СЕНТИМЕНТАЛНО (САМО)ВАСПИТАЊЕ

         

                                         или

Како нас је титоизам к(т)алио за Нови Светски Поредак

Овај текст је директно инспирисан дрповим сентиш коментаром, а испод његовог текста „Израел–једна страна медаље“, објављеног на Преврату као утук „Асанжовом Јеванђељу“, из којег смо од Конфинованог Апостола сазнали (а као да то до сада нисмо знали), између осталих и, узгред буди речено, много важнијих откровења, да Израел смишљено врши ратне злочине у Гази. Од инспирације се у тексту отишло и мало даље, јер су га у овом међувремену (које код мене, понекад, мало подуже траје), врабац и Клаус обогатили својим изванредним коментарима, подстичући дрпа да и он добрано прошири, у основи просту тематику, која је до тог изненадног ширења гласила, отприлике, Израел је кул, Палестинци су ружни, прљави и зли, а ми Срби треба свакако да се потрудимо да личимо на Израелце, када већ, из објективних разлога, не можемо на Јевреје.

 

Био је то дупли зајеб*.

#

Елем, шта ме је то толико дирнуло, у живац? Каже побра, у подужем цитату:

„отишао сам у градску библиотеку и прва књига која ми је запала за око беше „Разговор с повјешћу“ од Оријане Фалачи. У то време (’81. година) унутрашња политика ме није занимала за ич јер су вести биле горе од данашњих; Милка Планинц је прогласила реформе и економску стабилизацију (или беше Микулић, да га ‘бем…), уведен је пар-непар, кафа није могла да се купи а и са детерџентом је била нека криза… Оно што је било лепо за слушати, биле су вести из света, у којима смо били много јака муда – земља без које се мирољубива коегзистенција и несврставање као глобални феномен нису могли ни замислити. Те вести сам гутао, а нећеш веровати – чак сам се и дружио са пар палестинских студената. Један је студирао у Панчеву, касније сам сазнао да је једини „факултет“ у том граду била ВП 5000, али ајд… Са оним што ми је данас познато, лако могу да замислим шта је тај мој другар студирао. Одатле знам за Тал ел заатар, за Сабру и Шатилу. Једино, нико кога сам питао није могао да ми да прихватљиво објашњење због чега ти Израелци малтретирају јадне Палестинце. Да су дојучерашње жртве Аушвица уместо Немцима одлучилио да се свете Арапима, чак ни за мој неразвијени, осамнаестогодишњи мозак није било прихватљиво. Део одговора нашао сам у интервјуу који је О.Фалачи узела од Голде Меир. На питање новинарке када ће на блиском истоку наступити стварни и трајни мир, председница владе Израела је одговорила: Када палестинска деца престану да уче математику на начин да им учитељ поставља питања типа „ако имаш три Јеврејина па једног убијеш – колико их нажалост остаје?“. Признајем, није ми било лако да поверујем како било где у свету постоје учитељи попут овога ког је описала Г.Меир, али након те прочитане књиге почео сам да тражим и друге изворе информација. Танјуг једноставно више није задовољавао моје потребе. Тако сам дошао до америчког аутора Леона Уриса – јеврејина а ипак ветерана Маринског корпуса САД. Шта је будућег писца натерало да се као осамнаестогодишњак пријави за рат на Пацифику – на хиљаде километара далеко од куће, да ли је већ у том узрасту одлучио да завлада светом или су га водили мотиви слични мојима (када ти је земља у рату, дужан си да допринесеш према својим могућностима…) – ђаво ће га знати… Углавном, човек је преживео и успео да напише пар добрих књига. Најпознатија је „Одсуство до буђења“, а за ову нашу причу битан је „Егзодус“ – роман о насељавању Палестине Јеврејима и стварању данашњег Израела. Не спорим да је Урис као Јеврејин пристрасан, али његова прича, уз приче Шарона, Дајана, Голде Меир и осталих циониста ми делује прилично „округло“ и попуњава празнине којих је „палестинска“ верзија препуна, једино – на њима је некоректно инсистирати јер они су јадни, деца су им гладна, не могу да се врате у државу коју мрзе, тралала…“

Па, побро, дирнула су ме та твоја сентиш сећања илити жал за младос` и, посебно, тралала… Ево, редом, како ми надолази.

