Вук Јовановић: Част Преврата

                           

                                      или

                Постоји ли идеолошка истина?

Није важно КО, већ ШТА дотични говори! Мислим, ИСТИНА изнад свега, па свиђала се она цењеном публикуму или не…

…пише „Миле“ а пише и „Hund“

Био би то, отприлике, Превратов мото, да није било дрповог омиљеног ратника за независност, Гандија. Али, иако није мото, јесте вредност у коју би ми, неколицина „верника истине“ сличног размишљања, хтели и даље да верујемо.

Е, у то име пишем овај текст, као реакцију на „Част Прицијевих“, недавни брм-ов блогерски урадак, који се у потпуности коси са нашим превратничким моралом, мислим, нашим неписаним мотом, да није важно КО, већ ШТА говори. Јер, брм јасно ставља до знања да његовим идеолошким НЕистомишљеницима и када говоре истину, истину и само истину, тако им Бог или Маркс помогли то, напросто, није довољно, већ се истина мора изговорити са политички коректне позиције. За њега.

Наравно, (не)посредно реагујем и на чланак Љубодрага Симоновића „Да ли је наше навијање за Нолета подршка џелатима човечанства?“, јер то и јесте главно, суштинско питање које произилази из његовог кратког и убитачно ефектног текста, питање на које је он сам имао смелости да одговори, а на које би, заправо, сви ми морали потражити одговор. Мислим, јер питање је нама и упућено, Дуци се није либио да изнесе своје мишљење.

Како је Дуцијев текст далеко конзистентнији, умнији и идејно јачи, те боље и ефектније написан, па је следствено томе и имао далеко већи одјек, њему посвећујем, независно од узрока, далеко већу пажњу и простор. Толико о узроцима.

И на крају овог, ипак се испоставља неопходног увода,  једна напомена и једно скрушено признање. Иако су оба наречена текста блогерски кратка, како и доликује, овај мој ће бити нешто дужи, због указане потребе за бројним цитатима, као и моје природне речитости. Уосталом, реагујем једним текстом на два, па би дужина морала бити неупитна.

Да, и признајем, ничим изазван, да ме је дрп натентао на утук брм-у једним, к`о француска собарица наивним и невиним мејлом још од пре неколико дана, само што се тек сада докопах типкаонице на неопходних ми пар сати. С`тим у вези, молим уредника да кокне одговарајуће линкове и слике, да се ја не мучим (а ионако све мења).

1.Шта је битније, суштина и сврха или начин?

Мислим, суштина и сврха питања или начин на који је оно постављено. Елем, прво се јавио контроверзни Дуци, да по ко зна који пут узбурка мртво море од српске јавности и то, замислите, опет са озбиљним друштвеним проблемима што, признаћете, више не успева ни „анфан териблу“ нашег сваколиког, издајничког корпуса, Господару Вучићу, чије прекјучерашње „скраћивање“ пензија и плата наилази на (громо)гласно ћутање слободарских Србаља.

Као стари махер, Дуци за протурање својих конспиративних, „екстремно левих“, идеолошких теза, не напада народ као што то ради Вучић или, прибогу, страни намесници, већ је директно ударио на идола нације, последње божанство које хода по земљи и то српској, тениског мага Нолета.

Погађате, постигао је циљ. Јер, ударати на ћутљиви, апатични и до депресије трпељиви српски народ више, доказано, не може проузроковати ни „р“ од реакције код тог истог народа, али зато дирнути у Нолета покреће праве ad hominem лавине, критика, пљувања, псовања и повраћања по ономе, који се усудио да такне у неприкосновено, српско народно божанство.

Успут, како је узрочник лавине и очекивао, са њом је на површину изнета и сва беда  и трагика пораженог и осиромашеног српског народа, који у неприличном идолопоклонству једном јаничару мондијализма, тражи замену за игубљено достојанство и моралну честитост.

Па, да видимо мало експлицитније, шта је то Дуци устврдио.

