Наказно лице хуманости

 

 

 

 

 

Шта још неће смислити да увреде болесне и немоћне?

Министар здравља, у риалити-скечу испратио је болесно дете на лечење у иностранство. Специјални авион, врхунска медицинска техника, миловање по глави, неколико брижних речи у камеру.

Министар здравља је био довољно паметан да се на лицу места не полије кантом леда, мада је очигледно прихватио челенџ блазираног џет-сета.

Зар се и немоћно дете, које се слабашним снагама бори за живот, сме искористити у политичкој реклами?!

Као да је цео свет заборавио основни морални принцип доброчинства:

“А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја. Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно”.

Уместо тихог доброчинства, свет је преплављен бахатим, циркусантским, извесно не до краја искреним Ice Bucket Challenge-ом. Тренутна атракција свету коме је досадно.

Шта још неће смислити да увреде болесне и немоћне?

Врхунац будалаштине и људског самопрезира достигао је стамени Бишћак који се луцидно досетио да се из револта залије кантом гована. Оно што некад ни најцрњем непријатељу човек не би урадио пред очима јавности, Босанац уради сам себи, зарад неког политичког “брега”, а и зарад славе! Вала прослави се на дику потомцима! Ми се дичимо, како нам је прадедабио неустрашив и јуначки страдао у јуришу на непријатеља худог, а замислите потомке овог Босанца кад буду причали о слави свог претка мудрог, како се славно полио кофом гована!

Ова глобална циркусијада тек је лаки петинг премоћне антихуманости која тако често гази доброчинство.

Лично искуство

Има двадесетосам година како се дан који је требао бити најсрећнији у мом животу, када сам први пут требао постати поносни отац, претворио у пакао. Моје дете није ни криво што је живо, јер се живо није родило. После пола сата лекари су моју девојчицу привели на овај свет, са неизбежним и непоправљивим последицама.

Инвалиди и болесни и њихови стараоци су посебан свет. Не знам превише о том свету, јер не волим да улазим у ту проблематику, зато што је сувише испреплетано оно што је добро и зло које не бих могао да истрпим.

Познајем жену која сама чува два болесна сина. Болест је прогресивна, а они расту. На њеном лицу се види исконски умор, а никад се није жалила. Али, није баш превише таквих. Много је и оних који су сасвим убеђени да их је лична несрећа ослободила сваке моралне границе. У Новом Саду делује више удружења и НВО која се баве инвалидима. Срамота је колико се међусобно не подносе. О парама је реч, наравно. Знам и „случај“ мајке која има дете слично мојем. Нема ту помоћи. Све једно, од детета је направила „бизнис“. Нема где не тражи паре „за операцију која ће омогућити да дете прохода“. И не само то. Дете, каже, воли Кубу. Ту је ТВ-спектакл „Све за љубав“ да се омогући да дете види омиљену земљу. Али, пошто дете није за пут, са мајком ће поћи најбоља другарица. За операцију ће се ангажовати још китњастији ТВ-спектакл са мелодрамом у сценарију, „Плесом до снова“. Ту је и Општина да подржи акцију… Да не бих колатерално наудио мајци коју сам прво поменуо, склањам се.

У оваквим случајевима не можеш се одбранити од баба и „алтернативних метода лечења“. Невероватно колико има богомданих „исцелитеља“, који живе од луде наде несрећника. На острву Угљан слушао сам пијаног Жељка Доманчића, како велича усташе. Он је развио бизнис са „лечењем биоенергијом“. Имао је гомилу „асистената“ који су замајавали несрећни народ. Усташа Доманчић је повремено навраћао личним хеликоптером. У пређашњем животу, док није открио свој дар, био је физички радник. Дискретно, „асистент“ Фузул је напоменуо да је потребна још једна кура „лечења у бољим условима“ те моја жена, у већ поодмаклој трудноћи са другим дететом и у пратњи таште, хајде поново на море. У Бибињу моја супруга нигде није смела без пратње – због усташа. Ко би наудио трудној жени која гура колица са болесним дететом? А беше 1987. година. Па, ето, да знате и заборавите сваку илузију.

Мултипликација

И тако се „ствар“ мултипликује, шири и разгранава.

Треба ли поменути аферу око детета, срчаног болесника, око чије се операције ангажовао сав VIP сектор. Најпре су варали амерички лекари, који су прихватили „случај“ иако је извесно било да спаса нема. И наплатили се, наравно. Онда је избио скандал око преосталог (позамашног) новца. То је наш класични хуманитарни образац.

Подсетићемо на један избледели случај, који се још може наћи на мање читаним страницама „жуте штампе“.

Катарина Ребрача, рођена Њујорчанка, манекенка, уметница, глумица, ток-шоу водитељка…Ухапшена је 8. априла 2010., скупа са мамом Сандом Богуновић и сарадницама, под оптужбом да је проневерила новац своје Фондације за борбу против рака дојке. Укупна свота проневереног новца је 37.000.000 динара.