#

У другој половини златних 70-их сам студирао на бгд.универзитету. Београдски мангуп, одрастао у кругу двојке, изабрао је чак и факултет недалеко од куће, да се не мучи. Студирао сам са много разноразног света, од правоверних Београђана, до оних из тешке унутрашњости и шире, братских нам република и покрајина, па тако и са, гле чуда, пар Палестинаца. Догађаји о којима овде пишем лоцирају се у оном, још увек „Перикловом добу“, за сва наша потоња искуства. Ништа несташице, него напротив, било је то у она времена берићета, из никада заборављене југоутопије, коју бих ја најпре крстио са „има се, може се“. Мислим, у класичној српској филозофији ћеш то наћи под одредницом „усе, насе и подасе“.

Једног од тих „мојих Палестинаца“ сам и тукао, а било је то овако.
У једној од лабораторија смо дужили по микроскоп. На сваком је радило више студената, са више година,  по „тачно утврђеном распореду“. И тако ја једног дана дођем да вежбам, а на „мом микроскопу“ палестински студент. Лепо му, још издалека, кажем да је његово време истекло пре, отприлике, пола урице, а то сам знао и без гледања на сат, јер сам у то време у оближњој кафани обавезно дрмао рубинов вињак, пре уласка у дворе. Глумио боема. Знаш оно, оставиш пратећу киселу воду са обавезном примедбом, хвала, не треба, умио сам се јутрос. Одговорио је дрско, не конобар којег смо викали са особље, већ тај „мој Палестинац“ или је бар то мени тако изгледало тек, попио је шљагу пре него што је и трепнуо, брже него што сам ја пио вињак, а када је скочио са столице да се, као, брани, већ сам га шчепао за бели мантил и одвукао према излазним вратима. Нисам се тиме дичио ни онда, а тек данас, када се присећам са посебним разлогом, није за дику. Мислим, „мој Палестинац“ је био ниског раста, мршав и некако слабачак, јадан, уплашен, без снаге да се брани. Тек када сам га избацио из лабораторије, „стигао“ ме је другар и „смирио“. И није то моје једино „искуство“ са њиховом фелом. Наиме, имали смо једну старију колегиницу којој баш и није ишло студирање, а мучила се, између осталих тешкоћа и зато што је била самохрана мајка већ поодрасле ћеркице. Ми смо онда мислили да се зато, због беспарице, забављала са једним арапином, кога смо ми „из милоште“, само између нас, звали „рапинџов“. Тип је лежао на  лови. Колико се сећам, није баш обожавао „мог“, а богами ни остале Палестинце са факултета. Њега и те везе са нашом лепом, црнокосом колегиницом, која је, узгред буди речено, била полусловенка, сећам се највише по оговарању и одбијању мушког дела друштва да их заједно прихвати у наш круг јер је, божемој, била са „рапинџовом“, арапином, нижом људском врстом, кога смо иначе, између себе, зајебавали и због својеврсне ружноће. Знате онај филм са Луј де Фином, када он рукама, којима имитира налете авиона, показује за типа како је бубуљичав и рошав? Осим таквог лица, био је онизак и деб`о, таман за зезање у стилу Луј де Фина.

Али, било је ту, око нас и других арапских и палестинских студената. Један Палестинац се истицао особитим знањем српског, био је симпатичан и доста ватрен и дискусијама, које су се понекад водиле у студентском клубу, где смо обично започињали и завршавали дан, уз кафу и цигарете, а седело се ту и за време убијања неких досадних предавања, нарочито зими, када нас је мрзело да по шљапкавици и хладној кошави прелазимо целих двестотинак метара, до првог од неколико ближих бирцуза. Добро, тај прелазак преко тих двеста завејаних метара је, руку на срце, највише зависио од стања шлајпика.

