Израелско-арапски спор, за оне који не журе на воз

да Палестинци положе оружје сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему

Палестинци који живе на такозваним окупираним територијама (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса.

Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај.

У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ.[4] И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Како онда замишљате те мировне преговоре?

Друга страна медаље

Уколико се о овом проблему обавештавате из водећих мејнстрим медија[1], како људи и иначе чине на уобичајеном површном нивоу који диктира ритам свакодневице, ви о тој замршеној политичкој ситуацији сигурно имате представу као о сукобу у коме јаки и агресивни Израелци тлаче немоћне и невине Палестинце који се боре за државу коју су им Јевреји отели. Штавише, о Израелу ћете чути као о апартхејд држави.

Чињенице су следеће и свако може да их провери:
У Израелу живи око милион и по Арапа, што ће рећи да је 20% израелских држављана арапског порекла. Они у њему уживају апсолутно сва права која и Јевреји. Тачније, Арапи у Израелу уживају грађанска права и личне слободе какве не постоје нигде у читавом арапском свету. Другим речима, најслободнији Арапи живе у Израелу.[2]Израелски Арапи могу да гласају, буду бирани у парламент, држе имовину и воде бизнис без икаквих ограничења. Судија који је бившег израелског председника Моше Кацава послао у затвор због силовања био је Арапин (палестински хришћанин) док се у многим арапским земљама за силовање кажњава жртва а не починилац а често жртву због „укаљане части“ убије неко од ближе породице. Најмлађи израелски амбасадор у историји је Реда Мансур (друз по вероисповести, један облик ислама са елементима гностичких и неоплатонских филозофија). Мис Израела за 1999. годину била је Палестинка Рана Раслан. Где у арапском свету жена може да слободно прошета у купаћем костиму испред севајућих блицева? (Одговарајући на оптужбе исламиста за ширење неморала, себе је описала као „секуларну муслиманку“).

Израел је плуралистичка, либерална демократија, и кад смо већ код тога, једина таква држава на Блиском истоку. Назвати је државом апартхејда је не само лаж и клевета, већ смишљена лаж. Апартхејд је политика строге сегрегације белачког од небелачког становништва који је на снази био у Јужној Африци од 1948. до 1998. године. Црнци нису имали право гласа, нису могли да обављају јавне функције, жене се или удају за белце, нису могли чак ни да користе исте тоалете.

Можемо се питати шта је са Палестинцима који не живе унутар Израела? Нису ли они изложени непрестаним репресалијама и малтретирањима? Палестинци који живе на такозваним окупираним територијама (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса. Тачно је, они стоје у дугим редовима и изложени су контроли и проверама при уласку у Израел, али то је због тога што Хамас сопствени народ регрутује и шаље у самоубилачке бомбашке мисије унутар Израела које за циљ имају убијање израелских грађана. Свака нормална држава заштитила би своје грађане. Тачно је и да је Јерусалим према Западној обали ограђен зидом, тачније већим делом реч је о електричној огради, али он је подигнут како би се спречио упад терориста (узгред, шта је са зидом који је подигнут дуж границе САД и Мексика?). И мера се показала делотворном. Од 2002. када је у палестинским самоубилачким нападима у израелским аутобусима, ресторанима и на улицама убијено 220 људи, до 2008. број жртава палестинских самоубилачких напада сведен је практично на нулу. За разлику од ових насумичних терористичких напада чији је циљ убијање што већег броја цивила, израелски напади су стриктно контролисани и ограничени и, локалном палестинском становништву најављени, с упозорењем који ће циљеви и када бити гађани.

Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај. Самоубилачки бомбашки напад је суманути чин који у себи комбинује исламски култ смрти и исламски антисемитизам. Он представља не борбу за слободу већ борбу (џихад) за ислам и његово ширење у ком починилац постаје „мученик“ за веру. [3]

