Драган Томић: Југословенство 3, увод у граџанско или „Епопеја снобова“

 

Да би се Србија устројила тако да може да изнесе пансловенски пројекат, акценат је стављен на национално буђење међутим са једним изузетком. За разлику од осталих Словена, код којих национално није спутавано, Србији су стављена ограничења управо из разлога да национално не превлада над а-националним. Стога развој националне свести у Срба, у 19 веку јесте уствари условљено мисијом ширења панславизма, и она као резултат тог спутавања, почиње на мутира у нешто сасвим друго. Она уместо да постане суштина, постаје само пука форма и то је урађено јер је суштина остављена за југословенско и пан-славистичко, док је форма изразито про-српска.

Матрица оваквог устројавања идентитета, гласи овако. Србија са својом прошлошћу, јесте вредност која нема премца међу осталим словенима. Она је због тога пијемонт на који сви остали требају да се угледају. Сходно томе, српска култура је супериорна и сасвим способна да поведе борбу за слободу своје словенске браће. Зато се Српска култура промовише, уздиже и слави. Централно место у изградњи култа Пијемонта јесте Слобода и Слава. Српска култура је култура слободе, херојства, правде и славе. Култура највишег моралног степена, способна да увек донесе исправну одлуку, управо јер је супериорна због свог моралног кодекса. Морална начела пак, се изводе из вере, те тако сведено Српски Пијемонтизам, почива заправо на веровању да је православна кулутра, морална начела и веровања, супериорна и да је стога предодређена да води у слободу и славу.

Све ово ствара велики национални набој и занос, који даје снагу у борби против Османлија и води ка ослобођењу Србије. Међутим оно што изостаје, јесте формирање некакве врсте тела или барем покрета који би сагледавао аспекте Османске окупације и њеног утицаја на Српски идентитет. Осим пуког територијалног проширења и планирања ратних операција, мисли о томе шта после, готово да и не постоје. Не постоје јер је „шта после“ резервисано за пан словенско и југословенско. Уствари, рећи да се у Србији нико не бави српским идентитетом и српском историјом је мало погрешно. У Србији се баве српским идентитетом и историјом али на погрешан начин.

С обзиром да је стање науке и научне мисли изразито слабо развијено у Србији, број школа и научних института на територији саме Србије је занемарљив. Сва научна сазнања, Србија добија тако што шаље људе на школовање у иностранство, Пешту,Беч,Париз,Лондон,Москву. На тим местима, будућа интелектуална елита Србије, добија знања али такође поприма и другачији поглед на реалност, чиме јој се мења перспектива гледе Србије.

Добити образовање у земљама које никада нису били освајане од стране Ислама нити су икада биле у некој већој опасности од истог (осим Беча и Пеште), бити у култури која Ислам и Османлије сматра једнаким себи, тј признаје их и активно сарађује са њима и из тога извлачи користи, ствара тај ишчашени поглед на Србију који ће од интелектуалне елите у Србији учинити њеног највећег непријатеља. Усвајајући Европска начела, у намери да се што брже одвоји од Османског, српска елита превиђа утицај Османског на Српско и тежи да Српско спасе тако што ће га европеизовати. Тако што ће га трансформисати у нешто тотално различито од онога што оно јесте. Међутим све што она ради, јесте то да Османизовано Српство не враћа у Српство већ га претаче у европеизовано Српство. И како је цела Европа мање више у добрим односима са Османлијама, европеизирано српство такође тежи да заузме тај став. Директна последица овога јесте негирање Српске историје и реалности а то је да је Србија покорена од стране Ислама, да је он њој силом наметнут и да је он главни разлог губитка слободе. Није Србија освојила Турску и Малу Азију, већ обратно.Није Србија наметнула муслиманима Православље,већ обратно.

Ово за последицу има круцијално превиђање реалности на терену. Срби као Хришћани у Османској империји, били су лишени свих права и као “раја гора од марве” били су најнижи слој. Били су безвредни и били су третирани као добро. Што доводи да они који су прихватили Ислам аутоматски су себе довели у повлашћен положај и позицију да према Србима заузму исти ексклузивистички став и да их третирају као добро.

Слободе које су дате, даване су паушално, без обавезе да се поштују и више су биле у функцији контроле популације него искрене жеље за добробити те популације.

На овај начин, и “обично муслиманско” становништво је имало предности и користи у односу на српско становништво. И сасвим је логично било за очекивати да ће се смањивањем утицаја Османског царства и јачањем утицаја Српске државе, јавити проблеми у тој сфери, јер то значи да ће муслиманско становништво остати без привилегија те да ће сходно томе, развити негативан однос спрам Српског становништа, просто зато што у његовом идентитету Српско је друга реч за безначајно. Увођење Српског система вредности за ту популацију једноставно није логично и није исправно, те стога она то доживљава као  репресију и гради непријатељски однос спрам нове реалности која је у настајању.

Но европеизовано српско то није у стању да препозна, јер такав однос је непојаман Европљанима на логичном нивоу и они то не могу да схвате и управо због тога европеизовано српско се бави Србијом на интегралан начин, као саставним делом Европске цивилизације и културе, тј не бави се Србијом уопште јер у интегралном начину гледања, Османска владавина јесте интегрални део историје Србије.

И пошто је интегрални део историје Србије, она као таква заслужује да у Србији и остане, јер је Српска исто колико и Османска. Управо ће овај став довести до стварања Османских енклава унутар Србије и све што ће те енклаве радити од тада јесте борба противу Србије и српског, у намери да очувају свој ексклузивистички идентитет и увек ће тежити издвајању из српског и увек ће подржавати све што је анти српско. Са друге стране, интегративно становиште српске елите увек ће тежити да на сваки њихов захтев да и више него што они траже, како би осигурало фиктивну либералну стабилност. Јер ако им да више него што они траже, време док они не овладају са тим вишком, Српска елита аутоматски тумачи као позитиван поен и решење проблема, просто зато јер задовољство Османлија, она интегративно тумачи као опште задовољство. Све ово увек иде на корист Османлијама, јер они константно теже да одрже Османски поредак и свој ексклузивистички статус. Ово се посебно односи на Рашку област и Косово док је доминантно виђење у Босни.

Резултати свега овога јесу више но очигледни.

Сходно оваквом становишту, бављење српском историјом се дели на високо и ниско. Високо бављење српском историјом које се одиграва у институцијама и научним круговима јесте обликовање Српске историје тако да се она може уклопити у визију панславизма, што значи да се чињенице које оспоравају овај пројекат занемарују и избацују, док се ниско бављење српском историјом, кафанско бављење истом, своди на митско величање позитивних аспеката, популистичко је и површно. Оно је опште, широко распрострањено и плитко и углавном је безвредно и сведено на тртљање уз брљу за разлику од апстрактног, ексклузивистичког и квази дубоког које карактерише тзв салонско тртљање иза кулоара.

Укупни резултат јесте да се међу неписменим народом лако шири кафанизам док се у образованим круговима шири визионарство и кулоаризам, доводећи до раскида у схватањима и рађању супротности које ће у годинама које долазе само производити трвење и раскол и учинити сваки напор ове две групе бесмисленим.

Све што оне буду радиле, имаће за резултат само једну ствар -максимално могућу ШТЕТУ.