Е, тај „симпатични Палестинац“ је навијао за Звезду и ишао на кошаркашке утакмице, а волео је и да прича о политичким темама. Ја сам био убеђен да је он нека комуњара, а како је често бистрио политику са неким од оних мојих другова, који су нас током студирања издали и прешли у састав факултетске партијске организације, у то сам чак био онако сасвим сигуран. Елем, на трећој години, која нам се баш тада нешто одужила, скоро као  каснији апсолвентски стаж, издаше ме и два баш блиска другара, мислим, пређоше и они у њихов, црвени клуб. Не у Звезду, један је био мој гробар, а други офковац, изигравао, као, интелектуалца, па је у ту сврху и браду пуштао, него пређоше у састав факултетске партијске организације. Једног су примили у месној, у оним официрским зградама код Југославије на Новом Београду, а који месец касније брадоњу директно на факу, па после тога и онај подофицирски син пређе на фак, јер му се чинило да му то може помоћи око испита. Није му помогло, али добро, тако сам ја преко њих двојице сазнао да онај „симпатични Палестинац“ није комуњара, јер га на састанцима није било. Онда су ме још и убеђивали да је то немогуће, мислим, не може он као странац да буде војник наше партије. Како сам ја био оперисан од тих ствари, примио сам ту причу са скепсом, мада сам поверовао њиховом новом ауторитету.

Не лези враже, убрзо је тај палестински елеменат, просто напросто, нестао. Пази, догурао до треће године, био солидан студент у сваком погледу и онда, једноставно, напрасно и буквално, нестао.
Прво смо мислили оно, отишао кући на летовање, па мало продужио, ко не би, то су често радили „наши сељаци“, који су знали да по недељу две закасне, обично на почетак новог циклуса предавања. Међутим, мало се одужило и по тим мерилима. А онда су почеле приче. Никада нису оповргнуте, а како смо доста детаља сазнали баш преко наше полусловенке и њеног рапинџова, као и једног Иранца, којег смо ми из милоште звали Реза, а он се није љутио, јер је био најбољи човек из целог тог арапског друштва, културан и образован, додуше на француском,  па нам то баш и није много вредело, али је зато био боемчина, од богатих родитеља и често је плаћао туру. Он је био мало кљакав у једну ногу и некако смо сви осећали потребу да га, као, штитимо, мада за тако нешто једноставно није било потребе. Елем, њихове приче су биле да се „наш Палестинац“ вратио „тамо“, нико није тачно знао где, да се бори за Ал Фатах, јер је један његов брат погинуо „за ствар“. Ускоро је било све више детаља. Да су га родитељи молили да замени брата.
Па онда, да га је мајка заклела да то уради, јер је и отац, пре брата, погинуо.
Да је он хтео да се врати у Београд и заврши, па тек онда да мре за слободу или отаџбину или нешто треће, али изгледа да то није могао од оних, који су га и послали, пре неку годину, са тим истим циљем, да заврши. Па су онда стизале вести о његовом наводном херојству. И на крају, о погибији. Било је чак и неких слика. Не погибије, него он у униформи, са неком девојком у белој ношњи.

Факултетска партијска организација није расправљала о његовој херојској смрти, па смо га тако и ми полако заборавили. Једино га се онај Иранац Реза сетио, када је једном приликом запитао шта кафана пије, а разлог да части је нашао у неком догађају везаном за Американце и неки од њихових, бар међу нашим арапским делом турме, честих пораза.

#

О нашој спољној политици сам, поједностављено, у та, да се разумемо, убедљиво најлепша времена мог битисања у овом облику, а ја и нисам неки пример тешких животних догоговштина, мислио исто што и ти, коју годину касније од мене, заправо, исто оно што још и данас мисли Тома и, на крају крајева, што на неки начин мисли бар пола српске чаршије, па макар то она и не хтела да призна. Ако томе придодаш да је пре несташица цветало, па нам је, буквално, било свеједно дал`је Милка ил` је Планинка, та спољна политика је заиста била толико велика и важна и поштована, да је само Срби, старе инаџије и уз ветар пишајући део братских народа, негира. Паметнији од нас „браће“, причају о новим временима, још паметнији о Новом Светском Поретку. И где се ко (и како) од нас у њему (с)налази. Мислим, ТА спољна политика полако прелази у мит иако, ево, већ деценијама тај мит трпи изругивања готово целог нашег, српског политичког спектра, ма шта ми под тиме подразумевали. Што би рекао други, привремено нестали побратим, толико о томе.

