Милан Миленковић: Арена

   Пошто су силе трећег сталежа, грађанства, изгубиле битку против новца, новцу је остало да се огледа са још једном силом,  древнијом од свих других-силом крви

Гледам, пре неколико вечери, борбе у Oктагону. Свакако сте и ви гледали: двојица момака, или две девојке, затворени у кавез, који се туку, ајд да тако кажем, слободним стилом. Много борбе, много крви и гомила која урла око кавеза. На граници између гротеске и кланице.

У доба Цезара, чак и нешто пре њега, борбе у аренама су почеле да истискују коњске трке као најбољу врсту забаве за неартикулисану гомилу. Истина, у то време, борбе гладијатора су биле налик данашњем кечу, добро прорачуната кореографија, у којој су теже повређивање, или смртни исход, били више случај, него намера. Животиње су, до доба Августа, биле главне жртве у аренама. Од Октавијана Августа, све се мења. Кажу хроничари оног доба да овај није био ни мало крволочан и да је нерадо одлазио у арене, али је светина постајала све крвожеднија и све више обездуховљена, а њој, баш стога што је таква, морало се излазити у сусрет, да не би ту зликовачку енергију трошила у уличним побунама.

Четврти сталеж, маса, гомила која је испала из културе и не носи више у себи ни веру, ни морал, ни обичаје, ни традицију, нити икакве кочнице претходних епоха, постала је гладна крви и тупа према свим врстама патње.

Читав први век пре нове ере је, за Римљане, био најтежи период њихове историје. По много чему је тај век сличан веку у коме живимо, али нас технологија вара у мишљењу, јер нам ствара илузију да је доба у коме живимо далеко напредније од оног доба. Јесте то тачно, само што су људи били исти и онда, и данас.  Рим је, попут Америке данас, веома много ратовао по читавом онда познатом свету. Војска је још увек била народна и у походима је проводила по неколико година. Корист из тих пљачкашких ратова (пред римским народом оправдаваним „цивилизаторском мисијом Рима“) није, међутим, вукао народ, већ нека врста данашњих корпорација, односно повезане групе олигарха. Војници су плате добијали нередовно, тако да су њихове породице, на италском тлу, сиромашиле и падале у догове. Дугови су, наравно, доводили до пленидбе имовине и слободни грађани Рима, грађани задојени митовима о демократији, полако су се претварали у просјачку гомилу, која је бесциљно тумарала Италијом, у потрази за храном и смештајем.

Браћа Грах и Марије су, да би спасли што се спасти не може, односно римску демократију, подизали устанке у име грађанства, а против олигарха. Олигарси су, први пут у римској историји, организовали плаћеничке трупе, које су се крваво обрачунавале с народом. Коначно је Сула, у име олигархије, после пола века грађанских ратова, који су опустошили Италију и њену привреду, однео победуу име олигарха и прогласио себе за диктатора. Трећи сталеж, грађанство, изгубио је битку против сила новца.

То је време које ми данас живимо, или ће га живети наша деца и унуци. Већ данас се виде обриси џиновских догађаја који следе: америчке пљачкашке ратове користе богаташи и банке, док обичан грађанин Америке постаје све сиромашнији. У Европи догађаји мало касне, али ће се нужно одвијати исто као и преко океана. Западњачка браћа Грах већ ходају Америком, као дечурлија, која ни не слуте какву им је мисију историја наменила. Марије ће се родити за неколико деценија, као и Сула. Логика историје је неумољива и неизоставна, са тим технологија нема никакве везе.

Пошто су силе трећег сталежа, грађанства, изгубиле битку против новца, новцу је остало да се огледа са још једном силом,  древнијом од свих других-силом крви, оличеној у Цезару. Ту битку је новац изгубио, као што ће је изгубити и на модерном Западу, за, отприлике, један век, али то за грађаснки сталеж Рима и није била бог зна како добра вест, јер је своју какву-такву слободу, морао да трампи за хлеб. То је онај тренутак, оно последње доба сваке цивилизације, кад се грађанство претвара у разбојничку масу, јер одрицање од слободе претвара заједницу у чопор бесних паса. Од тог часа, дакле, сваки појединац стоји сам пред историјом; нема више патер фамилијаса, нема више оне римске породице из раног доба, нема народне војске, нема више тла-остао је само још један град-Рим-који нараста до фантастичних милион становника. Становиништво ван градских зидина тоне у крајњи примитивизам и безисторичност и не броји се више ни у шта; унутрашњи привредни модел се урушава и Рим критично зависи од пљачкашких ратова; не псотоји више пореска политика-замењују је ад хок отимачине; генерали, господари провинција, врло добро знају да од њих и оног што опљачкају, зависи Рим и, за само пар деценија, они постају господари игре. Од тада, више они воде цареве, него цареви њих.

Царско доба, које ће доћи и на Западу, за мање од једног века, значи распад сваке симболике и поживотињење грађанства, које сада заиста и не тражи више од хлеба и игара. Песак арена сада је добро натопљен крвљу. У почетку се симулирају древне битке али, како игре почињу да трају и по три месеца, а симулације битака не могу да се одигравају сваки дан, између великих представа одржавају се мале, углавном двобоји и борбе са животињама. Светини и то постаје досадно, па егзотика почиње да нараста: уведе се борци који имају шлемове без визира, тако да су, практично, слепи и, међусобно повезани ланцем, млате мачевима и секирама насумично. Ту већ енстаје борба и почиње бесмислено масакрирање.

Кулминацију арене достижу у време Калигуле који, у Колосеуму, који се пунио водом, изводи читаве поморске битке, а лавови и остала зверад гину у хиљадама. Само у једним тромесечним играма, у Колосеуму је побијено више од 70 000 животиња (само пола века касније, цар Галба моли намесника Африке да пронађе макар два лава за игре, до те мере су истребљени). Нерон покоље подиже на још виши ниво: хришћани се живи спаљују у његовим вртовима (то се називало „осветљавањем вртова“), а у арени се пуштају пред звери, без икаквог оружја. Врхунац је силовање четрдесет хришћанских девојчица од стране једне врсте мајмуна, бабуна, које су за, ту прилику, припремили такозвани „бестијари“, или „бестијатори“, вешти дресери и манипулатори животињама( О овоме више у књизи Данијела Маникса, „Они морају умрети“). Нерон је извео такве покоље, да се и светини згадило, те игре губе замах и полако се враћају у оквире уобичајених масакара.

Скок на почетак чланка: није далеко дан када ће размажена светина запада, његов „четврти сталеж“ тражити своје арене. Технологија ће, наравно, омогућити да дебели Американац то гледа код куће, на великом телевизору, док жваће кокице и пије кока-колу, али ће увек бити и оних који ће одвојити паре за први ред, јер воле да их попрска крв. Не смем да замислим које ће и какве покоље, за потребе „хлеба и игара“ изводити човек Запада, чија је зликовачка машта далеко надмашила машту других цивилизација и пред чијим би покољима занемео и Атила Бич Божји. Наговештај поживотињења човека Запада јесу управо борбе у октагону и екстремни спортови, где нико и не гледа ко ће победити, већ ко ће се боље убогаљити, па чак и погинути. Снимци погубљења су, већ одавно, најпопуларнији на интернету.

Где су Срби у свему томе? Са квислиншким властима, које се ређају као на текућој траци, ми ћемо бити са супротне стране екрана од дебелог Амера.