И тата би сине, али…

Политикономија је зависнички везана за политичке одлуке и у својој самој основи се не везује за природне економске законе, већ за субверзивне методе злоупотребе моћи.

Једини реалан и здрав облик развоја привреде заснован на вредностима грађанске демократије и грађанског либерализма је у њиховим изворним облицима.

једнакост гарантује свима једнака права, а јединство изградјује амбијент да би та иста права била сврсхисходнија у погледу стварања и функционисања здраве и успешне заједнице.

Привредна експанзија модерног, интерактивног друштва у центар свог интересовања ставља појединца, просечног грађанина и задовољење минимума његових потреба. У оваквом друштву не постоји категорија повлашћених појединаца, а сваки члан заједнице има право на рад. Кодекс оваквог система је да су сви расположиви ресурси и средства искључиво у функцији благодети друштва, а сваки појединац мора имати једнако право да у складу са својим потребама, могућностима и опредељењима, учествује у стварању привредних добара.

Патерн привредне експанзије полази од основног економског закона да рад ствара вредност. Само прихватањем необориве чињенице да ниједан облик капитала не може без људског рада да створи вредност, трансцедентирамо оквире, сада већ видљиво декадентне и застареле форме самозваног неолибералног капитализма, а реално, најординарније државне социнтервенистичке политикономије. Ова државна, социнтервенистичка политикономија као основни мултипликатор привредних ресурса користи комбиновани метод војне интервенције једне или више држава са разним облицима софистицираних субверзивних делатности, како би се докопала виталних привредних ресурса по нереално ниским ценама, независно да ли су ресурси природна добра, инфраструктура или људски рад. Таква интервенистичка економија не може се називати либералном, већ се мора назвати именом које јој припада – политикономија! Зашто политикономија? Из једноставног разлога.

Политикономија је зависнички везана за политичке одлуке и у својој самој основи се не везује за природне економске законе, већ за субверзивне методе злоупотребе моћи.

У медијима су све присутније изјаве званичника евроатлантског хегемонизма, које имају за циљ да тренутну клонулост и декадентност постојећег демократско либералистичког поретка, виде као аргумент за поновно успостављање преживелог државног интервенционизма. Циљ је да се угуше здраве вредности поменутог демократско-либералистичког приступа организацији друштва и поново намакну комунистичке одоре као темељ рехабилитације друштва. Ова опасна игра има за циљ да уклони све оне здраве елементе који по свом фундаменту и исходишту могу бити потенцијална снага привредне експанзије, а кроз централизацију управљања. Ова потреба хегемонистичких евроатлантских сила није произишла као последица новонастале ситуације, већ је део давно зацртане стратегије о урушавању права и слобода грађана свих нација, а на основу стратегије одржавања и јачања сопствене моћи. Можемо да закључимо да поменута „нова“ представка евроатлантиста о потреби успостављања државног интервеционизма, представља јавно обелодањење замагљене суштине привреде ординарног неолиберализма!

Да би јасно видели ову стварност, неопходно је најпре направити разлику између ординарног либерализма и изворног либерализма. Либерализам евроатлантских сила којег смо видели на делу у том контексту ћемо назвати ОРДИНАРНИМ ЛИБЕРАЛИЗМОМ, јер је кроз реторику наводне примене грађанског либерализма, заправо све време у ствари успостављао централистичку интервенистичку хегемонију. Једини реалан и здрав облик развоја привреде заснован на вредностима грађанске демократије и грађанског либерализма је у њиховим изворним облицима. У таквом облику, он је ослобођен хегемонистичке себичности, лажног представљања путем злоупотребе светског медијског простора употребом псеудомаркетиншких трикова. Овакав облик истинског либерализма, назваћемо ИЗВОРНИМ ЛИБЕРАЛИЗМОМ, за разлику од данашњег квазилиберализма који можемо да назовемо ОРДИНАРНИМ ЛИБЕРАЛИЗМОМ.

Привредна експанзија заснована на стварању нове вредности треба да буде темељ новог друштва, друштва у којем ће појединци којима је од стране грађана указано поверење, заједницу организовати пре свега по мери интереса саме заједнице, а у складу са свим хуманим, моралним и другим благородним принципима. Смисао овакве кохерентне и добро организоване друштвене заједнице лежи у благостању и задовољству сваког грађанина као индивидуе. Због индивидуалне различитости, нисмо сви једнаки, али то не значи да не можемо имати једнака права. Није у интересу развоја заједнице унифицирање појмова јединства и једнакости. Нихилистички приступ третману важности јединства, обично открива оне који немају намеру да учествују у изградњи друштва које ће омогућити стварни напредак. Често је таквим особама врло јасан циљ да овакве напоре дезавуишу у складу са већ унапред добијеним задацима на субверзивним радњама. Стога је веома важно напоменути да су појмови јединство и једнакост, драстично и суштински различити.
Јединство означава свесну потребу индивидуе о потреби функционисања у оквиру хармоничне заједнице. Јединство подразумева индивидуалну зрелост, где се заправо снага индивидуализма уједно и препознаје кроз освешћену потребу за хармоничном заједницом. Јединство у погледу индивидуе, значи пре свега пуно уважавање индивидуалне различитости. Кохерентно и зрело јединство и јесте најјаче, када је оно резултат намере зреле индивидуе, индивидуе свесне својих вредности и мањкавости, индивидуе препознате као недељиве јединице заједнице.

С друге стране, једнакост се односи на сасвим други ентитет. Једнакост се односи на опцију могућности прихватања права, обавеза и одговорности. Једнакост се односи на обавезе здравог друштва да не толерише давање приоритета права појединцима по било ком основу, осим оном који је законом и договором утврђен. Према томе, једнакост гарантује свима једнака права, а јединство изграђује амбијент да би та иста права била сврсхисходнија у погледу стварања и функционисања здраве и успешне заједнице. Јединство је снага неопходна да се закони и правда, максимално приближе праведности и на крају милосрђу, као највишем степену свести једног друштва у домену конституисања права.

наставиће се (ако треба)