#

О Оријани Фалачи сам, у она времена, контао исто што и ти, мање више. Мислим, ако си ти стара кука у ЈНА, што сам и ја једном био, ја сам ти, узми ово с`поверењем у побру, хоћу рећи као сигурно, стара кука у литератури. Оријана је у оно време била нека врста Кристијане Аманпур, али политички некоректна. Ипак, иако „андерграунд модерна и лево оријентисана“, патила је од разних предрасуда, па тако и у вези „ружних, прљавих и злих Палестинаца“ и библијских, а нарочито фашистичких жртава, Јевреја. Знам да не морам да те упозоравам али, ипак, обрати пажњу на наводнике. Елем, њен допринос је немерљив у „раскринкавању“ (мислим да је ово најбољи израз) америчке политике ратних злочина у Вијетнаму, али је, зато, унела читав низ контроверзних размишљања о Добру и Злу, о Кривици, Правици и осталим највећим људским предубеђењима, са којима се свакога дана сусрећемо. Како је време одмицало, мислим, како је постајала све старија и старија, што код жена има посебно значење, офирала се све брже и резолутније у правцу своје фрустриране и, ја бих рекао, тешким предрасудама обхрване личности. Но, ми не причамо о „модерној Оријани“, коју су онако, олако, оптуживали и за расизам, а чини ми се баш у вези са нашим Палестинцима, већ о старој, мислим, младој новинарки-списатељици, која је у она времена била појам за нас, сосијалистичко-самоуправне Србе, што смо се викали Југословенима. Дакле, побро, не мењам оцену с`почетка овог дела текста, мислили смо исто с`пар година разлике у сазревању. Али, ту анегдоту са Голдом Меир, коју сам ја сазнао посредно и из других извора, примио бих са довољном дозом критичности, као што и данас примам све друго, а толико тога има. Вероватно је то искуство старе београдске, кафанске куке. И није то због „мојих палестинских другова“, већ из истог разлога из којег си и ти потражио неке друге изворе информисања, поред непрејебљивог Танјуга. Добро, мало сам се ослањао и на своју урођену памет, скепсу и многобројна, узгредна сазнања, која нешто и нису ишла у корист јеврејске стране приче. Утицај Титове званичне, спољне политике, кроз медије и околину, ближу и ширу? Вероватно. Лична искуства? Сигурно. Информације покупљене на путовањима по Европи? Мало. Мислим, за разлику од нас, нисам нешто приметио, у мојим базањима по холандијама, немачкама и шпанијама, да се европљани баш нешто много трзају на палестинско-израелске проблеме. Осим онолико, колико их се тицало лично, по џепу. Ту су, колико се сећам, Италијани били најкраћи, а Немци, на Олимпијади у Минхену, попили највећи ударац испод појаса. Или, можда, и није био?