Суштина израелско-палестинског сукоба није неспремност Израела на уступке (искуство показује да сваки уступак буде дочекан новим захтевима за уступке) већ палестински, и уопште муслимански, антисемитизам индукован исламом. Не ради се о стварању палестинске државе коју су Израелци спремни да признају, већ о уништењу јеврејске. У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ.[4] И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Како онда замишљате те мировне преговоре? И зашто се и даље упорно претварамо да је проблем у Израелу, који као једина напредна и демократска земља у том региону нема ама баш никакав интерес да буде у непрестаном рату са својим екстремно непријатељским окружењем, а не у Палестинцима? Захваљујући интернету у могућности смо да пратимо арапске ТВ станице на којима се непрестано хвали холокауст и демонизују Јевреји на начин који би био савршено незамислив у било којој цивилизованој земљи. На тим каналима слушамо арапску децу како Јевреје називају мајмунима и свињама, а старији им говоре како је најбоље што у животу могу да постигну да погину славном и мученичком смрћу убијајући Јевреје. У књизи „Бог који мрзи“, Вафа Султан, осврће се и на исламски антисемитизам који се муслиманској деци усађује од малена, као део васпитања – „Јеврејин мора да је реч коју муслиманска деца најчешће чују пре своје десете године. Уједно то је и једна од најтежих речи коју чују јер у њиховој машти сажима визије убијања, изопачености, лажи и покварености. Када се две особе свађају, једна другу називају Јеврејином. Када муслиман жели да изрази презир према некој особи, назваће је Јеврејином. Када неко некога жели да опише као ружног рећи ће да изгледа као Јеврејин. Јевреје држимо одговорним за војне поразе, економску заосталост и технолошку зависност. Верујемо да Јевреји контролишу свет, да читав свет игра како они свирају и да, следствено томе, читав свет жели да нас се реши.“ (Даље у књизи говори о томе како су јој биле потребне године живота у Америци да излечи антисемитизам којим је као дете у Сирији, била задојена).

Западни медији непрестано понављају лаж о некаквој окупацији арапске државе Палестине која је на Блиском истоку започета 1948. године, оснивањем државе Израел. Чињеница је да тада (а ни икада раније) није постојала држава Палестина. Као ни Јордан, Либан, Сирија и Ирак. Блиски исток је вековима (1553-1922) био део Отоманске царевине (а Арапи се на тим просторима појављују тек након војних похода почев од половине седмог века). Територија позната као Палестински мандат, настала на рушевинама Турске царевине 1922. године, налазила се под британском контролом. Британци су обећали да од Палестинског мандата направе државу за Јевреје. Али Винстон Черчил 1922. године 80% Палестинског мандата даје Арапима и та је територија данас држава Јордан чије становништво већински чине палестински Арапи. Дакле, Јордан је већ палестинска држава ако је то оно што Палестинци желе. Уједињене нације 1948. године остатак од 20% Палестинског мандата деле на два дела – један за Арапе, други за Јевреје. Шездесет процената нове јеврејске државе чини неплодна пустиња. Јевреји се бацају на посао и пустару претварају у плодну и напредну државу. Исто су могли урадити и Палестинци, али нису. Новац арапског света уместо за напредак и развој користио се за богаћење појединаца и финансисрање тероризма. Да су Арапи били спремни да прихвате 90% територије Палестинског мандата данас никаквог блискоисточног сукоба не би било.

Одмах по оснивању и признању Израела 1948. године[5], пет арапских држава – Јордан, Сирија, Египат, Либан, Ирак, војно га нападају. Сваки стоти Јеврејин у том рату гине. Арапски напади на Израел понављају се 1967. и 1973. Петнаест година након првог арапског напада на Изарел 1948. образована је Палестинска ослободилачка организација. Газа је у то време била анексирана од стране Египта а Западна обала од стране Јордана. ПЛО не тражи ослобађање ових области већ уништење Израела. Такође, никада није било никаквог покрета ни устанка у самом Јордану где Палестинци чине већину, са захтевом да се створи палестинска држава. Дакле, не ради се о стварању палестинске већ уништењу јеврејске државе.

Јевреји су недобродошли у свим околним арапским државама. Од 1948. године из десетак околних арапских држава етнички је очишћено око 850.000 Јевреја. Израел их је населио у оквиру својих територија. Никада нигде не чујемо о томе. С друге стране преко милион Арапа одлучило је да остане у Израелу и буду његови држављани. И то упркос охрабривањима околних арапских влада да га напусте док израелски проблем не буде „решен“. Махмуд Абас 1976. године у званичном гласнику ПЛО-а у Бејруту, „Фаластин ал-Тахавра“ пише – „Арапске војске су ушле у Палестину да би заштитиле Палестинце од ционистичке тираније али су их уместо тога оставиле и приморале на емиграцију и остављање домова, наметнули им политичку и идеолошку блокаду и бациле их у затворе сличне гетоима у којима су Јевреји источне Европе живели“.

Палестинцима је држава нуђена и 1948. и 2000. Јевреји који у тим областима живе у континуитету дугом 3.700 година имају свако право на постојање њихове државе као и било која друга арапска држава у суседству. Израел је тек мрвица територије огромног блискоисточног пространства. Израел је деветнаест пута мањи од Калифорније и само два и по пута већи од грчког острва Родос. Окружен је са 22 непријатељски настројене исламске диктатуре које су 640 пута веће од ње и имају 60 пута више становника. И већину нафтних налазишта света. Јевреја има 13 милиона у свету, Арапа 300 милиона (заједно са осталом муслиманском браћом чине бројку од 1.4 милијарде). А ипак је Изарел агресор, експанзиониста и одговоран за све проблеме арапског света?