Одмах у уводу текста, Дуци каже: „Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу…“

Има ли овде било чега, а да не одговара истини? Хм, другосрпска, сорош-англоатлантско-ционистичко-геј (уф!) популација би већ нашла много тога, али у нашем корпусу, претпостављено патриотске провинијенције, тешко да се било која од ових Дуцијевих тврдњи може оспоравати…

Али, ако не можемо негирати аксиоме наше окупације, можемо оспорити онога, који се усуђује да нам их тако слободно изговори у лице. И зато, као и увек, у добром, старом српском маниру „удри по доносиоцу поруке“, диже се на Дуција силна кука и мотика, од којих је мени „часна“ брм-ова посебно одјекнула тешко, јер долази са наше, превратничке стране поклоника чудне и архаичне, „мото вредности“ о истини коју, наводно, бије глас, бар овде код нас, да она то остаје и ако је изговара сам ђаво црни, пардон, црвени. *Овде морам нагласити да је, за дивно чудо, Дуци имао и неколицину храбрих интернет-витезова уз себе, који су препознали његове племените намере и праве циљеве, као и да је Ноле у његовом убитачном тексту искоришћен као пречица до апатичних и испраних српских глава.

Даље у свом ауторском тексту, у општим цртама које ћемо илустровати са још пар цитата, Дуци удара по корпоративном, неолибералном капитализму, преко све већег осиромашења народа, којем творци Новог Светског Поретка испирају мозак уз помоћ нових народних идола, модерних гладијатора професионалног спорта, а заправо пропагандних луткица највећих светских мултинационалних фирми и банака, финансијских, банкстерских центара моћи, хеџ фондова и осигуравајућих компанија.

Тако Дуци каже и следеће: „Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средство за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића.“

Стварно, зар велике спортске манифестације професионалаца, од олимпијаде, преко светског првенства у фудбалу, до Вимблдона и недавно завршеног кошаркашког првенства, немају облик и димензије планетарног спектакла? Директни тв преноси диљем земљине кугле, уз (пре)обиље реклама и потрошачких порука првог реда, све ове спортске догађаје претварају у ријалити конзумеризма и параду лошег, набилдованог укуса, у складу са тежњама владајуће елите.

„Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“…“

Нека неистина?

„Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“.

А овде? Мислим, шта није тачно?

„Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.“

Ова Дуцијева тврдња се најбоље може сагледати из најновијег, гламурозног тениског такмичења у припреми, јер предвиђа да највеће планетарне асове могу, као на пијаци, куповати велики светски мегалополиси, тако да ће Ноле, рецимо, заступати неки јапански град, а Надал можда кинески. Мислим, само слепи код очију и потпуно испраних мозгова не могу увидети колико је ова Дуцијева изјава истинита и у исто време трагична. По спорт. По нас. По нације. И шире, као што он каже, по опстанак човечанства…

У закључку, следи и последња, непријатна истина, непријатна јер је, за разлику од горњих, општезначних, некако исувише личног карактера: „Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисерску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.“

Ово је, у ствари, Дуцијев одговор на сопствено суштинско питање из наслова његовог текста, његова истина која је у насталој полемици оцењена као „екстремно левичарска“, дакле, идеолошког карактера, а како смо ми, јелте, насилно изазваном транзицијом добровољно прешли из левог у десни искорак, тај нас је његов идеолошки исказ и највише погодио.

Наравно, уз оне, с`почетка текста, пакосне изјаве о висини Нолетове (прошло)годишње зараде и НЕплаћању пореза у земљи Србији тог најчувенијег и најцењенијег Србина, горње, суштинско Дуцијево питање, чија сврха, што он и показује својим одговором на њега, ни најмање није обична реторика, изазвало је и највеће реакције бесних Ђоковићевих и НСПоданика, наводне патриотске оријентације.

Како опоненти и поред све полемике нису проналазили НЕистину у Дуцијевим тврдњама, цела ствар се окренула на начин како је он (Дуци) изложио цео проблем, кроз напад на Српског Идола, као и његову идеолошку припадност, односно лева скретања, екстремна левичарења, комуњарску идеологију, брозовштину и сличне одреднице, уз прилепнице лудак, особењак, неуспели кошаркаш и сл.