#

Леон Урис је већ, за разлику од Оријане Фалачи, велики писац иако, да будем сасвим одређен, спада у популарне и, рекао бих, без намере да омаловажавам ни њега, нити његове читаоце, „холивудске списатеље“. Читао сам га свих ових година, како ми је допадао у руке, а „Егзодус“ сам прочитао много пре тебе, неких десетак година раније, на шлагворт једне београдске Јеврејке, мамине ратне другарице, партизанке. Добра књига, оставила је на мене, као и на тебе, велики утисак, али ми није промакло, иако теби то, очигледно, није било нимало важно, да је чак и он то, по много чему, узбудљиво и занимљиво бродско путовање, сматрао за илегално, за нешто што пркоси, на неки начин, здравом разуму, важећм нормама и законима, као и постојећем поретку. Добро, као и у случају „херојског саможртвовања“ код „мог Палестинца“ и Урисов „Егзодус“ је схватан, нема сумње, херојским чином, али и управо онако, како је то запад и хтео, као самосталан и ничим са стране подстакнут процес јеврејског сазревања и самоорганизовања, а после холокауста и чином новог, практично библијског почетка изабраног народа. Узбудљиво, признајем, ево сам се сав поново, после толико година, онако заправо најежио, али нетачно до бола, а што сам ја знао још онда, неких десетак година пре него што ти је књига уопште и допала шака јер, у боемској средини којом сам се кретао, на линији фронта која је почињала негде од Старца Вујадина (сасвим специфично, због једног доброг, школског другара), па преко Мадере и Последње Шансе, до Палилуле и Палилулске Касине, затим Видин капије и Скардалије, ближа одредишта Три шешира и Златни бокал, до мало специфичније, али зато у погледу информисања можда и понајбоље Прешернове клети, где сам се дружио са одавно покојним новинаром Новости и заборављеним песником Михајлом Рашићем, мојим личним Шекспиром (О боли ме боли, о како ме боли, баш ме боли!) и Смедерева, мог студентског царства… расправљала се и светска политика, а представа о егзодусу није била ни изблиза тако романтична, нити херојска, јер је о насилном насељавању светских Јевреја на просторе, условно речено, Свете земље, из разних, често доста различитих разлога, владало сасвим другојачије мишљење, поприлично контрадикторно Урисовом. Утицај Титине спољне политике? Сигурно. Плод наше културе кафанског преиспитивања свега и свачега? Без сумње. Доза заосталог и новог, комунистичког антисемитизма? Нема спора. Навијачко, антизападно расположење? Па, наравно. Интелектуална гимнастика лево оријентисане младежи, чак и оне која је остала ван „коцке“, као што се то мени десило и чиме се поносим? Не може се негирати. Али, упркос свему томе, чињеница је да си у та времена о којима тако лепо говориш, могао да поред наведених извора потражиш и читаву гомилу других, ту око тебе, без обзира да ли је у питању ајнц, необразовани плебс или интелектуална кафанска елита. Мислим, било је ту мишљења и мишљења и мишљења, јер ми смо онда, ма како то иритирало и једне и друге, и леве и десне, и партизане и четнике, и патриоте и издајнике, били далеко отвореније друштво, него што то одртавели Сорош уопште може и да машта.

#

Даље се у дрповом коментару већ прелази са југо сентиментализма, на нама тако драгу „аналогну историју“, а том се „методом“, као што знамо, готово по правилу отварају све нове и нове теме, да не кажем разлози за „качење“. Тако, каже он следеће:

„Да немате случајно „радну хипотезу“ која каже: Јевреји су злочинци – Арапи су жртве, па на основу ње тражите изворе који је потврђују? Јер упадљиво избегавате да се вратите на почетак приче и први Израелско–арапски рат, онај од 1948. када се сто милиона Арапа надигло да јеврејску шаку јада збрише са лица земље. Онај рат кога нису почели Јевреји него неко други, након кога је настала палестинска дијаспора, окупација Западне обале, протеривање Јевреја из свих арапских држава и њихово масовно досељавање у данашњи Израел… Да ли сте свесни да једном народу замерате што је потражио савезника да би се одбранио од планирано и никада скривеног уништења? Да ли сте свесни колико се труби о Протоколима сионских мудраца (који су вероватно невешт фалсификат, али ајд – нека буде да га је стварно пислаа нека група чифутских будалетина и екстремиста), а цео свет се прави блесав на отворене претње које Израелу на дневном нивоу упућује Иран, о покојном Садаму да не говоримо, а Хамас и осталу палестинску боранију слободно можемо и да занемаримо?“

