Драган Томић: „Југословенство 6“- Трутови и крпељи

Развој националне свести код Срба јесте асинхрон процес. Све што је претходно написано, у великој мери важи искључиво за елиту, док се за широке народне масе то не може рећи. Наиме, национална свест код елите, изложена модерни битно мења своју суштину док код народа она опстаје мање више непромењена. Оно што је ипак веома интересантно, јесте изразита интелектуална плиткост Српске елите готово кроз целу историју која скоро да поприма матрички облик, тј постаје константа и као таква увек је до максимума искоришћена од стране наших непријатеља. И ако постоји јака потреба да се ово правда некаквом завером, ма колико ова опција била привлачна, ја ипак нисам склон да у њу верујем, већ разлоге за ово налазим у нечему сасвим другом. У асинхроном развоју.

Када је један народ, изложен толико дуго деструктивном страном утицају, слобода са собом носи и реалност суочавања са траумом која је нанета. Та бол често може бити толико јака да изазове потпуно супротан ефекат, тј да се слобода одбаци и да се захтева поновни пад у ропство. Прелаз из ропства у слободу је промена и као свака промена она је болна, но када је некоме нането толико боли , та додатна бол слободе врло лако може бити неподношљива, и тада се тај „неко“ под њом врло често слама.

Српски сељак је у периоду Османске доминације, развио аутохтон модел живота који није био упоредив са животом у Европи и  са Европским није делио ништа заједничко. Без обзира на разлике, Европа јесте једна прилично униформна цивилизација која је упркос међусобним трвењима успела да одржи стабилност и синхроност. Из те стабилности проистекле су одређена правила и норме и што је нај важније проистекло је поверење, које је варирало али никада до те мере да буде потпуно обесмишљено, што је довело до тога да се то поверење може формулисати уговорима. Ова стабилност пак произилази из мање више једнаке снаге самих европских држава као и заједничке духовне базе – католичанства. Када се одбаце територијални спорови који јесу доводили до ратова и страдања, једино је раскол у католичкој цркви и подела на протестанте и католике била то што је темељно претило да уздрма стабилност Европе. Ма колико крхка била, та стабилност је постала основа за синхорност Европске културе и цивилизације. Доста глуп пример, нико не може да каже да је Француски Пежо лош ауто када се упореди са Аудијем, и један и други имају своје предности и мане али диспаритет између њих никада није као између Југа и Аудија или Југа и Пежоа. Све у Европи је “ту негде” мање више на истом.

У том светлу, Српски сељак живи у извесној мери у херметичном свету у коме чува свој идентитет кроз веру и обичаје и спреман је зарад тога да издржи све.

Али што је још битније – он „ТО“ НИЈЕ СПРЕМАН ДА МЕЊА јер ТО ЈЕ СВЕ ШТО ОН ЈЕСТЕ.

Србија је у 19 веку била знатно ближе касном неолиту него 19 веку. То је друштво у коме не постоје сталежи, то друштво је само-довољно и само-одрживо. То је друштво једнаких.То је друштво у коме практичне вредности имају предност над апстрактним и оно обитава у појавном-природном. То је друштво у коме новац, практично нема никакву улогу просто зато јер га врло мало људи и има. И то је култура која је пре свега-орална култура. Усмена.

Код усмене културе, информација (мисао) се преноси гласом и једном када напусти уста она нестаје у простору. Стога да би се информација запамтила и одржала потребно је да се стално понавља. Такође, потребна је стална интеракција, јер је потребан неко ко ће ту информацију да пренесе и неко ко ће ту информацију да чује. Оно што је карактеристично за оралну културу, јесте да сам садржај, константно “мутира” током извођења, детаљи се мењају али суштина остаје иста. На овај начин, слушалац константно очекује да песма сваки пут буде другачија и осећа слободу да сам сходно свом доживљају информације исту и мења, водећи рачуна да суштина информације остане иста. Оно што је веома битно за усмену културу, јесте да, с обзиром да информација није записана и на тај начин “фиксирана”, не постоји концепт аутора и ауторског дела, већ је информација општа и заједничка. Орална култура, с обзиром да се информација никада не задржава у једном облику, јесте аморфна култура, не линеарна и спонтана.

