Драган Томић: „Југословенство 5“ – успон градске фукаре

Основна слабост настајуће Српске државе, лежи у њеном недостатку дефиниције.
Наиме, мисао о Србији као независној држави, готово да не постоји у неком кохерентном смислу, већ она левитира кроз сећање на средњевековну Србију. Та “визија” јача како Србија постаје самосталнија, међутим она се не развија, она се на анализира, о њој се не мисли, већ тако недефинисана постаје централно место. Стога сва енергија која се улива у њу, доприноси томе да та визија постаје јача и већа, међутим са растом њене величини расте и њена суштина а то је – њена недефинисаност. И управо на том месту, на покушају да се Србија дефинише као држава, користећи се тада савременим методама, ствара се тај амалгам где “средњевековна визија Царске Србије” покушава да се дефинише и устроји по републиканском поретку, изниклом из Француске Револуције. Овај суманути концепт, где се аристократско-монархистички концепт државе покушава обновити на темељима који су њему директно супротстављени, дакле на концепту грађанско-либералном, добија форму чистог лудила када се на ову поставку дода пан славистички конструкт и југословенска идеја.

Дакле иницијални чвор Србије као државе, има три главна сегмента.
Први јесте “средњевековна Србија и идеја њене обнове”, други јесте “модернистички приступ на тековинама Француске Револуције” и трећи јесте “панславистички етос интернационалистичког типа”. Ако је принцип Француске револуције обесмислио Србију као државу која се темељи на обнови Душановог Царства, панславизам је обесмислио формирање Српске нације. Из свега овога се види да о Србији као независној држави устројеној по било каквом принципу није било ни изблиза некакве веће промисли, осим епског заноса о обнови царства што некоћ бејаше, или пак устројавања Србије као модерне државе. Ова два схватања будућности, где једно гледиште заступа “обнову славне прошлости” док друго заступа изградњу нове савремене државе, неумитно долазе у конфликт. Међутим начин на који су ова два гледишта измирена јесте оно што је  просто клица деструкције, а ради се о покушају да се Србија обнови кроз изградњу модерне државе. Тј да се обнови као модерна држава.

Како се ова два принципа међусобно потиру, јер није могуће обновити аристократски принцип по методу буржоаске револуције која почива на рушењу аристократског принципа, а то је учињено, потирањем ова два принципа створена је празнина и на том празном месту се уселило “југословенско”.

Србија је тако почела да се формира као наказна творевина, сачињена од међусобно потирућих сегмената, буржоазије која себе доживљава као аристократију и тежи да створи државу која је царска република, и као таква одмах је доживела свој први фундаментални колапс. Јер оно што се десило тада је било то да је Србија номинално република која поседује бужоазију док је фундаментално она аристократија која тежи статусу царства. Она је номинално, фасадно модерна држава док је фундаментално сва окренута ретроградном.

На овај начин, како гледа у назад, што више напредује њој се чини да се удаљава од саме себе, да се растаје од саме себе. Да губи континуитет. Што више прихвата модерно, то је она мање оно што сматра да јесте, то је мање Србија. Са друге сране, модерниситичка тенденција, спрам историјског сматра да је традицонално ретроградно и негативно, да је коначно деструктивно и заузима једнако непомирљив став према истом. На овај начин, само је један резултат известан а он је да нити прошлост има везе са будућношћу нити будућност има везе са прошлошћу и овакви ставови воде у тотални раскид и осигуравају дисконтинуитет, творећи заједно – НИШТА.

Панславизам се настањује у Србији доласком Франишеха Заха да би под Илијом Гарашнином и “просветитељима-кецељашима” започео свој злокобни развој као процес дугог трајања који ће своју финалну метаморфозу доживети 1918 године.

Међутим, акумулација капитала је више но ишта погодовала оваквом развоју ствари,  а са њим и моћи као и социјално раслојавање тј формирање сталежа.

Заметак акумулације капитала у Србији почиње слабљењем Турске управе, јачањем Српске и развојем градова. Први закон који је од кључног значаја за развој сталежа јесте “Закон о окућници”, донет 1836 године који је прописивао минимум земље, окућнице и стоке која је омогућавала сељаку да живи на земљи који се никако није могао отуђити. Помешан са обичајним правом, где се имање делило, ово је значило да просечна српска породица већ након другог или трећег колена, је била на ивици глади. Јер како се број становника увећавао а количина доступне обрадиве земље уситњавала, није било могуће креирати било какву акумулацију капитала која би донела било какав бољитак. Ово је на трен било превазиђено стварањем задруга, међутим и та мера је била кратког даха тако да већ на половини 19 века, унутрашњи дуг Србије и Срба је досегао космичке размере. Поставља се питање, одакле је дошао капитал којим се српски сељак бацио у дугове?

Дошао је из града и дошао је од трговаваца-зеленаша који су свој профит базирали на несрећном положају сељака и јефтиној роби коју је он обезбеђивао а која се пак добро ваљала преко гране, тј Саве и Дунава. Стога је интерес трговца био да сељак увек буде сиромашан и необразован али и да Србија увек има добре односе са Западом тј Аустријом где је исти пласирао своју робу и остваривао профит. А да би је добро пласирао, да би “личио” на поузданог купца, тај “зеленаш” је морао да се макар претвара да разуме “европске вредности”. Његов град је морао да “личи” на европски и управо на том делу, када група зеленаша из чисто економских разлога, из чисто партикуларних ситно сопственичких интерса, постаје интегрални део приче о пропасти Србије-она од зеленашке фукаре постаје -”граџанска Србија”.