Наравно, ти исти критичари и не примећују да се Дуцијев закључак односи на неолиберални капитализам и идеализаторе НСП, а које наше врле патриоте, због мрске нам Америке и англоционистичке, антисрпске завере, свакодневно још жешће критикују и од њега самог.

Дакле, Дуци се усудио да за нашег Нолета каже отворено, да је прошле године зарадио 27 милиона долара, да није платио порез у Србији чији је држављанин, да његова хуманитарна фондација плаћа стотине хиљада евра не би ли замазала очи осиромашеном српском народу и да награда од два милиона долара за само један освојени турнир, одговара 500-годишњој заради једног обичног радника.

Има  ли у овим тврдњама нека неистина? Нема! Мислим, можемо се спорити око сентенце „замазивања очију“, али… Како истина, поготово она јавно бачена у лице, боли и пече више од лажи, оговарања и олајавања, пронађене су многобројне олакшавајуће околности. За Нолета. А за Дуција отежавајуће, дабогда му се комунистички корен осушио.

Зато, да завршим са Дуцијем, јер је јавност, ма шта то било, већ одавно завршила са њим, овим последњим цитатом, негде са почетка његовог текста:  „Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.“

Признајем да сам сасвим намерно оставио баш овај цитат за крај првог дела текста. Због идеологије. Да објасним. Сећате ли се недавног, превратничког текста „Наказно лице хуманости“? И, видите ли неку сличност? Мислим, између Дуција, аутора „хуманости“ и пегепета? Е па, намерна је, иако су нам свој тројици идеолошки профили добрано различити. Толико о истини. Идеолошкој.

2.Прцијева латинска част: Argumentum ad hominem и Odium ideologicum

А сада о узроку овог мог реаговања.

Као што смо већ рекли, Дуцијев кратак, али и ефектан текст је у време објављивања изазвао толику полемику међу српским интернет ратницима, да јој је чак и наш брм подлегао, што и иначе увек чини, те је на „џелате човечанства“ одреаговао једним свеобухватним текстом у форми коментара интернет коментара, покопавајући одмах на почетку нашег Дуција као свог идеолошког неистомишљеника, лошег кошаркаша и човека који, јелте, и није могао бити бољи са таквим идеолошким предиспозицијама, а успут захватајући и по нашим пастирским претцима и потомцима, тајкуновитим етичким и моралним нормама, као и брмовом неизбежном љубимцу, становитом легалисти званом Коштуница. Галиматијас? Можда, али с`формом. Злонамерном.

Да кренемо од почетка, наравно цитатом. Каже брм: „Кошаркаш кога сам, и кад сам био мали, волео мање од Моке и Капоње, чак и од мог љубимца из редова главних градских ривала,  Срећка Јарића, (не)чувени ултралевичарски мантриста, написао је још један блогерски урадак[i] пун општих левичарских места и парола („удри богаташа“).“

Штета, јер брм не објашњава због чега је Дуција волео мање од Моке и Капоње. Зато што је имао већи одскок од њих? Или зато, што је Дуци његовом Капоњи налупао шамаре, када је овај преко веза свог тате, титовог генерала и звездиних удбаша, организовао полагање испита на Правном, простим уписом оцена у индекс, без да је књигу и пипнуо, а некмоли видео професоре? И не само налупао шамаре, него га је и натерао да те оцене поништи и загреје столицу.

Или га није волео, јер је био бољи кошаркаш од Капоње? Са Моком се Дуци не може поредити, он на крилној позицији, а Мока на плеју, али са Капоњом итекако. Дакле, да подсетим, једногласно изгласана идеална петорка тога времена је Ћосић, Далипагић, Симоновић, Кићановић и Славнић. Мислим, где је ту Капичић?

А можда га није волео због његових раних, још у пеленама, левичарских идеја? Или зато што није хтео у НБА? Што их је већ тада прогласио за модерне гладијаторе. Или зато што је био против професионализма у спорту? Што је тврдио да ће новац од спорта направити циркус, спектакл? И да ће професионализам донети допинг, клађење и намештање резултата?