Последње што знамо о овом замршеном процесу да се оптужена Ребрача на Бир-феступоловином августа ове године својски наливала пивом, док је Ана Станић тукла по ракији. Повезано самоубиство једног лекара и недоказана веза са Ивицом Дачићем, већ су заборављени. Чека се још један нови судија у низу, да се процес настави до застарелости.

Изгледа да ће се кола сломити на леђима несретног обреновчанина „Џамба“.

Лекари без етичких граница

Кад прича о хуманости пређе на глобални ниво, ред нула у цифри долара и евра се продужава а политичке злоупотребе остају лишене сваке скрупуле.

Чини се да су „Лекари без граница“ шампиони. Поготово је шампион њихов фронтмен Бернар Кушнер. Њега у Француској у главном знају као шармантног плејбоја који се у пустарама где се догађају племенска истребљења трансформише у супер-доктора Индијану Џонса, спаситеља нејачи. Шта ради у својој земљи, није наша брига, мада је тематика богата. За нас је битно да су се “frenč doktor”од лекара претворили у опскурну дружину шпијуна и добро плаћених лешинара.

Зна се да су се талили у сиротињским земљама корумпиране Африке. Зна се да је Председник Габона Бонго Кушнерове хумане „идеје“ наградио са 817.000 долара, тек примера ради.

– Нема више ниједног рата а да се „Лекари без граница“ не појаве. Препознатљиви су по мајицама с натписима и навијањем искључиво за једну страну, и не због хуманог рада на терену већ због великог бизниса –каже разочарани др Шитли, један од оснивача те организације. Др Луј Шитли је једна од малобројних јавних личности у Француској које су се 1999. супротставиле “хуманитарном” бомбардовању тадашње СР Југославије. Наставља:

– Све бомбардерске акције НАТО-а, па и мали локални сукоби, имали су хуманитарно-пропагандни део. Таква делатност постала је бизнис великих размера, често са сумњивим политичким везама. Акције непристрасне људске и лекарске солидарности засењују новчани, политички, сексуални… скандали чија је листа све дужа, од Либерије до Косова. Проблеми су почели када су на европском институционалном нивоу створене организације које су почеле да дају новац за хуманитарне акције. Поднесете пројекат и они вам доделе буџет (фамозни „грантови“) под условом, наравно, да је ваш пројекат политички њима одговара. Ту је дошло до онога што зовем “перверзијом система”. Те “хуманитарце” можете да препознате по томе што причају само о себи, а међусобно разговарају искључиво о томе где је ко колико плаћен, како се још може зарадити. С тога ме уопште није зачудило када сам прочитао изјаву Карле дел Понте да су негде на северу Албаније вађени органи људима и продавани. Да ли је мој бивши колега Кушнер у томе учествовао не могу рећи али да је са позиције шефа УНМИК-а то морао знати.

Таква дружина је у својој лекарској етици по Француској лепила плакате са ликовима Хитлера и Милошевића, али је из свог састава избацила на Космету грчку секцију, јер су Грци хтели да лече и Србе а не само Албанце. Оваква етничка дискриминација ЛБГ је скандал и највећа срамота за лекарску професију. Стоје и оптужбе да је НАТО оправдао бомбардовање Југославије на основу извештаја ЛБГ, у којима није било ни речи о неделима УЧК.

Први човек администрације ОУН на Космету (УНМИК), (опет) Бернар Кушнер ће остати запамћен по изјави ”Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак”. Остаће негде забележено да су “frenč doktor” хватани у шверцу оружја у Хрватску, Босну и на Космету. Остаће сумње да је Кушнер трговао људским органима и остаће чињеница да су „Лекари без граница“ 1999. добили Нобелову награду за мир.

Мисионарска позиција Мајке Терезе

Хуманитарци су на најбољем путу да добију своју беатификовану светицу.

Мајка Терезија, рођена као Agnesë Gonxhe Bojaxhiu у албанској католичкој породици у Скопју, основала је ред „Мисионарке милосрђа“. Добила је Нобелову награду за мир 1979. јер је „збрињавала сиромашне, болесне, сирочиће и умируће Калкуте“, и сада је, рекосмо, у поступку беатификације.

 Све око ње је велика лаж. Одлично одрађен ПР посао.

Мајка Тереза је отворила 517 мисија које су примале сиромашне и болесне у више од 100 земаља. Ове мисије описиване су као “дом за умируће” од стране лекара који су их посећивали.Они су запазили велики недостатак хигијене, чак и услове који су били недопустиви, као и недостатак праве неге, неадекватне хране и лекова. Проблем није био недостатак новца – фондација коју је створила Мајка Тереза беше пребогата, већ њено виђење смрти и патње: “Постоји нешто прелепо у гледању сиромашних који прихватају срећу да пате попут Исуса. Свет добија више кроз њихову патњу”, био је њен одговор на критику.