Са друге стране, писмена култура, с обзиром да поседује темељ који се не може мењати, јер је информација забележена у писаној форми, фундаментално мења начин на који људски мозак функционише. Да би се писана информација пренела, човек прво мора да научи да чита и пише. Потом, он док чита, мора да преведе писану реч и да на основу те писане речи у својој глави створи слику о томе шта та реч значи. Сама слова пак, јесу симболи који морају бити сложени по одређеном реду (секвенци) како би били разумљиви. Ако ја кажем “Оиша дас надса ан аоспо” то не значи ништа међутим када поставим секвенцу за те симболе добијам “Ишао сам данас на посао”. Секвенционално размишљање јесте логично размишљање, рационално размишљање и оно чини да је писана култура, собзиром да се базира на симболима и секвенцама, устројена линеарно. Информација, собзиром да је записана и на тај начин овековечена, прихвата се и тумачи таква каква јесте, док је лични доживљај искључен и ирелевантан. Информација се чува на медију и она је де персонализована, док онај који је информацију добио и пренео постаје њен аутор. Ауторско и ауторство опет, се базира на очекивању да је аутор тај који најбоље познаје тему и стога онај који информацију прима, логично очекује да аутор зна то о чему пише и да то што пише јесте истина. Читалац тада  аутора доживљава на ауторитативан начин и пасивно му се подређује. Писана култура, је тако, све супротно од оралне кулутре јер:

ОРАЛНА КУЛТУРА:

1.Информација је персонализована.

2.Информација се преноси не линеарно

3.Не постоји аутор

4.Промена стила информације је очекивана и пожељна.

5.Информација је аморфна.

ПИСАНА КУЛТУРА:

1.Информација је де персонализована.

2.Информација се преноси линеарно

3.Информација је ауторизована.

4.Промена је непожељна.

5.Информација је монолитна.

Ако је Обреновић  основе трајног сиромаштва поставио са законом из 1836 године, то исто су урадили уставобранитељи 1847 године са индустријом. Наиме, већ на половини 19 века, српска “индустрија” тј занатство, запала је у огромне проблеме јер није могла да се носи са индустријском, масовном производњом која је плавила са запада, превасходно из Аустрије. Српски занталија, организован у еснафе по Османском моделу, није прихватао никакве промене нити је учио нова знања, јер као што је предходно речено, ОН НЕ ЖЕЛИ да се мења јер тиме би престао да буде ОНО ШТО ЈЕСТЕ, већ је традиционално тежио да обавља свој посао на исти начин као што је то радио и његов деда и прадеда пре 200 година. Стога је уставобранитељска управа донела уредбу о занатима којом је желела да спречи уплив нових технологија и на тај начин заштити српског занатлију од конкуренције. Бизарно, док је доносила овај закон, уставобранитељска власт је такође заговарала принципе слободног тржишта. Уредба је ступила на снагу 19 Августа 1847 године и одмах је дошла у сукоб са реалним стањем, с обзриом да је вероватно по методу копи пејст била преписана (безумно) из неког Европског правила (баш као и данас). Уредба је захтевала гашење старих еснафа и организовање нових по новим правилима, што је довело до отпора у њеном примењивању. За образовање једног еснафа, било је потребно 12 чланова а ако то није било могуће, било је дозвољено (по члану 96) образовати мешовит еснаф.

Главни проблем у овој суманутој причи јесте тај што су занатлије себе дефинисале као произвођаче али су такође тежиле да своју робу и продају те су се такође бавили и продајом. Е како производња и продаја нису исте ствари, закон који је покушао да их дефинише као две одвојене ствари, одмах је ударио у зид, јер да би неки еснаф  нешто САМО производио и то имало смисла у тржишној утакмици, он то мора да ради на другачији начин од “ђеда”, он мора да буде ефикаснији тј мора да или унапреди традиционално или да га напусти. А он не жели то да ради, јер он не жели ништа да мења, он постаје неконкурентан и долази у позицију да пропадне. Но он то не жели, већ он инсистира на томе да му држава омогући да ради и зарађује као и до сада, правдајући своју не ефективност-традицијом. Оно што ће произићи из овога јесте да у недостатку дефиниције, развој индустрије у Србији је заустављен, без дефиниције није била могућа класификација а са њом ни систематизација нити професионализација.

Оно што је створено је опште сваштарење.

У основи, овде се види да процес модернизације као облик прогреса се у Србији у старту одбацује као, не као начин (технолошки прогрес), већ као идеја. Србија одбацује идеју прогреса као ПОЈМА па тек онда све остало.

Овакво стање јасно погодује трговачкој елити која де факто постаје примарна сила на половини 19 века и у годинама које долазе, тотално ће подредити државу себи и својим интересима. У комбинацији са манијакалним уставобранитељима, прото-буџетлијама, створиће масивни, тром, бесмислен бирократски апарат који је сам себи сврха и који тежи да продре у сваку пору живота, не остављајући ни једно место слободно за развој. Попут алги или бактерија, тај систем ће константно измишљати нове надлежности и законе по маском потребе да уреди и дефинише, а у ствари да себи обезбеди бољитак.

О том умоболном и суманутом хаосу, о прото буџетлијама уставобранитељима у следећем текстићу…