Па, рећи ћу одмах, свесни смо. Мислим, да ствари гледаш са ционистичке стране улице. Јер, рат нису почели бесни Арапи зато што им тако надошло, већ је рат изазван насилним насељавањем Јевреја, на земљу већ увелико настањену неком другом популацијом. Шта би ти рекао да ти сутра неко и то силом, насели у твоје двориште породицу странаца? Било би ти драго? Или би уватио врљику, па и оног што их је довео, и те под шаторима, удри по леђима? У вези  „замерке Јеврејима што су потражили савезника“, истина је да је њих „савезник“ потражио, сасвим смишљено и са отворено задњом намером, да међу арапски свет убаци свог нафтног полицајца. О Протоколима и ја мислим да су фалсификат. За мене то ништа не мења на ствари. Мислим, ако је неко против милитаристичке политике Израела, са позиција помоћне америчке силе на Блиском истоку и засноване на перманентном, свакодневном ратном злочину над цивилним палестинским становништвом, то не значи да је тај неко обавезно антисемита, мрзитељ Јевреја или, недаомибог, фашиста. Или, ако ће ти тако лепше звучати, ако је неко против свакодневног масакрирања палестинске популације у Гази, а од стране израелске војске и сматра да то треба кажњавати као ратни злочин, то не значи аутоматски и да је тај неко присталица и обожаватељ Хамаса, нити да одобрава њихов начин борбе. О Иранској претњи не бих много, јер Израел, а не Иран, поседује 200 атомских глава. А о „претњи“ покојног Садама најбоље говори чињеница да је он покојни. И ја Хамас и осталу палестинску боранију, на твом, а нарочито израелском месту, не бих занемарио тек тако олако…

Овде бих ја опет о очигледностима, на које стално покушавам да скренем пажњу. Наиме, Америка сваке године помаже Израел са најмање 400 милијарди долара. Нека и пола оде на војску, опет су то огромне паре, од којих би чак и Вучи створио прави, мали, а српски рај, тако да бих ја био, у најмању руку, бар мало уздржан, када се говори о великој радиности израелаца, о њиховој интелигенцији и способности, о обрађивању пустиње „ниизчега“, о кибуцима као примерима за производњу јер, руку на срце, у већини случајева се ради о илегално колонизованој палестинској земљи и то ортодоксним Јеврејима, који се у те сврхе користе исто као што се, на пример у Украјини, користе галицијски фашисти у борби против руског становништва. Даље, Америка подржава Израел, осим финансијски и економски, разним олакшицама и повластицама, па затим и политички, неограниченом подршком, као и дипломатски и војно. Да Израел није у СБ УН заштићен америчким ветом као бели медвед, мало морген би могао да тако неограничено убија палестинске цивиле и да некажњено врши те силне ратне злочине, који су већ превршили сваку меру толеранције.

Са друге стране, указујем да је наш, српски случај, потпуно супротне природе, јер је нама Америка непријатељ и то највећи свих времена и да, колико Израелу стоји иза леђа и штити га, толико нама седи на леђима и уништава нас, систематски, ратом, економски, политички, дипломатски… Према томе, нема ни говора да се ми можемо поредити са Израелом на било који начин, већ напротив, наш статус је много ближи статусу палестинске државе и популације.
Зато, не разумем „бранитеље“ Америчког Кербера  на Блиском истоку који су, и поред свега што смо претрпели од Америке, спремни да на то зажмуре и ставе се на страну тог малог злочинца и окрену против жртве, која је у потпуно истој ситуацији у којој смо се ми до јуче налазили. Стокхолмски синдром?

И једна реч о Аушвицу. Мој отац је као официр старе југо војске заробљен у априлском рату и одведен у заробљеништво. Прошао је 41. и кроз Аушвиц, без задржавања, када још није био логор смрти. Много година касније и ја сам посетио Аушвиц, преко комшије, у једној тури за Пољску,  организованој од стране београдске „Дуге“. Страшан утисак оставља та фабрика смрти. Све које кокетирају са фашизмом и антисемитизмом бих прво одвео тамо, па после да причамо. Дакле, познајем из прве руке, не из приче, чак и Аушвиц. И то ни за педаљ не мења моје мишљење о ратним злочинима над Палестинцима.

