Драган Томић: Yuгosлowenstvo

 Србија је светионик слободе који ватру којом генерише светло добија спаљивањем самог себе.

Панславизам, из кога проистиче Југословенство, јесте конструкт који има за циљ ослобођење словенских народа који су живели под разним империјама.

Међутим, сада знамо да је права природа панславизма заправо конструкт, који је за циљ имао стварање “санитарног коридора” спрам Русије и њихово лагано превођење под капу Ватикана. Стога је национализам уграђен у фунтаменталне темеље пан-славизма, без обзира на то што су му прокламовани циљеви а-национални и глобални. Створити национално осећање код различитих словенских народа, како би исти на основу тога формирали свој идентитет, морало је у себи имати један јединствени чинилац а то је да унутар тог новоствореног идентитета мора  стајати клица анти-Руског, и опредељен или макар амбивалентан однос спрам Западне цивилизације, како би се касније са овим “коридором” могло лакше радити.

Прва фаза пан славистичког пројекта била је стварање језгра, тзв зелота који би били спремни да жртвују све зарад ове, наизглед “утопистичке” визије. Сходно томе, Србија која се прва ослободила утицаја Империје, постала је централно место за развој овог пројекта.

Буквално од првог дана слободе, још за време Првог Српског устанка, у Србију су похитали агенти са јасно одређеним задацима. Агент за Србију је био Франтишех Зах који ће имати свог пајаца у лику Илије Гарашанина. Заједно, они ће устоличити језгро панславизма и дефинисати трасу кретања Србије, ка ђубришту историје где се она данас налази. Од тог момента, 1848 године, Србија је грађена као алат или оружје и њена улога је била да потстиче и јача национална осећања код осталих народа својим примером борбе противу империја. Због тога је на здрав патриотизам у Србији који своје утемељење има у историјском контексту, у неку руку “накалемљен” панславизам који са њим нема никакве везе. На овај начин, створена је трајна спона између национализма и анационализма, који заговара да Србија мора бити јака изнутра (да мора бити национално свесна) да би потом као таква могла да испуни свој задатак (који је а националан). Тако је Српско национално постало трајни роб пансловенском анационалном и остало му је подређено до дана данашњег. Овај само уништавајући спој, јер а национално тежи да уништи национално, јесте веома сличан мотору са унутрашњим сагоревањем, где је Српско национално и сама Србија гориво, док је панславизам оксидант те тако спајањем ова два, добија се корисна енергија којом се завршава посао. Или још боље, Србија је светионик слободе који ватру којом генерише светло добија спаљивањем самог себе.

Навести неписменог Србина на овакав вид самоубиства није било лако међутим у помоћ су ту пристигли просветитељи, који су сакупљањем народних песама, врло лако дошли до формуле по којој се ово да урадити – Косовоског Боја.
Косовски бој, као узвишени чин жртвовања и чин воље али пре свега чин вере, јесте такав да припада само Србима и само га Срби могу схватити и разумети. Међутим, у светлу модерне и просветитељства, Косовски бој је само један малени део људске историје и као такав он је исти као и опсада Беча или откривање Америке. Он је реалан историјски догађај и ништа више од тога. Нажалост, овакав став може да заузме неко чија је историја историја континуитета и који је довољно јак да може њоме да се бави у библиотекама, институцијама, чисто на научној бази. То може да ради јер он живи у држави која му то допушта и која није под деструктивним страним утицајем. У слободној држави, а  Србија то није била 500 година. И управо на том месту, у првом даху слободе, путем “просветитеља” и панслависта, тек што је изронила испод Османској јарма, Србији је набачен јарам да тегли идеју која ће је на крају убити.

Српска историја јесте историја дисконтинуитета и пад Србије почиње у моменту када се историја дисконтинуитета замењује историјом континуитета под утицајем Срба “пречана” који су образовани по Западним мерилима и који у неку руку, имају ту врсту историје, историје континуитета из простог разлога јер Аустрија ипак није секла главе и набијала на колац као Османлије и дозвољавала је Србима да ипак имају неки облик слободе. За Србина у Србији, период Османске империје није историја, већ је нека врста “паузе” у историји. Ова дефиниција “паузе” јесте основа историје дисконтинуитета, за разлику од историје континуитета која једнако третира и Немањићку Србију и Србију под Османлијама. Е управо на конто овога, било је сасвим могуће тако добро запатити југословеништину, јер овакво схватање онда Србе који су конвертовани у Ислам, такође сматра Србима само муслиманима баш као што Србе конвертоване у Католике такође сматра Србима само католицима. Но у реалности, Србин је дефинисан Православљем и он нити може бити муслиман нити католик, јер у моменту када су Србију Османлије заузеле, „притиснута је пауза” у историји Србије и све што се десило у периоду те паузе не припада историји Србије нити је Српско. И то укључује Србе Муслимане и Србе Католике, просто зато јер нити Ислам нити Католичанство нису интегрални део Српског идентитета. Но увођењем историје континуитета, било је могуће направити овај парадокс и на тај начин учинити идеју Југославије прихватљивом.

Међутим, увођењем историје континуитета, створени су услови за мењање историје Србије и Срба и отворен пут ка мењању Српског идентитета. Појмовно, у историји дисконтинуитета, пре паузе, за превођење Срба у неку другу религију, казна је била смрт али што је још важније, појам нације није био дефинисан просто зато јер није ни постојао, већ је одредницу ко коме припада чинила крвна линија и религија, при чему је ова друга врло често била пресудна. Дакле средњевековни иденитет Срба  дефинисан је јединством крвне линије и религије и не може постојати одвојено један од другога. Но историја континуитета то брише и ствара основе за промене.

Млада Српска држава, која се ослања на средњевековно поимање идентитета а сада већ дубоко заражена панславизмом, почиње своју мутацију путем просветитељства, које успоставља нови идентитет, словенско Српски, при чему словенски почиње да празитира на Српском и да се њиме храни. Пан славизам уводи нови појам у Српски идентитет, једини на који може да се накалеми како би остварио свој план а то је крвна линија и уводи институцију браће. Караџићево схватање да су сви око Србије Срби и да су сви пореклом Срби, ствара мотив за “ослобођење” браће и како се Србија буде ослобађала и како оптимизам буде растао, тако ће расти и раскол између реалности и фантазије.

Јер што је више официра слала у иностранство да изучавају војне школе, Србија је на тај начин стварала елиту која је дубоко “ишчашена” јер је свим срцем прхватала панславизам јер је у њему видела шансу за свој успех. Јер ако су свуда око нас браћа а не непријатељи, наша борба за слободу ће бити ем кратка ем у старту осуђена на сам успех.
Гледано из овог угла, Српска историја би могла да се подели на период узлета и оптимизма који је трајао негде до пред крај 19 века, да би потом настао кратак период стагнације и коначно са Првим Светским ратом, Србија пуном снагом закорачила у други период, период песимизма који отпочиње њеним самоубиством и стварањем Југославије. Овај процес, јесте резултат јачања панславизма и његово порждирање српског идентитета, што доводи до његово растакања на почетку 20-ог века и излегања Југославије.

Дакле како идемо ка садашњости, јасно се види растакање Српског идентитета од екслузивистичког ка општем, од Срба преко словена до Југословена и паралелно са тиме и опадање снаге Српске државе на уштрб Југославије и осталих “визија”.

Наставиће се…