Али када се сама разболела, одмах је отперјала у клинику Мејо, храм америчке медицине. Она се сматрала сувише драгоценом да би физички свет лишила себе кроз прелепу исусовску патњу у неком примитивном дому пуном прљавштине који је подигла.

Мајка Тереза је била великодушна са молитвама али јако шкрта са милионима фондације када је људска патња била у питању. Са друге стране, није имала никакву задршку приликом примања Легије части и донације од диктатора Дувалијеа са Хаитија.Милиони долара пребачени су на бројне банковне рачуне, али већина њих остала је мистерија. Мало је тога стигло до сиромашних болесника. Дух јој беше светачки али финансијска оператива промискуитетна до злабога.

Било је„општепознато“ да је проводила време љубећи ране губаваца и лечећи болесне. Међутим, оно што сви знају не мора увек бити истинито. Много је вероватније било да ћете Мајку Терезу затећи како се слика с Ненси Реган, или позира с принцезом Дијаном, или седи у првој класи авиона Аир Индије (где је имала трајну резервацију).

Да би коначно постала светица, мора се још доказати пар чуда Мајке Терезије. Једно је већ остварено – што је од мисионарског подлаца, поприлично бездушног и садистички настројеног, ПР чаролијом остварена колективна халуцинација у којој је Agnesë Gonxhe Bojaxhiu бесконачна католичка доброчинитељка.

Инклузија протераних

„Некад бејах Циганин, а сада сам Ром/ Каква дивна промена у животу мом.“ Писао је не тако давно Брана Црнчевић. Како га је време брзо демантовало! Остала је тачна само једна од његових последњих изјава „Људи, најебали смо!“.

Данас је из разлога европског пута Србије привилегија бити бивши Циганин, модерно Ром. За њих мора да има. То се зове „позитивна дискриминација“. Од станова до школовања (за ромске студенте не важи „Болоња“. Довољно је да донесу индекс на шалтер). Једино, није им приступачно да бораве у близини државне елите.

За овдашње екс Цигане а сада Роме не важе закони и правила који се из ЕУ Србији оштро намећу. Јер је,забога, нешто друго тако дубоко укорењено у њихову културу и њихов морал и ритуале, да им је законе веома тешко наметнути. Педофилија је код Рома опште позната етничка карактеристика, а ћерке и синове могу да удају и продају чим наврше 12 година.Могу и децу да терају да раде (најбоље да скупљају секундарне сировине, да певају, играју за паре и да просе) а могу међусобно и да децу размењују, купују и продају.

Дечије просјачење је високо организовано, а „просјачка мафија“ веома богата. Како и не би кад један просјачић, ако се потруди, може дневно да привреди 150 евра.

Ни полиција не сме да се превише бави Циганима; не смеју ни медији, сем ако жртва неког насиља није Ром.У противном НВО дају аларм и стиже у строгу контролу неки бриселски инквизитор.

Овакво утеривање хуманизма и толеранције довело је до самоорганизовања мештана у неким местима у циљу одбране од хипер-агресивних инклузаната.

Инклузија има друго своје лице које се зове реадмисија. Реадмисија је еуфемизам за депортацију или прогон неподобних.

Европа се чисти од бића која сматра нижом врстом, бацајући их у Србију као у какву депонију, а затим нас киње и проглашавају расистима ако тим истима који су „не-свет“ у њиховим лепим и добрим државама не дамо и не дозволимо више него дугим грађанима и више но што у ствари можемо.

„Споразумом о редамисији Србије и ЕУ“, Србија је прихватила да преузме све (1) сопствене држављане; (2) држављане трећих земља и (3) лица без било чијег држављанства“ – при чему се процедура преузимања и даљег третмана депортованих одвија у највећој тајности под калузулом уговора која се назива „заштита података“.

У пракси то изгледа овако:.. на Аеродром “Никола Тесла” пристигла је породица са осмогодишњом девојчицом која је два дана пре депортације имала тешку операцију главе, било је више случајева особа којима су дата тешка умирујућа средства, потом оних на чијим је рукама било крвавих трагова од лисица. Има случајева да се депортују осуђивана лица која се пуштају из затвора под условом да потпишу уговор о повратку. Очекивано, доста је оних који су се бавили просјачењем или живели од социјалне помоћи, и који у потпуности зависе од благовременог прихвата у Србији…“

Ето правог лица европске хуманости.

Понекад се човеку учини се да би лакше живели и носили се са усудом, без све те раскалашне доброте, или да је бар мање има.

Написао: Ђорђе Ивковић

Српски културни клуб