Биће да је, ипак, Дуција мање волео због његових кошаркашких квалитета, као најбољег, небеског скакача међу нашим кошевима, као лика од којег су сви у Звезди учили да закуцавају или као онога што је два пута дневно тренирао, ноћу играо утакмице и после утакмице још пола сата сам шутирао на кош, а онда ишао кући да се загњури у факултетске књиге и младалачке снове.

А можда зато што је рано престао да игра, одбијајући да буде репрезентативни кловн НЕиспуњавањем заједнички договорене акције?

Било како било, то ће нам брм објаснити ако се уопште сећа јер, био је мали, а механизам сећања је ионако тако варљива ствар.

#

Да бих завршио са Дуцијем, било ми је потребно више цитата и доста простора. Брм ми је посао знатно олакшао невеликим и неконзистентним репертоаром, јер он, у ствари, све изречене истине у Дуцијевом тексту препознаје као истине, али се са тачношћу његових исказа не слаже из идеолошких разлога, пошто му Дуцијева лева идеологија смета да се сагласи, како са њим, тако и са очигледним. Зато, биће ми потребно доста цитата, али мало простора. Мислим, са брмом ћу мало брже завршити, него са Дуцијем.

Већ из првог цитата се може назрети подвојени, истинољубиви део брмове личности и  и његова друга, идеолошка, „мистер хајд“ страна, она која му не дозвољава да Дуцију ода дужно признање и поздрави његов текст, као и несумњиви утицај на српско пучанство: „Међу богаташима које је ударио нашао се и идол нације Новак Ђоковић. Као ћорава левичарска кока убо је суштинско питање „ОРДИНАРНОГ ЛИБЕРАЛИЗМА“ зашто патриота ем грађанин Ђоковић не плаћа порез мајци Србији, већ очуху Монте Карлу, а ми га и даље славимо бар онолико колико из истих разлога (утаје пореза и то солидарног – по много већој „стопи“ од неразрезане Новакове) Французи пљују свог дојучерашњег идола Жерара Депрђеа – Обеликса.“

Истине ради, ово подло подметање у покушају, исписује брмова идеолошка, „мистер хајд“ страна, јер се Дуци и не дотиче либерализма, најмање ординарног. И нема ни говора о иронији, јер јој ту места нема.

А што се тиче пореза који Ноле не плаћа у Србији, шта је то Дуци слагао? Уосталом, већина копаља између малобројних бранилаца Дуцијевог приступа и многобројних, згрожених Нолетових присталица, је поломљена баш на овом питању пореза и општа оцена је да се ради о несумњивој истини, само што Нолетове присталице бране формалну исправност и законитост, брм се изругује и њима и Дуцију, док Дуцијеви витезови заступају непорециву истинитост „исказа о НЕплаћеном порезу“.

И мало да илуструјемо брмове опсервације: „Став је „зашто да плаћа порез лоповима кад ће ионако све покрасти„. Изражава методску скепсу према могућностима и самој потреби постојања државе. Јер држава попут неке северноморске начелно је немогућа у нашем племену, с тугом констатује раја, потомци пастира, а с радошћу каста племенских ратника, унука отимача беговских оваца.

Како знам да међу нама има поклоника брмових „народних класификација и квалификација“, задржавам уставно право да овде оћутим.

Даље, пише наш веселник: „…Вишковић чува одговор министарства у коме се изражава жаљење, али нема се могућности. То дете је Новак Ђоковић. Дакле, од друштва и државе није добио ништа. Ја не видим одакле било коме МОРАЛНО право да од њега тражи било шта?“ Ово је типичан примењени Коштуницин легализам којем је главна одлика потпуна замена етике и здравог разума формализмом. Јер формалноправно Новак, као резидент Монте Карла, и није у правној обавези да плаћа порез  Србији на исти начин на који Мишковић, власник компаније са Кајманских острва, није био у обавези да плати порез Србији приликом  продаје Делте.  Посебно стога што Коштуницина Србија није на било који начин забранила или бар ограничила пословање преко оф шор компанија, нити фиктивне пријаве боравка, попут већине нормалних земаља.“

Дакле, и у овој (не)прилици брм користи прилику да оплете по Коштуници и примењеном легализму (потпуна замена етике и здравог разума формализмом), иако ће човеку сада Вучић да скраћује тешко заслужену пензију. Срамота.

