Драгослав Павков: Опет о буржоаско – пролетерским темама

или

сердар Брм-у отпоздрав на писмо :

„po čemu se ovo razlikuje od Dinkićevih uterivanja? nije poenta pokušati nemoguće – uterati ogormne namete nego namete maskimalmno smanjiti i pojednostaviti kontrolu. .. kakvi računi, kakvi pdvI KAKVO REGISTROVANJE PROMETA U MALIM RADNJICAMA I KAFANICAMA ILI PREVOZNICIMA
uvpodi paušalne male poreze i registrovanje firmi od kuće preko neta, .. da „privrednik“ treba da uplati samo dve jasne dadžbine – doproinose za PIO i paušalac . . a poreznik samo pogledqa dal je suma uplaćena taj mesec, ili nešto slično nekadašnjem platnom prometu“

Срби и сви остали Србијанци национализму, оном правом, лако могу да се науче уз помоћ државе и здравог разума.

АКО ЈЕ МАТЕРИЈАЛНО СТАЊЕ ГРАЂАНА (И ПРИВРЕДЕ) ТАКВО ДА БЕЗ ТЕШКИХ ПОСЛЕДИЦА ПО СВОЈ ЖИВОТНИ СТАНДАРД И СВОЈУ ЕГЗИСТЕНЦИЈУ ПОРЕЗЕ И ДРУГЕ НАМЕТЕ НЕ МОГУ ПЛАЋАТИ – ГРАЂАНИ СУ ДУЖНИ ДА СЕ О Р Г А Н И З У Ј У И ПРИСИЛЕ ВЛАСТ ДА ЛОШЕ ЗАКОНЕ ПРОМЕНИ!

Просто избегавање плаћања са разлозима типа: „Ако пријавим све што сам зарадио па ми одбију порез – нећу моћи да пошаљем децу на летовање (окречим стан, обрадујем жену, изабрати према потребама)…“ је иста врста криминала према држави као што је то „сналажење“ предузетника, тенисера, певача, фудбалера.
Не може држава да буде твоја само кад од ње захтеваш бесплатан превоз, школовање и здравство, а када дође време да ту државу браниш: побуном против лопова у политици, пријављивањем оних који пале шуме или краду струју, одласком у рат на крају – да кажеш „нека институције раде свој посао“, или „нећу да платим јер не плаћају ни тајкуни…“.
Дужност грађанина („буржоа“ – што би ти реко) је да учини све како би држави свако доприносио према својим могућностима. Онај коме је систем створио погодности да зарађује више – дужан је да се том фином систему одужи више него онај кога такав систем дискриминише. Али, свако мора да учествује према својим могућностима. Ко учешће у управљању сопственом државом одбија иако су му устав и закони тако нешто омогућили, он је Платонов идиот. Ко ради исто  што раде тајкуни, мафијаши,  лопови из режима (закида заједницу за оно што јој припада, само на „микро нивоу“) – није ништа бољи од оних против којих кука и запомаже, једино је далеко неспособнији.

Значи, већина грађана, они којима систем није створио такве погодности као тајкунима, дужна је да државу присили да, оно што ултимативно захтева од њих – прво (и у пуној мери) наплати онима које је сама привилеговала.

Ко је свега тога свестан а ангажовање и друштвени активизам свеједно одбија јер „нико неће да се бори“, не може се назвати грађанином све да се населио у сред Круга „Двојке“ или Шанз Елизеа – без разлике. Он је сељачина која државу схвата као „нешто“ апстрактно, нешто од чега (ако си довољно моћан или покварен) можеш да узимаш до миле воље, али чему не дугујеш баш ништа, (толико је апстрактно). Држава која негује такве људе и тепа им са „грађани“ – нема шансу да опстане. Можда као ригидна деспотија једног човека (или странке), нешто попут Сингапура или штајазнам – Брунеја, само – имамо ли ми политичара кога дан након избора не бисмо (с разлогом) попишали? Тј. ако нам је идеал таква држава – зашто пљујемо Вучића и поспрдно тражимо његове карикатуре на Преврату? Зар он не покушава да направи државу управо по угледу на његовог „драгог пријатеља“ шеика Мухамеда?