Израел се 2000. године повукао с југа Либана у који је ушао како би се заштитио од напада Хезболаха[6] из тих области. Напади су обновљени чим се Израел повукао и то ракетама иранске производње. Повукао се из Газе 2005. године након чега су одмах кренули Хамасови ракетни напади на Израел.

Дакле, опет, не ради се о палестинској држави, јер Палестинци већ имају једну а Израел је спреман да им призна и другу. Не ради се ни о људским правима јер израелски Арапи слободнији су него било где у арапском свету. Не ради се ни о избеглицама јер су их арапске владе при последњем нападу на Израел позвале на напуштање земље до наводног „ослобођења“ Палестине, што ће рећи, уништења Израела. И та се агенда и даље не мења. Ради се о фанатичној муслиманској мржњи према Јеврејима чији су заточеници Палестинци постали и која је главни узрок њихове беде. Мржњи која је део њиховог идентитета. Ако су Палестинци нечије жртве онда су жртве свог фанатичног исламског руководства.

Проста истина је, много пута изречена али слабо схваћена – да Палестинци положе оружје сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему.

Антисемитизам у Европи има дугу традицију захваљујући превасходно католичкој цркви. У холокаусту је нестало око шест милиона Јевреја. Многи животи би били спашени да је Јевреје имало ко да прими и пружи им уточиште. Али није било. Израел мора да постоји јер Јевреји морају да имају државу која ће им гарантовати безбедност и спречити да се покољ над њима понови. Начин на који се европски левичарски медији односе према израелско-палестинском сукобу само потврђује неопходност постојања Израела. Јер антисемитизам у Европи, парадоксално здушно подржаван од левичара, добија нове, исламистичке димензије.

Велики јерусалимски муфтија, Амин ал-Хусеини, 1941. године, састао се са Хитлером (и другим водећим нацистичким лидерима, као што су Химлер и Рибентроп).[7] Јерусалимски муфтија од Хитлера је тражио да помогне „решавање јеврејског проблема у Палестини и другим арапским земљама у складу с арапским интересима, истом методом која је успостављена у земљама осовине“. Сви знамо које је то метода у питању. Хитлер му приликом том сусрета потврђује да су Јевреји главни нацистички непријатељи али одбија муфтијин захтев за подршком јер за то „није прави тренутак“. Муфтија му се захвалио на симпатијама које је одувек показивао према Арапима а посебно за палестинску ствар, а које је јасно изразио у својим говорима. А затим је додао да су Арапи природни пријатељ Немачке јер имају заједничког непријатеља – Јевреје. Хитлер му је одговорио да је Немачка одлучна у бескомпромисном рату против Јевреја. Да то природно подразумева и противљење јеврејској држави у Палестини. Да ће Немачка Арапима ангажованим у истој борби пружати позитивну и практичну помоћ јер је немачки циљ уништење јеврејског елемента који постоји у арапској сфери. Кад за то дође тренутак муфтија ће бити најауторитативнији гласноговорник арапског света.

Југославија је 1945. године тражила да се против муфтије подигне оптужница за ратне злочине због његове улоге у регрутовању 20.000 муслиманских добровољаца за СС који су учествовали у убијању Јевреја у Хрватској и Мађарској. Муфтија је из француског притвора побегао 1946. године али је своју борбу против Јевреја наставио из Каира и касније Бејрута све до смрти 1974. године. [8]

У недељној проповеди у јерусалимској ал-Акса џамији, лета 1997. Икрим Сабри, муфтија Палестинских власти призива Алаха да уништи Америку коју „контролишу ционистички Јевреји“, а затим изјављује – „Алах ће осветити, у име свог Пророка, колонистичке насељенике који су потомци мајмуна и свиња“.

Када год се Израел брани од тероризма на улицама европских градова могу се видети левичари са транспарентима „Сви смо ми данас Хамас“ (пошто се претходно упорно игноришу стотине иранских ракета испаљених из Газе на Израел) што је исто као да пише – „Сви смо ми нацисти“. Ти људи су једноставно инструмент Муслиманског братства у њиховој ирационалној мржњи према Јеврејима. Они су део пропагандне кампање која би запањила и Гебелса. Ништа се на Блиском истоку неће променити све док Запад не скупи моралне снаге и гласно и јасно именује проблем – а он је муслиманска фанатична мржња према Јеврејима, прописана Кураном и усађивана у мозгове малих муслимана, из генерације у генерацију, од стране верских фашиста који чине политичко руководство Палестинаца и осталих Арапа. Проблем није политички већ религијски, а Израел данас је прва линија одбране од незаустављивог исламофашизма.

