе и кад ово лудило прође, Селаковић, кад једног дана буде позван на одговорност због овога, позвати на исти принцип, односно да ли би више волео да његова делатност буде оцењивана на основу политичке одлуке и воље, или на основу Устава и закона?

Слутим да ће тада другу песмицу цвркутати.

(Техничком омашком горњи текст је објављен без имана аутора, што је нажалост изазвало одређене заблуде на увек будном српском web-у. Извињавам се читаоцима и пријатељима који су пренели текст, г.Миленковићу – нарочито.)