Дакле, да се не замајавамо:
Национална држава по угледу на либералне демократије настале на тековинама америчке и француске буржоаске револуције је једино што има будућност.

„Православна царевина“ коју многи сањају не долази у обзир јер неко много јачи покушава да направи исто и не верујем да би благонаклоно гледао на конкуренцију, ма колико она била „братска“.
Друго, сваки империјализам подразумева потчињавање и стављање у вазални однос другачијих народа, по свему различитих од народа коме припада император. Ми овакви какви смо, изгледа нисмо способни да прихватимо ни све Србе који нису „правилно“ крштени, који се Богу моле пред отвореним (или затвореним?!) Царским дверима, који не иду у цркву или који су нeдојакибог – агностици… То што постојање таквих толеришемо не значи да их прихватамо, значи само да нисмо способни да их асимилирамо, протерамо или уништимо; а народи који на тако нешто нису спремни и способни – „по дифолту“ нису предвиђени ни да стварају царства.
Уставну монархију смо имали па смо једва дочекали да нам убију краља како би политичари добили шансу да владају у име престолонаследника – без брига и памети, а нарочито без одговорности.
Деспотија попут УАЕ или „Азијских тигрова“ такође не долази у обзир, јер немамо нафту а немамо ни свест потребну да прихватимо како једна повлаштена класа или група људи треба да влада на корист целокупне заједнице; као што нема Србина који не би био бољи фудбалски селектор од оног Адвоката, тако нема ни онога ко не би био бољи председник државе од Томе Николића…
„Националистичка“ држава, она ко којој многи сањају, која би коначно све Србе поставила на место које им припада („Србија је држава Срба који имају сва права, неСрби имају само обавезе и права која им „ми“ уделимо, а ако им се не свиђа – могу да се селе тамо где мисле да ће им бити боље…“) није ништа ново и оригинално. Таква држава је постојала и звала се Немачка којом је владала НСДАП (Национал социјалистичка немачка радничка партија – нацисти), и која се претенциозно назвала „Трећи рајх“, тј. покушала је да прерасте у Империју, али јој није успело управо због изузетне нетолерантности према свему што није немачко – „аријевско“. Што значи, ако такву „националистичку“ државу нису успели да сачувају Немци – познати по изразитој прагматичности и (само)дисциплини, чисто сумњам да ће је икад направити и сачувати рогови у џаку попут нас. Уостало  једном  смо имали Царство, али о томе боље да ћутимо: Трајало је колико и царев живот; након смрти тог алфа мужјака – царство се распало као мехур од сапунице. Што ће рећи – није то за нас, да ми видимо од чега се живи, тј. шта стварно може да се уради. Што је питање пре свега за Србе – већину држављана Србије.

Национална држава каква овде уверен сам – може и мора да се установи је она ко којој сам већ писао, па да се не понављам.
Срби и сви остали Србијанци национализму, оном правом, лако могу да се науче уз помоћ државе и здравог разума. Држава је та која мора да донесе законе којима ће обезбедити једнака права, и разрезати једнаке обавезе свим њеним грађанима. Слободе које су ограничене једино правима других равноправних грађана… Где ће се поштовати све етничке посебности сваког њеног грађанина, али у којој нико неће моћи да буде привилегован тиме што са друге стране границе постоји држава која становитим и по разним основама подобним појединцима дели своје пасоше, али се на томе завршавају и све њене обавезе према њиховим власницима… И тек након тога, када формално-правно и суштински, држава Србија све своје грађане изједначи пред законом, тек тада може да каже КОМЕ СЕ ОВДЕ НЕ ДОПАДА – НЕКА СЕ СЕЛИ ГДЕ МИСЛИ ДА ЋЕ МУ БИТИ БОЉЕ. Србија данас то право нема, из простог разлога јер је на већини места у цивилизованом свету боље него у Србији.