#

У „аналогној историји“ се (о)лако вуку паралеле. Али, ко зна због чега је то добро. Мислим, можда се боље разумемо… Тако, у наставку тог свог коментара каже дрп:
„На пример, општи утисак је да су Османлије 1389. победиле српске војске и тако дошле у ситуацију да завладају Србијом… Али, историја каже да им је требало седамдесетак година да над Србијом стварно успоставе власт… Па добро, каква је то „победа“ ако победнику треба седамдесет година да је капитализује? Пирова? Ипак, ми пола миленијума функционишемо на основу утиска/предрасуде о изгубљеној битци; ми смо од тога направили мит о „небеској Србији“, генерације Срба су одрасле као лузери, а генерације Турака и потурица као господа и народ предодређен да влада… А права (историјска) истина је та, да су се 28. јуна 1389. на пољу Косову сукобиле две војске, оба владара су изгинула, а након битке обе војске су се повукле ради прегруписавања које је код једне потрајало седамдесет година, док код друге још није завршено а како се чини никада неће ни бити.
На исти начин, свет 21. века без удубљивања у проблематику посматра и блискоисточни спор, и преко колена пресуђује ко је кривац и агресор, а ко бранилац нејачи и жртва. Смрт невиног је трагедија без обзира на то да ли га је убила јеврејска граната или бомба од уреје направљена у подруму у Гази. Само, онај коме прети јеврејска хаубица ипак има неке шансе да преживи. Онај ко се у крцатом аутобусу у Јафи сусретне са махнитим погледом будућег шехида и схвати да је телефон кога овај држи у руци заправо детонатор – нема никакву шансу. Не знам шта би на ово рекао маркиз од Квинсберија, али мени – делу неписменог плебса ово делује прилично болесно. Палестинци би у својој борби морали да начине заокрет али од тога нажалост нема ништа; једноставно, ислам је „вера“ која проповеда „џихад“ и њему је ненасиље страно и ћафирска бесмислица.“

Видиш соколе, све си у праву и ништа ниси у праву. То за, од косовске битке незавршено прегруписавање српске војске заиста лепо звучи, али нешто и није тачно. А балкански ратови? А Велики рат? Било је и светлих тренутака, додуше не много, али ипак. Добро, о косовској ће се тематици више причати у коментарима. Ја бих да из ове твоје „аналогије“ извучем предрасуде. Ево једне, из горњег цитата, која ми боде очи: „Само, онај коме прети јеврејска хаубица ипак има неке шансе да преживи. Онај ко се у крцатом аутобусу у Јафи сусретне са махнитим погледом будућег шехида и схвати да је телефон кога овај држи у руци заправо детонатор – нема никакву шансу. Не знам шта би на ово рекао маркиз од Квинсберија, али мени – делу неписменог плебса ово делује прилично болесно.“
Па и јесте, побро, поприлично болесно, али од онога ко може таквим, искривљеним наочарима, да гледа на сукобе у Гази. Мислим, број израелских и палестинских жртава све говори, остало су трице. И предрасуде.

#

За крај овог предугачког текста бих се осврнуо на неке занимљиве констатације из пратећих коментара, којима су врабац и Клаус обогатили дискусију, а и дрп баш није био од раскида, нашло би се материјала за још један текст. Шалим се, провокација.

врабац: „Да није било тог мита, не би било ни Карађорђа, ни Милоша, ни Куманова ни Колубаре… Косовски мит је далеко од тога да буде лузерски, напротив он је управо победнички. Зато и се толико и труде да нам га огаде.“

Осим што се безрезервно слажем, додао бих да митови служе једном народу да преживи тешке тренутке, да се у добру не узнесе и да однегује потомке на сопственој традицији и народним вредностима, оним драгоценостима које сам народ бира за своје највеће и највредније. Расти на митовима није ништа ни ружно, ни лоше, а доказ за то је српско преживљавање под петовековним турским ропством.

#

дрп: „Колубара је победа очајника који више нису имали шта да изгубе па им је једино преостало да се боре и победе.“

Ево, ова просто проширена реченица ме изазива да напишем текст, али нећу, не бојте се, подуже ће ова моја тастатура мировати, испразнио сам се на израелско-палестинском сукобу. Српска посла.