Али, није поента у Коштуници, као што никада није ни била, већ у ИСТИНИ коју је Дуци смогао снаге да изговори, а брм је забашурује због (своје) идеолошке чистоте. Мислим оно, невиност без заштите, па је (истину) брм, као витез Која, штити од саме себе. Јер, где то Дуци измишља?

Овде, у следећем цитату, је већ чиста (брм) филозофија у питању: „како наводи црвени  Дуцке. Подсећам да је Депрђе тражио земљу (у оптицају биле Миловија и Пусија) која би му издала држављанство. Јер неш брајко бити Француз ако не уплаћујеш за француске школе и пензије. У таквом изопаченом легализму  формално правна невиност искључује моралну одговорност. Тако сви тајкуни, јер су законито купили нпр. шећеране за један евро или по закону (о раду) извршили демоцид радништва и њихових породица, аутоматски имају сертификат да су поштени. Случај изврдавања пореза наводним пресељењем у Монте Карло спада у ову групу проблема. Али само грађанима. Јер ЂЕШ исти закон и аршине примењивати и  на Мишковића и на Ђоковића.“

Мислим, где је Дуци погрешио? У идеологији? Јер, слагање између брма и Дуција је више него очигледно.

А тек ово: „Зар велики Џаја амнестирани  и велика Цеца наногица да робијају после свега што су учинили за напаћени срБски народ, веле племениташи? Уосталом, није ли фамилија Ђоковић већ једном изузета, дозволом за градњу приватног комерцијалног тениског центра усред јавне површине – парка, мимо свих прописа, процедура и урбанистичких планова? Усред парка због кога је својевремено читав кварт најсиромашнијх банкара (Сефарда) – Јалије срушен и расељен. Усред кога је и споменик браниоцима  Београда који је првобитно чак био ограђен унутар тениског комплекса, па су се тек касније сетили да ограду ипак помере.“

Овде ћу само да приметим (наравно, злобно), да је брм отишао много даље од Дуција у блаћењу СрБског Националног Идола. Па нека је и коментар интернет коментара…

Е сада, за крај следи брмов крај (текста), дакле, нема лажи, нема преваре, овде можете видети опште слагање и задовољство, између брма и Дуција, а какво то идеолошко значење може имати, моја маленкост нема појма: „Имамо невероватно талентовано дете, па се моли држава Србија да помогне у обезбеђивању услова у оквиру својих могућности. Одговор министарства – изражава се жаљење, али нема се могућности.“ Решење: нека најугледнији и најбогатији и даље не плаћају порезе, па и даље неће бити могућности. Узгред, који тенисер је икада био државни пројекат? Да ли је Швајцарска уложила у Федереа, Шпанија у Надал, САД у Серену, Русија у Шарапову? Југославија у Монику Селеш и Иванишевића? Или њихови родитељи и менаџери? Државе улажу у атлетику, пливање, групне спортове и сл. у којима се пре утакмица интонирају химне а спортисти наступају као репрезенти (представници) своје државе. У беле спортове само ако су, попут освајања купа Америке у једрењу, део националне традиције и поноса, као што је  за Американце и Новозеланђане. Дакле ДРЖАВА Србија није ништа дала Новаку јер, да се тако легалитички изразим, НИЈЕ БИЛА ДУЖНА ДА МУ ДА. А да ли се без блама може рећи да србијанско друштво из ког је потекао баш ништа није дало Новаку  и његовој породици, е то је већ етичко а не легалистичко питање.“

Има ли овде додира између једноставних чињеница и идеолошких назора? Мислим, ја бих брму, да сам на Дуцијевом месту, исписао чланску карту. А ви?