Западњачко повлађивање и непрестано тетошење Палестинаца, и уопште Арапа, открива сав прикривени европски либерални расизам. Арапима је дата бланко карта за варваризам док се Израелу стеже омча око врата ускраћивањем легитимног права на одбрану. Запад тиме, заправо, открива да не верује у њихову способност (муслиманску – прим.дрп) еманципације и цивилизованог понашања. Иначе би исте стандарде одговорности и цивилизованог понашања примењивао и на њих као што их примењује у односу на све остале. Али то није случај. Уместо тога Запад непрестано повлађује једној суманутој и крвавој идеологији и њеним убилачки агресивним заступницима. Ако то није расизам, онда шта јесте?

Миру на Блиском истоку, а и у добром делу света, можемо се надати једино ако Запад одбаци свој латентни расизам у односу на Арапе и остали муслимански свет, а који се тако очигледно чита у уверењу да нису способни да достигну цивилизацијске стандарде 21. века, и учини им огромну услугу која ће се састојати од тога да им се отворено, јасно и гласно саопшти да је време да одбаце своју инфантилну, дивљачку идеологију која се више неће толерисати ни под каквим изговорима, укључујући и оне либерално расистичке.

 

 

[1]На западу у анти-израелској пропаганди предњаче норвешки и шведски медији (у Британији лист Гуардиан). Степен необјективности норвешких и шведских медија у једном од својих клипова Кондел с правом назива „скоро исламски антисемитским“. У фебруару 2013. непознати нападач покушао је атентан на данског историчара и новинара Ларса Хегедарда, уредника Диспатцх Интернатионал. Многи светски медији известили су о томе називајући Хегедарда у својим извештајима „критичарем ислама“ или „проминентним критичарем силама“. Шведски медији су га упорно називали „непријатељем ислама“ и „расистом“. Хедегард је одлучио да шведске медије тужи за клевету.

[2] 82% израелских Арапа радије би били држављани Израела него било које арапске земље, податак узет из студије „Патриотисм анд Натионал Сецуритy“ коју је спровео Институте фор Полицy анд Стратегy, Лоудер Сцхоол оф Говернмент, Дипломацy анд Стратегy 2006.

[3] Џихад се односи на цео свет који још увек није под муслиманском влашћу, али посебно на оне његове делове који су некад били под муслиманском влашћу. То је случај са Израелом. Али не само. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган у јулу 2012. изјавио је да му је бивши лидер босанских муслимана, Алија Изетбеговић, „пред смрт оставио у аманет Босну“ рекавши му да је Босна „оставшина Османлија“. Такође изјављује да би турска војска била у обавези да помогне Албанцима у стварању Велике Албаније.

[4] Израел ће постојати док га ислам не буде збрисао, баш као што је збрисао и оне пре Израела – из повеље Хамаса. У повељи се тражи „ослобађање Палестине од Јордана до мора“, у преводу уништење Израела.

[5] Исте године, оснивач Муслиманског братства, Хасан ал-Бана, изјављује – „Ако заиста дође до стварања јеврејске државе, Арапи ће Јевреји који међу њима живе подавити у мору“.

[6] Хезболах – партија бога. Оснивач и вођа ове „партије бога“, Хасан Назралах о Јеврејима говори као о „канцеру који се сваког тренутка може проширити, а решење израелско-палестинског сукоба види „искључиво у нестанку Израела“ за који каже да је добар само „због тога што су се Јевреји у њему окупили на једном месту тако да не морају да их гањају широм света“.

[7] Обавеза ношења жутих платнених ознака (или других сличних детаља у сврху разликовања немуслимана, као што су појасеви, покривала за главу или ланци) уведена је у деветом веку у Багдадском калифату (девети век је, иначе, чувени „златни век“ ислама) за Јевреје и хришћане. Одатле се проширио у средњевековну Европу где се, природно, односио само на Јевреје. И Хиндуси у Индији под муслиманском влашћу морали су носити ознаке за распознавање. Та пракса обновљена је у Авганистану под талибанском влашћу.

[8] Породица Хусеини наставила је да игра важну улогу у палестинском политичком животу. Фајсан Хусеини, чији је отац био нећак великог јерусалимског муфтије, до своје смрти 2001. Сматран је за једног од водећих гласноговорника на територијама.

Пише: Александар Ламброс

Наслов и опрема: дрп