#

Клаус: „Јеврејска финансијска моћ је фантастична, већински су власници приватног банкарског сектора, а то укључује и америчку централну банку, тј приватну штампарију новца. Чине огроман део америчке политичке елите, а рећи да у Америци „имају свој лоби“ и да им је „Америка савезник“ је увреда за здрав разум.“

Ја сам стари заверолог. Мислим, проучио сам, од Ротшилда, па преко Моргана и Рокфелера, до Гејтса, Бафета и Сороша све највеће финансијске, али и остале магнате, старе и нове, а преко Естулина и Билдеберга, Енгдала, Чомског, Чосудовског, Наоми Клајн и осталих многобројних аутора срж новог светског поретка. Међутим, ја бих био мало опрезнији у оваквим тврдњама, јер када се погледају породичне гране поменутих банкара и магната и испреплетеност највећих светских мултинационалних компанија, не види се толики проценат Јевреја иза светског власништва. Исто важи и за светску политичку, војну и научну моћ. Уосталом, када су породична стабла тако измешана као код, на пример, Моргана и Рокфелера, са којом то сигурношћу се тврди да је негде, у мешаним фамилијама као што су њихове и то стотинама година, а по фамилијарном принципу су измешане и власничке структуре њихових великих фирми и банака, преовладала јеврејска крв у власништву? Та тврдња постаје још сумњивија када се, рецимо, погледају породични односи у власничкој структури највећих светских мултинационалки. Иначе, најбољи доказ да нешто са вашом тврдњом није у реду је „моћ“ управо израелских политичара, магната и научника. Далеко су они у доњим редовима елите новог светског поретка.

#

Могло би још много тога да се пише, али и овако превазилази оквире једног нормалног текста, на какве смо на блогу навикнути. Свеједно, не кривите за дужину мене, него дрпа. Мислим, покренуо је у мени читаву лавину присећања што, знате и по себи, обавезно резултира мегаломанијом у писању јер, свакоме од нас су сећања на младос` најдража.

Написао: Вук Јовановић (пегепет)

 

*Прво ми је проврила вода, а како ја, за разлику од вас, пијем процеђену кафу, као прави правоверник сам ту воду бацио и ставио другу, па право у други зез. Мислим, лепо ти ја укуцам шифру и одмах уђем на Преврат, да побри врљнем још један цитат о „ционистичко-лобистичим шпијунчинама“ које је, јел`те, изволео да подржава, кад `оћеш, код оног његовог текста, одмах испод мог, вришти нови дрпов коментар. Само, видим одма`, није то обичан коментар, већ коментарчина, квантитативно и квалитативно. Мислим, ем дугачак, ем сентиш. Ударио у жицу, зна где сам слаб.

Први порив је био, јао, баш није морао, сада ћу закаснити на посао! Други, могао је, к`о човек, да напише текст. Стално му то говоримо, не вреди. И трећи, вечерас ја, уместо калифа, пишем одговор у виду чланка, па докле стигнем. Било је то зором раном, у петак, 22/08/2014, а важно је да се зна, јер се нешто одужило. Мислим, од „вечерас“ није било ништа, јер сам после диринчења прво истрчао неких седам километара, а касније заглавио са друштвом на пиву, као што то и иначе радим сваког петка, само не знам шта ми би то вече и када сам коначно стигао у офис, мислим кући, паде интернет. Да га `бем, (мало) сутра ћу…

Субота ми је почела и прошла у инспекцији ново пристиглих гуза, јер су у хотел, до зграде у којој станујем, стигле неке фолклорне групе, па се девојке из прве спичиле на плажу, ту испред нас, наравно све у бикинцима „а ла фио дентал“ илити зубни конац, те се и ја са мушким делом зграде, колективно преселим на песак, да испод сунцобрана и уз `ладно пиво одкензирам дан. А гузе само севају, беле, црне, боје кафе, мање, веће, крушкасте, подигнуте, спуштене, затегнуте… Мислим, разумећете ме што на тастатуру нисам ни помислио.

Вече је већ, као и увек, донело суботњи програм. Бар „Икас“, шорињо ао виво, једна канта пуна леда и неких чудних, оригиналних флаша (пиво се зове „Орижинал“, заборављени, па обновљени поизвод, старе, добре Антарчике, утопљене у светски гигант АмБев). Праштајте, текст оправдано није врућ, али је зато, малтене, унапред написан, јер сам га, веровали ви то или не, за све време горе невешто описаних, наднаравних напора, ипак писао у глави. Мислим, толики је утисак на мене оставио сентиментализам из дрповог коментара.

**